Panteističko stanovište u njegovom najrazvijenijem obliku nalazimo kod jednog drugog mislioca, to je Baruh (Benedictus) de Spinoza (1632-1677) koji se rodio u Amsterdamu, i to iste godine kada u Engleskoj Džon Lok; potiče iz stare španske jevrejske porodice koja je, po ediktu kralja Ferdinanda proterana iz Španije zajedno s još oko 300.000 Jevreja i Mavara, pa se preko Portugalije doselila u tada liberalnu i verski tolerantnu Nizozemsku. U ranoj mladosti Spinoza je u Amsterdamu izučavao hebrejski jezik i Talmud, a potom, napustivši školu zbog nemaštine, u krugu amsterdamskog lekara van den Endena on uči latinski jezik, matematiku, medicinu i filozofiju; tada je i uzeo latinsko ime Benedikt (što kao i Baruh, znači blagosloven); izgleda da je u to vreme njegova porodica prešla u hrišćanstvo ali je u potaji nastavila da se pridržava jevrejskih običaja; nakon kraćeg bojkota zbog bezbožništva i neortodoksnog tumačenja svetih spisa, Spinoza je izopšten iz jevrejske zajednice 1652. godine i tada na neko vreme napušta Amsterdam. Nakon nekoliko meseci vraća se u rodni grad, živi kod svog pokrovitelja van den Endena i izdržava se brušenjem sočiva za optičke instrumente što je tada bio unosan posao.

Prve radove, Kratak traktat o bogu, čoveku i njegovoj sreći i Traktat o poboljšanju razuma Spinoza je napisao od 1660. do 1663. Već 1662. započinje pisanje Etike ali će je završiti tek 1675. i ovo njegovo najznačajnije delo biće objavljeno nakon njegove smrti (1677). Neko vreme je bio sledbenik Dekarta i iz tog perioda je spis Osnovi Dekartove filozofije izloženi na geometrijski način; to je jedini Spinozin spis objavljen za njegova života pod njegovim imenom. Anonimno objavljen Teološko-politički traktat izazvao je velike polemike, a Politički traktat, objavljen takođe nakon njegove smrti, ostao je nedovršen.

Spinoza je bio široko obrazovan: poznavao je poznoantičku filozofiju, srednjovekovnu jevrejsku sholastiku Majmonida i Avicene, sholastiku XVI i XVII stoleća a od savremenika dela Dekarta i Hobsa. Njegova metafizika u velikom je saglasju s njegovim životom pa se o Spinozi može govoriti kao o stoiku novog vremena. Kao najviši cilj života isticao je posmatranje stvari pod uglom večnosti (sub speciae aeternitatis), oslobađanje od strasti i življenje u miru; čak mu je na pečatu za pisma iznad nacrtane ruže pisalo Caute (obazrivo). Za razliku od Dekarta Spinoza nije vođen pitanjem kakva metodologija vodi istini i koja su njena svojstva, već pitanjem: koja istina daje smisao čovekovom postojanju i da li je ona dobro koje će čoveku pružiti sreću? Tražena istina nije matematička ili fizička, već istina kojom bi se čovek mogao koristiti i u kojoj se može uživati, istina koja sa usavršavanjem opstanka donosi sreću.

Spinozino remek-delo svakako je Etika napisama u stilu Euklidovih Elemenata i izložena uz pomoć deduktivnogeometrijske metode kakvu je već primenjivao Dekart i visoko cenio Tomas Hobs; ovaj metod često prikriva neke od vodećih Spinozinih motiva ali on je izraz autorove borbe protiv apstraktnih sholastičkih metoda, protiv retoričkih pravila vladajućih u vreme renesanse kao i posledica mnogoslojnog rabinskog načina izlaganja.

Iako je dekartovski metod i stil izlaganja najuticajniji u tom stoleću, ne treba misliti kako je kod Spinoze reč samo o formi koja bi bila posledica intelektualne mode vremena; veze koje objašnjavaju realnost posledica su apsolutne racionalne nužnosti pa Spinoza s jednakom strogošću razmatra pojam supstancije kao i pojam trougla jer se sve pridržava svojih pravila i ne može biti drugačije; ako se sve, pa i egzistencija boga može dokazati s apsolutnom strogošću, onda se euklidovski metod pokazuje kao najadekvatniji. S druge strane, matematički metod omogućuje da se stvari tumače bez emocija, nepristrasno i objektivno; cilj je da se sve vidi iznad strasti, smeha i suza, u svetlosti čistog uma. Spinozin ideal je izložen stavom: Nec ridere, nec lugere, neque detestari, sed intelligere (Ne smejati se, ne lagati, ne uzmicati, samo razumeti).

