Seks i pitanje erotskog danas je, bar na prvi pogled, ogoljeno. Pod tim podrazumevam činjenicu sveopšte verbalizacije seksualnosti koja je u javnom diskursu postala opšte mesto i na taj način zadobila poseban, vidljiv i otvoren tretman. Seksualnost i priroda seksualnosti nasleđeni su kao mesto stida ili kazne, kao osporavana mesta podređena određenom misaonom obrazacugde su žudnja i subjekt žudnje stavljeni izvan istorijskog posla[1]; o seksu i svemu onome što je uključivalo seksualno, govorilo se bojažljivo i oprezno da bismo u sadašnjem trenutku svedočili opštosti seksualnog govora koji uključuje temeljno pitanje seksualnosti danas – tehnike užitka. Tome u prilog ide i danas već rašireno mišljenje o pomanjkanju erotskog u praktičnom seksualnom govoru što bi pretpostavilo dve stvari. Erotsko je zanemareno, dok je seksualnost vulgarizovana. Pomanjkanje erotskog čini se paradoksalnim u eri govora o tehnikama užitka i sve raširenijim seksualnim slobodama. Erotsko je danas, rekli bi pojedinci, temeljan pojam savremenosti. Upravo iz razumevanja druge navedene stvari – seksualne vulgarizacije – dolazimo do razloga za tvrdnju o pomanjkanju erotskog i erotike kao seksualnog impulsa. Prikrivena, osporavana seksualnost i zanemaren narativ o seksu doveli su do čovekovog približavanju erotskom i erotskim toposima.

Drugim rečima, javno osramoćena seksualnost se približila iskonskoj snazi dodira i uzbuđena, zahvatila je erotsko kao svoju identifikacijsku dimenziju i konstruisala posebnu erotsku poetiku koja je vekovima ostala prisutna u gotovo svim književnim i umetničkim predstavljanjima. Tako će i Michel Foucault moći da razlikuje prošlost u kojoj je seksualnost prikrivena i nesvesna sebe same i sadašnji trenutak u kome pojedinac stiče iskustvo o sebi kao o subjektu »seksualnosti« pitajući se šta je to navelo zapadnog čoveka da sebe prepozna kao subjekt žudnje. Moderno doba, sa otvaranjem slobode pojedinca polovinom prošlog veka, na velika vrata uvelo je tiraniju užitka razvijajući, prema Robertu Mišambledu, dva suprostavljena gledišta – pesimističko i optimističko. ,,Kao što je vazda bio slučaj u istoriji Zapada, neki će radije staviti mračne Hobsove naočari, a drugi se opredeliti za idealizam na Rusov način. Amerika naginje prvoj verziji. U njoj neizbežno izbija rat polova i kultura.’’[2] Mišambled govori o ženskoj slobodi na polju erotizma i o sve većoj revoluciji užitka, posebno nakon seksualne revolucije, potencirajući razapetost pojedinca između tradicije i modernosti uz napomenu potrebe redefinisanja pojmova poput seksualnosti, tela ili braka.

Paradoksalna razlika između starog shvatanja seksa koje erotiku uzima kao primarno obeležje seksualnosti, čemu svedočimo u antici i umetničkim predstavljanjima starog veka čiji je ideal erotskog povezan sa duhovnom lepotom, lepotom duše[3], i modernog doba seksualnosti osenčenog božanstvenim svetlom užitka i sirovog seksa temeljna je postavka svake rasprave o seksualnosti kao potencijalnoj analizi sopstva. Upravo je u takvoj razgolićenosti trenutka seksualnost današnjice prevrednovala erotsko i na njegovo mesto smestila užitak kao tehniku ovladavanja drugim. Gubitak erotike doprineo je povećavanju moći pojedinca, njegovoj individualizaciji na polju prevladavanja svojih nagona koji se, u doživljenoj slobodi, razotkrivaju u svojoj ogoljenosti i tako eksplodiraju povređujući druge. S. Freud je često govorio o  razlici između stvarnosti i načela užitka pa će i J. Lacan, na tom tragu, postaviti tezu o deseksualiziranoj realnosti i teško odredivom deseksualiziranom libidu. Lacan će libido, najopštije seksualni nagon, uvrstiti tamo gde režanj, određen kao razvojno polje nesvesnoga, prekriva i zamračuje drugi režanj, režanj spolne realnosti.[4]. U tom smislu je i čuvena Lacanova tvrdnja da ne postoji seksualni odnos shvaćena kao delegitimizovana žudnja u diskursu erotike približena iskustvu sopstvenog užitka. Alain Badiou, komentarišćući ovu Lacanovu tvrdnju, reći će da postoji posredovanje tela drugoga, ali užitak će uvek biti samo vaš užitak.[5] Seksualnost, tvdi Badiou, ne spaja, već razdvaja budući da je ona data samo kao imaginarna slika koja posreduje između različitih tela sa svrhom da pojedinca dovede do užitka i zadovoljenja. Na mesto koje zauzima čisti seks dolazi ljubav, ali ljubav je delegitimizovana kao ljubav ako ne postoji erotski impuls pripadanja. Seksualni odnos, dakle, ne uspostavlja ljubav, on je samo u službi pornografije mainstreama[6], to čini erotika pripadanja koja senzualizuje naša čula i otvara nas ka pripadnosti drugom u izvornom smislu bitisanja sa drugim i za drugog.  Ljubav se događa kroz borbu između želje i užitka, na tragu sukoba između seksualnog i erotskog. Upravo je to njena bit budući da je ljubav samu zadesio sukob[7] koji joj brani da se utemelji posredstvom jednostavne činjenice da čovek voli.

