Brus Springstin – 70 godina putovanja kroz sebe

Brus Springstin – 70 godina putovanja kroz sebe . U čast 70. rođendana Brusa Springstina i muzičke karijere koja traje preko 50 godina, prihvatio sam se izazova pisanja teksta o nekome čijem obožavanju su posvećena već dva filma i u bezbrojnim knjigama i člancima je rečeno toliko toga. Kako dodatno popularizovati nekoga čiji svaki album izbija na prvo mesto po prodaji i čije turneje su i dan-danas u top 3 po posećenosti?

Još teže je tvrditi da intimno razumem njegove stihove kada nisam bio jedan od preko 230.000 posetilaca njegovog jednogodišnjeg brodvejskog izleta 2017/18 (premda Netflixu mogu da zahvalim na prilici da gledam snimak tog neverovatnog poduhvata). O njegovom kvalitetu već svedoče Oskar, Toni, Zlatni Globus, brdo Gremija, Predsednička medalja slobode i boga pitaj šta sve ne. Moj skromni doprinos springstinovskoj literarnoj masi polazi od jednog zimskog dana, sada već daleke, 2005. godine.

Iza zida zvuka

Dečak od 17 godina bez konstantnog pristupa Internetu, sa slabom navikom gledanja televizije (i uz televiziju sa slabom navikom puštanja Springstina) i kulturnim okruženjem tranzicione Srbije teško da se može zamisliti kao meta za reči i delo dalekog rokera iz Nju Džerzija. Izlazak u neki bezimeni kafić će to zauvek promeniti; uz pivo i površan razgovor, dok sam se borio sa tuđim dimom i sopstvenom tinejdžerskom potragom za smislom postojanja, iz zvučnika me je razneo urlik „Boooorn in the USA“! Glas je bio toliko moćan, zid zvuka koji je sručio na mene tako težak i nimalo nalik bilo čemu što sam ikad čuo (a pesma, ispostaviće se, jedna od najpogrešnije protumačenih ikad). Imperativ te večeri je postao jasan – pronaći nekoga ko zna ko ovo peva, pronaći sutra nekoga ko ima još njegove muzike i izdvojiti dovoljno vremena da se taj opus prečešlja. Ništa što dobri stari Winamp nije mogao da ishendla. Do kraja nedelje sam imao još jednog umetnika u svojoj plejlisti. Ni slutio nisam u šta sam se upustio.

Otkrivanje Springstinove muzike nije samo puštanje pesama u slobodno vreme, nije pevanje i đuskanje kad nema nikoga kod kuće, niti gledanje njegovih (i dalje) četvoročasovnih koncerata u potrazi za dobrom zabavom. To je ekspedicija na novi kontinent, mapiranje sveta i teritorija sopstvene ličnosti; učestvovanje u pričama o događajima i likovima koje možete zamislite kao svoje (ne)prijatelje, članove porodice; po prvi put sam, bez pokretnih slika i slova na papiru, svedočio tuđim dešavanjima kao da su moja, ali i otkrivao delove sebe za koje nisam znao da postoje niti da su važni.

Muškarcu koji je odrastao bez oca možda nije bilo toliko teško da se saživi sa muzikom čoveka koji dobar deo svog opusa posvećuje svom disfunkcionalnom odnosu sa ocem, ali gde sam ja u pričama o izneverenim veteranima iz Vijetnama, rudarima iz Jangstauna, zašto sam deo uličnih trka u Džerziju ili propalog obećanja o boljem sutra iz pesme The River? Zato što je sposobnost uživljavanja publike u ono što propovedaš jedinstven dar a sposobnost da mu se posvetiš i postaneš vrhunski pripovedač ono što krasi Brusovu muziku od prvog do poslednjeg albuma.