Već na prvoj stranici Spinoza je izložio svoju osnovnu, novu koncepciju supstancije koja determiniše čitav njegov sistem. Pitanje supstancije kojim se razrešava pitanje o bivstvovanju, jeste temeljno pitanje metafizike i rešenjem tog pitanja rešava se čitav niz drugih pitanja. Videli smo da se po Aristotelu sve što postoji, govorimo li jezikom latinske tradicije, javlja ili kao supstancija ili kao akcidencija (forma, način njenog pojavljivanja). To tvrdi i Spinoza: “u prirodi nema ničeg osim supstancije i njenih manifestacija”. Saglasno s antičkim teorijama, supstancija (bivstvujućeg) ima mnogo i one mogu biti hijerarhizovane; Dekart se izjasnio takođe, da je supstancija mnogovrsna, ali s jedne strane, insistirao je na tome da postoje dve supstancije (res cogitans i res extensa), mišljenje i protežnost, tj. duhovno počelo i materijalna tela i da su obe ravnopravne, a s druge strane, njegova teorija supstancije s ovim nije bila saglasna jer u Načelima filozofije piše da je supstancija stvar za čije postojanje nije potrebno ništa osim nje same. Takva supstancija može biti samo najviša realnost, tj. bog, a stvorene stari ne mogu postojati ako ih ne održava božija moć. Rešenje ove aporije Dekart je video u uvođenju drugačijeg pojma supstancije tako što je tvrdio da i ono što je stvoreno (materijalno kao i duhovno) takođe može biti supstancija ukoliko je realnost kojoj je za svoje postojanje neophodno samo učešće boga. Ovde postoji očigledna protivrečnost jer se kaže da supstanciji za njeno postojanje nije potrebno ništa osim nje same, ali i da su supstancije tvorevine kojima nije potrebno za postojanje ništa osim njih i osim pomoći boga.

Po Spinozi postoji samo jedna supstancija i ona je bog. Ona je praosnov (odnosno apsolut, kako bi rekli romantičari), prvo i najviše počelo kojem, osim njega, za postojanje ništa nije potrebno, te je uzrok samoga sebe (causa sui); kao takva ona je nužno postojeća realnost. Dekartovi res cogitans i res extensa kod Spinoze su samo dva od beskrajno mnogo atributa supstancije, dok su misli i stvari, kao i sve empirijsko, samo manifestacije (modusi) supstancije.

Supstancija se kod Spinoze podudara s bogom; on kaže: “pod bogom mislim apsolutno beskonačno biće, tj. supstanciju sastavljenu iz bezbroj atributa od kojih svaki izražava njenu večnu i beskonačnu suštinu”. Ova supstancija-bog je slobodna jer deluje po nužnosti koja je njena sopstvena priroda i ona je večna jer je postojanje sadržano u njenoj suštini.

Ako je bog jedina postojeća supstancija (jer sve što postoji postoji u bogu a bez boga nijedna stvar ne može postojati niti biti shvaćena) i ako sve što se dešava, dešava se po zakonima beskonačne božanske prirode i sledi iz njene nužne suštine, dokazi za postojanje boga mogu biti samo varijante ontološkog dokaza. Ne može se misliti o bogu (ili supstanciji) kao o “uzroku samog sebe” a da se on ne misli kao nužno postojeći.

Spinozin bog je biblijski bog na koji je on od mladosti usmerio svoju pažnju, no bog koji nije ličnost s voljom i umom već bog zbijen u metafizičke sheme i kartezijanske definicije. Po Spinozinom mišljenju bog ne može biti antropomorfan i on ne može da stvara nešto različito od sebe; istovremeno, on je neodeljiv od stvari koje proističu iz njega i nije proviđenje u tradicionalnom smislu, već je bezlična apsolutna nužnost.