Zapadno shvatanje seksualnosti proisteklo je iz hrišćanske, dakle dogmatske tradicije. U Poslanici Korinćanima apostol Pavle seksualnost svodi, poput tradicionalne hrišćanske misli, na začeće.  Samo ako seks proizvodi novi život on je opravdan i dozvoljen jer je bolje ženiti se negoli upaljivati se. Toma Akvinski govori o prosipanju semena koje ne rađa kao nečemu što ne donosi dobro čoveku i što je samo po sebi greh. Prema ovom, religijskom shvatanju seksualnosti, seks je dozvoljen samo između muža i žene dok je ,,sva ostala raznovrsnost seksualne aktivnosti – maženje do orgazma, oralni seks, analni seks – proglašena neprirodnom i moralno neprihvatljivom.’’[8] Od početka 19. veka i medicina je počela da se bavi pitanjem seksualnog. Međutim, čak su i medicinski stručnjaci u početku ,,smatrali da svaka vrsta seksualne aktivnosti koja nije povezana sa reprodukcijom izaziva ozbiljne fizičke posledice. Smatralo se da masturbacija izaziva slepilo, ludilo, srčane bolesti i druga oboljenja, dok se za oralni seks tvrdilo da izaziva rak.’’[9] I prema Immanuelu Kantu, filozofu skretničaru, ljubav prema spolu namenjena je održanju vrste, dok je ljubav prema životu namenjena održanju osoba. Svaka pri-misao o seksualnoj ljubavi, prema Kantu, spade u blud jer se u tom slučaju čovek ne usresređuje na neki zbiljski predmet, nego zamišlja i tako blud stvara požudu koja se protivi svrsi prirode[10]. Kant, naime, ne negira da je spolna sklonost bliska ljubavi ali jedino je razumljiva kao ljubav iz strasti, koja ima najprizemnije značenje, dok se u ovom slučaju ne može govoriti o ljubavi iz sviđanja i ljubavi iz dobrohotnosti. Spinoza, pak, govori o strasti koja se ne može suspregnuti negoli još jačom strasti utemeljujući iz čovekove nagonske prirode temeljitu ljubav. Nagon istrajava u svom bitku i utemeljuje ljubav koja je, prema Spinozi, praćenja predstavom izvanjskog uzroka pa onaj koji ljubi nužno nastoji stvar koju ljubi imati nazočnom te je sačuvati[11].

Moderna istraživanja psihoanalize i seksualnosti dovela su do nekoliko tokova u savremenoj seksualnoj teoriji i filozofiji koje se zasnivaju na pitanjima seksualnosti u odnosu prema 1) rodnoj perspektivi, 2) seksualnosti sa/bez ljubavi, kao i 3) seksualnosti i perverzije. Seksualnost roda temelji se na Freudovim zapažanjima o razvoju roda čija je  temeljna teza da dečaci oko pete godine, pred strahom od oca i kastracije, suzbijaju erotska osećanja i postaju svesni muškog identiteta, ostajući u trajnom rascepu prema drugom, dok devojčice pred činjenicom nemanja penisa pate u odnosu na muški identitet i postaju, na neki način, oštećane u emotivnom smislu zbog te teskobe. Freud će stoga napisati: Delovanja kastracione pretnje su raznolika i nepregledna; ona se odnose na sve odnose sa ocem i majkom, kasnije sa muškarcem i ženom uopšte. [12] Tome suprostavljena stanovišta govore da se seksualni identitet stiče pod uticajem majke jer se dečaci formiraju kao muškarci upravo preko odbacivanja prvobitne bliskosti sa majkom.