Teško je bilo probiti se kroz taj zid zvuka, kroz moćnu gitaru, kroz Big Man-ov saksofon koji raznosi sve pred sobom, ili kroz pojavu Little Steven-a i njegovu potrebu da E Street Band ima i pop sadržaje uz koje će ljudi da usisavaju kuću i pevaju u barovima. Dolazak do srži epopeje koja je Springstinova muzika je putovanje za sebe, koje ne mora nužno da preduzme svaki njegov fan. Bez nekoga ko može da vam pokaže prečicu zahteva godine, beskrajne sate bušenja kroz 19 albuma i studioznost jednog univerzitetskog kursa. Nagrada za tako nešto je odrastanje i sve što ono sa sobom nosi: nadu, veru, porodicu, odgovornost za ulogu koja ti je dodeljena prstom sudbine ili sopstvenim trudom, razočaranje i pad, tragediju, rastanke, izgubljene ljubavi i prijatelje, radost i ushićenje, politički aktivizam i taj prokleti automobil o kom toliko peva.

Kockice života se tako slažu da ne postoji faza koju ne mogu da prepoznam u nekoj od njegovih pesama, uključujući i takvu pojedinost kao što je dete koje se budi noću i plače jer se plaši. Kako je jednom rekao: „u sred sam dugog razgovora sa svojom publikom; biće to celoživotno iskustvo za sve nas“, i zato njegova muzika i jeste soundtrack mnogih života.

Born to Run

Naslovna pesma njegovog života (i autobiografije i albuma iz 1975), Born to Run, je paradigma njegovog bega iz grada u kom je odrastao u siromaštvu, u potrazi za samim sobom i nekim ko će razumeti njegov muzički izraz; pesma se ne završava na bezumnoj poruci odsecanja svojih korena, već govori o konstantnoj potrebi za lutanjem i bežanjem SA nekim, ne od nekoga. O tome svedoči i povratak tim korenima decenijama kasnije, ovog puta sa ženom i troje dece, konjima, automobilima i gitarama. Trka jeste celoživotna, glad jeste nezaustavljiva, ali opruga mora da te vrati u nešto što ti znači ili ćeš otići predaleko. Njegova herojska borba sa depresijom i hrabro pričanje o tome u javnosti i svojoj autobiografiji su živa slika povratka i pobede nad samim sobom.

Poezija kojom nam se obraća nije upakovana u melanholični zbir recitala, već je muzička aždaja koja bljuje vatru rokenrola po svemu što vidi. Springstin uživo nije još jedan koncert sa setlistom i rokom trajanja otvorenog parizera, već ekstravaganca od 3-4 sata, na kojoj se vidi najbolje uvežbani bend na svetu, gde svaki deo funkcioniše savršeno, gde je svaka nota na mestu a nijedna pesma nije zalutala među ostale (pa čak ni one koje svira „po porudžbini“ sa transparenata u masi).

Ako ti se posreći da dođeš do karte, džekpot je zagarantovan, jer izneveravanje publike ne postoji. Radna etika i želja da se publici da poslednji atom snage je nezaustavljiva. Iako on izgleda kao pokretni spomenik (da citiram Panovića koji citira Bujoševića), iako je 15-20 ljudi na bini a 20-100.000 ispred nje i sve trešti i ruši se – ti si izmešten u bar na obali Džerzija i Brus i ekipa pevaju samo za tebe i tvoje ortake. Emotivna teleportacija je toliko snažna i nešto najbliže religijskom masovnom ludilu što sam ikad video.

The Boss

Anali muzičke istorije neće poznavati mnogo divova. Većina nas (ljudi koji su ikada postojali) neće dopreti do pravog izraza sopstvene ličnosti ovaploćene u delu stranca. Mnogo zvezda treba da se poklopi da bi ti muzika zvučala baš kako treba. Brusu za rođendan nadam se da poklanjam još po koje radoznalo uvo i želim „glory days“ još decenijama. Nije skroman zahtev, ali gledajući pažljivo kuda se kreće, nije ni nerealan.