Ta apsolutna nužnost postojanja identična je sa Spinozinim shvatanjem slobode koje zavisi samo od sebe same; iz boga ističe (kao u neoplatonizmu), beskonačno u vremenu i prostoru, beskonačno mnogo atributa i modusa koji obrazuju svet. Stvari proističu iz boga kao što iz biti geometrijskih figura proističu teoreme; razlika između boga i geometrijskih figura je u tome što geometrijske figure nisu uzrok samih sebe već su analogija nečeg
što je po sebi daleko više i složenije.

U nužnosti boga Spinoza je našao koren svakog određenja, dokaz svega, izvor najvišeg spokojstva i duhovnog mira; time se Spinoza najviše od svih približio stoicima; njegovo veličanje života u saglasju s nužnošću dovršiće Niče idejom o žudnji ka sudbini – amor fati.

Pošto je supstancija, manifestujući svoju suštinu u beskonačno mnogo oblika (koje Spinoza naziva atributima) beskonačna, atribute, od kojih i svaki od njih sam izražava beskonačnost božanske supstancije, treba razumeti kao “same po sebi”, međusobno nezavisne, ali ne kao nešto što postoji samo po sebi, budući da po sebi postoji samo supstancija. Iz beskonačno mnogo atributa ljudi, imajući ograničen razum, mogu dokučiti samo dva: mišljenje i protežnost. Tako se, drugim rečima, dekartovski dualizam supstancije prevodi u dualizam atributa. Iako bi mišljenje, kao sposobnost da se misli samostalno, moralo da ima poseban rang, Spinoza ga ne privileguje, jer bi to izazvalo mnogo teškoća i neophodnost izgradnje vertikalne hijerarhije, a to u času kad Spinoza nastoji da uspostavi horizontalni poredak i tako očuva ravnopravnost atributa.

Osim supstancije i atributâ postoje i modusi i za njih Spinoza kaže: “pod modusima shvatam stanja supstancije, ono što je sadržano u drugom kroz koje se i pokazuje”; bez supstancije i atributa ne bi bilo ni modusa niti bismo ih mogli opažati; modusi proističu iz atributa i oni su njihova određenja. Između beskonačnih atributa i konačnih modusa nalaze se beskonačni modusi koji posreduju između njih; beskonačni modus beskonačnog atributa mišljenja je “beskonačni um” i “beskonačna volja” a beskonačni modusi beskonačnog atributa protežnosti su “kretanje i stanje mirovanja”. Beskonačni modus je i svet kao celina, vasiona koja se i menja u pojedinostima ali u celini ostaje ista. Modus koji odgovara prirodi beskonačnog atributa boga je beskonačan a sve ostalo je povezano s konačnim modifikacijama i ima određeno postojanje. Iz beskonačnog može nastati samo beskonačno a iz konačnog konačno. Tako kod Spinoze ostaje nerazjašnjeno pitanje kako iz beskonačnih nastaju konačni modusi; za njega je svako određenje negacija (omnis determinatio est negatio) i apsolutna supstancija, kao apsolutno pozitivno biće, ne podleže određenju, ili, drugačije rečeno, negiranju. To je i najveća aporija Spinozinog sistema i s njom su povezane mnoge druge teškoće, no to je potrebno imati u vidu kako bi se mogao razumeti njegov sistem u celini.

Pod bogom Spinoza je mislio beskonačnu supstanciju s beskonačno mnogo atributa, a svet se sastoji od modusa (beskonačnih i konačnih); jedno bez drugog postojati ne može i pošto je sve nužno određeno božijom prirodom, ništa ne može postojati slučajno, te je stoga svet nužna “posledica” boga. Boga Spinoza određuje kao natura naturans (priroda koja stvara) a svet natura naturata (stvorena priroda); prvo je uzrok a drugo posledica. Spinoza bogu ne pripisuje um, volju i ljubav jer su to beskonačni modusi apsolutnog mišljenja koje je atribut supstancije. Atributi, bili oni konačni ili beskonačni, pripadaju svetu. Zato se ne može reći da je bog umom zamislio stvaranje sveta, da je to želeo svojom svešću i da je svet stvorio iz ljubavi, jer je sve to apriorno bogu i da iz njega proističe. Pripisivati ta svojstva bogu, značilo bi brkanje stvorene prirode i one koja stvara.