Drugi smer savremenog mišljenja o seksu tiče se odnosa seksa i ljubavi i potencijalnih relacija koje nužno slede. Tu, pre svega, mislim na pitanje seksa sa ili seksa bez ljubavi. Seks sa ljubavlju ograničen je pitanjem intimnog. Čovek je gol, ogoljen[13] pred licem drugog, i iz ljubavi stupa u seksualni odnos. Posredi je briga za onoga koji je voljen budući da seks sa ljubavlju ulazi u polje drugog, deluje ka drugom. Sledeći Lacana, možemo reći da pred nama, u seksualnom činu, imamo nagon, seksualizovanu realnost, sliku seksualnog čina, ali ne i seksualne požude koja razdvaja i sukobljava dva sveta i uzdiže seks na nivo erotičnosti. Roland Barthes, u knjizi Fragmenti ljubavnog govora, piše da na području zaljubljenog nema nagona, možda čak ni zadovoljstva – ničega osim znakova, mahnite aktivnosti žive reči (parole): ustanoviti, u svakoj kradomičnoj prilici, sistem (paradigmu) zahteva i odgovora.[14] Nije li, dakle, sama zaljubljenost pre-data kroz verbalizaciju i estetizaciju trenutka, upravo suprotno seksualnoj želji da postane užitak i tako zadovolji sebe samu. Naše telo pred drugim, posebno onim koji voli, je upisano telo. Na njemu postoje znakovi, taj drugi ga čita kao srce organizma[15] i prema njemu je pažljiv u nastojanju da ga ne povredi. Ljubav, prema Levinasu, jeste odnos prema drugom, egoizam u dvoje, ali ona se istovremeno i udaljuje u tom zadovoljstvu odnosa sa drugim i to tako da se nalazi u jednom zanosu iznad dubine drugosti koju nikakvo značenje više ne objašnjava.[16] Ljubavi nije blizak seks nego milovanje kao ovaploćene erotskog misticizma (Ioan Culianu). Milovanje deluje prema meni samom usmerenom prema drugom pored mene. Prema Levinasu, milovanje unosi poremećaj u odnos mene sa sobom  sa ne-ja. Seks bez ljubavi ne postoji. Svaki seksualni odnos utemeljuje neki vid ljubavi. Seks bez ljubavi ne uzdiže onu erotsku iskru na nivo posebnosti, nego se prepušta strasti trenutka obuhvatajući esencijalnost erotske pripadnosti.[17] U tom smislu, seks bez emocije ljubavnog iskustva uistinu jeste iskonski seks premda sebe ne ograničava noramativizovanim pravilima.