Kada se ističe čuveni Spinozin stav Deus sive natura (bog ili priroda) treba imati u vidu: Deus sive natura naturans. Priroda koja stvara nije transcendentna već je imanentni uzrok i ako ništa van boga ne postoji pošto se sve nalazi u njemu, Spinozinu koncepciju možemo odrediti kao panteističku. Treba imati u vidu da Spinoza pojmove misao i mišljenje koristi u daleko širem značenju no što je to inače uobičajeno, da se njima ne misli samo racionalna delatnost već i želja, ljubav, kao i mnoštvo raznih nagona. Um je možda najvažniji modus i njim su uslovljeni ostali modusi mišljenja dok ideja (mentalna aktivnost) ima privilegovan položaj u oblasti mišljenja. Ideja, kao temelj Spinozine ontologije, nije samo prerogativ ljudskig uma budući da svoje počelo ima u biti boga, pa Spinoza i kaže da je u bogu ideja o njegovoj suštini kao i o svim stvarima koji nužno slede iz njegove suštine.

Antičko shvatanje idealnog sveta dobija kod Spinoze novo značenje: ideje i njima odgovarajuće stvari nisu povezane po principu lik-kopija i uzrok-posledica. Bog ne stvara stvari po uzoru na ideje, niti uopšte stvara svet u tradicionalnom smislu te reči, već, svet ističe iz njega (što je neoplatonistička ideja), a ideje koje čovek poseduje jesu posledica delovanja tela. Poredak ideja paralelan je s poretkom tela: sve ideje proističu iz boga (pošto je bog misleća realnost) a na isti način iz boga slede i tela (pošto je bog protežna realnost); tako, po mišljenju Spinoze, bog kao mišljenje proizvodi misli a kao protežna realnost proizvodi telesne moduse; kad je reč o atributima boga, treba imati u vidu da jedan atribut boga ne deluje na drugi (Kod Lajbnica monade neće imati “prozore”, neće moći da deluju jedna na drugu), kao i da se svaki atribut shvata po sebi, nezavisno od drugog i da zato modusi u sebi imaju pojam sopstvenog atributa ali ne i drugih pošto je njihov uzrok bog čiji su oni modusi. To znači da suština stvari koje nisu modusi mišljenja ne proističe iz božanske prirode koja od početka poznaje stvari. Ako mislene stvari proističu iz atributa mišljenja i telesne iz atributa telesnosti nije li kod Spinoze na delu ponovo dekartovski dualizam samo okazionalistički produbljen? Spinoza to rešava tako što kaže da pošto je svaki atribut izraz božanske suštine, niz modusa jednog atributa nužno odgovara nizu modusa drugog atributa jer je u oba slučaja izražena suština boga u njegovim različitim aspektima.

Ovde je reč o paralelizmu koji počiva na podudarnosti budući da je reč o jednoj te istoj realnosti razmatranoj iz dva različita spekta: poredak i veza ideja isti je kao poredak i veza stvari (Ordo et connexio idearum idem est ac ordo et connexio rerum). Shodno ovom paralelizmu čovek je jedinstvo duše i tela; on nije ni supstancija ni atribut, već se sastoji iz određenih modifikacija atributa boga, tj. iz modusa mišljenja, ideja i modusa telesnosti, a duša, ili um, jeste zapravo ideja, odnosno saznanje tela.

Učenje o paralelizmu uklanja aporiju u koji zapada kartezijanstvo: svaka ideja, ako postoji, objektivna je i saglasna je
s poretkom stvari pošto je red ideja saglasan s redom stvari. Ideje i stvari nisu ništa drugo do dve strane jednog te istog zbivanja. Svaka ideja ima svoj telesni ekvivalent kao što i svaki događaj ima sebi odgovarajuću ideju. Zato Spinoza ne pravi razliku između lažnih i istinitih ideja već razlikuje manje ili više adekvatne ideje.Učenje o tri vrste saznanja kod njega se pretvara u učenje o tri nivoa saznanja: mnenje, racionalno i intuitivno saznanje.

Mnenje je povezano s čulnim doživljajima koji su uvek smešani, haotični i nejasni; interesantno je da ovde Spinoza ubraja opšte pojmove (drvo, čovek, životinja), ali i ens (bivstvujuće), res (stvar), aliquid (nešto). Na taj način prihvata nominalističko shvatanje o opštim pojmovima koje svodi na bezbojne likova ili nejasne predstave. Ta forma saznanja je neadekvatna ali je s obzirom na one koje slede i neophodna; njena lažnost se ogleda u nedostatku jasnosti kao i beskorisnosti i ona ne daje veze i odnose u prirodi. Iznad mnenja je razumsko saznanje (ratio) i on je forma naučnog saznanja koju nalazimo u matematici, geometriji i fizici. To je forma saznanja zasnovana na adekvatnim idejama, zajedničkim svim ljudima i ona ukazuje na opšta svojstva stvari. Razumom se dokučuju ideje koje su jasne i razgovetne, kao što su ideje kvantiteta, forme ili kretanja. Razum ne shvata samo ideje već i njihove nužne veze (ideje su jasne samo ako se znaju veze među njima). Racionalno saznanja uspostavlja uzročni lanac sa svom njegovom nužnošću. Tu je reč o adekvatnom saznanju iako ono nije savršeno.

Na trećem nivou je intuitivno saznanje i ono se ogleda u viđenju stvari koje proističu iz boga. Pošto se biće boga saznaje pomoću atributa koje on ima, intuitivno saznanje se otiskuje od adekvatnih ideja atributa boga i dolazi do ideje suštine stvari; reč je o viđenju (contemlatio) boga.

Na prvom nivou saznanja, na nivou mnenja nema razlike između istine i laži, ali, na potonjim nivoima razlike ima i ona postaje sve veća; stvari nisu takve kakve se pokazuju u predstavi; one odgovaraju tome kako ih saznajemo uz pomoć razuma i uma. Na tom prvom nivou ne može se dokučiti realnost. Ali, razum već saznaje stvari i to pod uglom večnosti; razum stvari razmatra kao nešto nužno a ne slučajno i on to čini u saglasju s istinom tj. kao da stvari postoje po sebi. U toj situaciji nema mesta za slobodnu volju. U duši, kaže Spinoza, ne postoji slobodna volja; duša je takva da može želeti nešto što je uzrok nečeg drugog, a što je opet uzrok nečeg drugog i tako u beskonačnost. Duša nije slobodan uzrok sopstvene delatnosti; volja i um jedno su i isto. Tako se Spinoza vraća intelektualizmu koji je od vremena Sokrata određivao čitavu potonju filozofiju da bi u vreme hrišćanstva dobio novi smer; na problemu volje zasnovana je i sva Spinozina etika.

Prevashodni Spinozin cilj je rešavanje egzistencijalnih problema; Spinoza polazi od toga da je čovek deo božanske prirode i da deluje po volji boga; to znači da što je čovek aktivniji to više spoznaje boga. Najveća sreća i blaženstvo jeste samo u saznanju boga. Od boga ne treba očekivati nagrade već mu treba služiti, a to se postiže delovanjem koje je određeno ljubavlju i milosrđem. Put kojim se to postiže podrazumeva nepristrasno tumačenje čovekovih strasti, preispitivanje pojmova kao što su savršenstvo i nesavršenstvo, dobro i zlo; progresivan razvoj morala, posledica je razvoja saznanja a najviši ideal čovekov jeste ljubav prema bogu.

Čovekove strasti i poroke Spinoza analizira pomoću geometrijskog metoda; čovek nije izuzet iz prirodnog poretka već
ga potvrđuje; strasti ne treba mrzeti ili ih tumačiti kao nešto nerazumno nego ih treba shvatiti kao i svaku drugu realnost u prirodi; delovanje prirode svuda je isto i svuda mora biti isti način njenog izučavanja.

Spinoza smatra da strasti imaju poreklo u sklonostima (conatus) koje se formiraju duže vreme; svaka sklonost vođena je određenom idejom, a to znači da u njoj učestvuje svest. Sklonost (conatus) u umnoj sferi naziva se volja a u telesnoj žudnja (appetitus). Njen pozitivan modus je zadovoljstvo ili radost (latentia); suprotno stanje je nezadovoljstvo ili žalost (tristitia). Iz te dve glavne strasti proističe sve ostalo. Ljubavlju nazivamo afekt zadovoljstva a mržnjom afekt nezadovoljstva. Na isti način Spinoza iz ljudske svesti izvodi sve strasti. Strast je neadekvatna i mutna ideja a to je posledica pasivnosti uma. Ljudi obično dolaze do svesti o svojim željama i postupcima ali nesvesni su njihovih uzroka. U prirodi nema savršenstva i nesavršenstva, dobra i zla; nema ni ciljeva, jer sve se dešava na osnovu stroge nužnosti. Savršenstvo i nesavršenstvo su modusi ljudskog mišljenja i oni su isto što i realnost. Zato se ne može reći da je neka prirodna realnost nesavršena. Ne može nešto da bude bitno a nevredno; sve
je takvo kakvo treba da bude. Dobru i zlu ne odgovara ništa ontološki postojeće u stvarima po sebi; oni su modusi mišljenja i nastaju kada čovek poredi stvari i dovodi ih u vezu sa sobom. Sve što bi imalo vrednosna svojstva Spinoza izbacuje iz ontologije. Živeti u skladu s vrlinom moguće je pod uslovom da se živi u skladu s umom; na taj način, čovek koji se ponaša u skladu s razumom postaje blizak bogu.

Sokratov stav da je zlo neznanje a vrlina znanje, nalazi se i kod Spinoze: suština čoveka je um, pošto on spoznaje jasno i razgovetno. Svako umno delovanje je saznanje. Ni o jednoj stvari ne može se pouzdano znati da li je dobra ili loša, da li vodi saznanju ili ga osujećuje – to može dokučiti samo um. Kad ideju formulišemo jasno i razgovetno, strast prestaje da bude strast. Čovek prestaje biti rob strasti kad svoje ideje učini sebi jasnim.

Tek kroz intelektualnu intuiciju čovek shvata da sve dolazi od boga i ima poreklo u njemu; taj oblik znanja donosi radost i uzdiže čoveka; reč je o intelektualnoj ljubavi prema bogu (amor Dei intellectualis) kao delu beskonačne ljubavi boga prema sebi samom. Sokratovsku misao da je istraživanje vrlina nalazimo kod Spinoze u stavu da je vrlina vredna sama po sebi i da raj nastaje već na zemlji. Njegova Etika završava se stoičkom mišlju da je teško poremetiti mir mudraca ako je on stvarno mudrac. Saznajući sebe i boga, i sve stvari kao momente večne nužnosti koja vlada u prirodi – mudrac nikad ne prestaje biti mudrac i uvek ostaje spokojan. Taj put nije lak, ali je dostižan; sve istinito retko je i malo dostupno; ako bi se spasenje moglo postići bez velikog napora zar bi na njega toliko malo ljudi računalo, kaže Spinoza, jer sve što je uzvišeno, isto je tako teško kao što je i retko.

Kada je reč o religiji, Spinoza je prvi koji jasno ukazuje na to da se ona nalazi u sasvim drugoj ravni u odnosu na filozofiju (koja ostaje na nivou razuma i uma); religija je na prvom nivou saznanja, u ravni imaginacije; zato se proroci ne hvališu umom; njihovi tekstovi puni su fantazije i mašte. Religija zahteva pokornost, filozofija traži istinu. Zato su tiranski režimi često koristili religiju kako bi ostvarili svoje ciljeve. U većini slučajeva religiozne ljude pokreće strah i sujeverje i svoja ubeđenja oni potvrđuju učešćem u verskim obredima; vera ne zahteva “pravilno učenje” već poslušnost; istinito i lažno ne nalazi se u oblasti religije već filozofije. Insistiranje na ortodoksiji ima za posledicu nastajanje raznih sekti. Spinozin ideal je slobodan čovek u državi koja garantuje potpunu slobodu; slobodan čovek najmanje razmišlja o smrti i njegova mudrost je u razmišljanju o životu a ne o smrti. Ovo shvatanje, potpuno suprotno onom koje je razvijao Platon u dijalogu Fedon, u punom je saglasju s onim koje smo imali kod Montenja.

Milan Uzelac

Istorija filozofije do Dekarta

Izdavač: Visoka strukovna škola za obrazovanje vaspitača Vršac 

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Milan Uzelac, Spinoza