Etika pokušava odgovoriti na pitanja o seksualnim pravilima i perverzijama. Koliko je dopušteno seksualno neprihvatljivo ponašanje i da li postoji neprirodno ponašanje? Markiz de Sad uveo je seksualnu slobodu kao princip i doveo u pitanje prirodnost seksualnosti koja se odnosila na odnos muža i žene.[18] Ključno pitanje tiče se perverznog ponašanja, odnosno neuobičajenog seksualnog ponašanja, uzbuđenja ili radnje. U knjizi Etika i seks Igor Primorac navodi mišljenje Michaela Slotea koji brani stanovište da je pojam neprirodnog i perveznog ponašanja, uključujući i seksualno ponašanje, prazan i da ga se treba otarasiti. Slote primećuje da ,,neprirodno’’ i ,,pervezno’’ imaju i deskriptivno i ekspresivno značenje. Deskripcija, pojašnjava Primorac, ne može se obuhvatiti definicijom i podleže interpretaciji, dok je ekspresivno značenje olako imenovano kao užas. Ipak, pojmove neprirodno i pervezno treba odbaciti kao neadekvatne jer služe etiketiraju više nego pojašnjavaju pojave sa etičkog stanovišta. Fetišizam ili transvestizam imenuju se neprirodnim, ali ne i nemoralnim.[19] Ne bi li danas trebali prestati zastupati tezu o rodnom i seksualnom identitetu bilo koje vrste kada smo prevrednovali kolektivni patos pripadanja i određenosti? Nije li vreme prepustiti se užitku slobode i tako skinuti sa sebe talog predrasude prema želji i užitku? Kako pišu  P. Abramson I S. Pinkerton, u osporavanoj knjizi O užitku: razmišljanja o naravi ljudske spolnosti, užitak je važan element djetinjstva. Povijesno gledano, djetinjstvo se smatralo lukom zaštićenom od briga i odgovornosti odraslih (kao što su npr. lov, skupljanje plodova i slično), dakle, razdobljem u kojem je najbolje posvetiti se užicima, seksualnim i ostalim. S obzirom da je reprodukcija u djetinjstvu neizvediva, u seksualnom se nasladama može uživati multidimenzionalno – oralno, analno, genitalno i tako dalje – bez mogućnosti oplodnje’.[20]U seksualnom smislu ništa što zadovoljava one koji pristaju na seks nije protivprirodno. Sam pojam protivprirodnog zalazi na klizak teren dvoznačnosti i danas ne znači gotovo ništa.Neprirodno nije manjinsko seksualno ponašanje, poput homoseksualnosti, već se njegova posebnost zasniva na teškoj borbi za ostvarivanje prava na seksualno ponašanja u skladu sa prirodom. U tom smislu i pornografija svojom javnošću ne treba da trpi sankcije, kakve bi recimo postojale za ljude koji na silupokušavaju nekoga da nateraju na seks. Posvemašnja pornografija nastala u kompjuterskom i sajber dobu gde performansi slika često bivaju odvojeni od sopstvene subjektivnosti[21] uticala je, u velikoj meri, na klasično shvatanje seksa i promenu ponašanja onih koji pornografiju gledaju. Međutim, ovaj uopšten stav koji zastupaju pojedini feministički krugovi može se i osporiti. Kako stoji u jednom istraživanju: Uporaba SES (Seksualno ekspicitnih sadržaja), čini se, ne povećava sklonost agresivnom seksualnom ponašanju, ali postoji mogućnost da su muškarci skloni seksualnoj agresiji zastupljeniji među kontinuiranim korisnicima SES od ostalih. Izloženost seksualno eksplicitnim sadržajima, drugim riječima, prije je simptom nego uzrok nasilnih seksualnih impulsa.[22]Za uživanje i njegovu etičku dimenziju ključan je, prema Foucaultu, trenutak.

U seksualnoj vrsti morala, pojedinac sebe ne izgrađuje kao etički subjekt uopštavanjem pravila ponašanja, nego, naprotiv, sebe indivualizuje na ravan svog užitka. Tako Foucault primećuje: Značaj »pogodnog trenutka« u seksualnoj etici vidi se dovoljno jasno u jednom odlomku Uspomena na Sokrata posvećenom rodoskvrnuću. Sokrat nedvosmisleno tvrdi da je »zabrana odnosa između oca i njegovih kćeri, između sina i majke« — opšte pravilo, koje su ustanovili bogovi: dokaz za to on vidi u činjenici da bivaju kažnjeni oni koji to pravilo krše. Ta se kazna sastoji u tome što, uprkos vrlinama koje mogu imati rodoskvrni roditelji, njihovo potomstvo ne biva zdravo. A zašto? Zato što nije poštovano načelo »trenutka« i zato što je u nevreme došlo do mešanja roditelja, od kojih je jedan nužno mnogo stariji od drugog: rađati decu u doba kada ljudi više nisu »u cvetu mladosti«, uvek znači »stvarati potomstvo u lošim uslovima«. Ksenofont ili Sokrat ne kažu da je rodoskvrnuće za osudu samo zbog »neprikladnosti trenutka«; ali, značajno je da se zlo koje dolazi od rodoskvrnuća očituje na isti način, i ima iste posledice, kao i nepriznavanje pogodnog trenutka.[23]

Nenad Obradović

Filozofski magazin

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

[1] M.Fuko, Istorija seksualnosti, Korišćenje ljubavnih uživanja, Prosveta, Beograd, 1988

[2] R. Mišambled, Orgazam i zapad, Akademska knjiga, Novi Sad, 2016

[3] Umberto Eco, Povijest ljepote, Hena com, Zagreb, 2004

[4] Jacques Lacan, XI Seminar – Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986

[5] Alain Badiou, Pohvala ljubavi, Meandar Media, Zagreb, 2011

[6] B. McNair,  Striptiz kultura: seksualnost, mediji i demokratizacija žudnje, Jesenski i Turk, Zagreb, 2004

[7] Niklas Luman, Ljubav kao strast, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2010

[8] Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, Beograd, 2007

[9] E. Gidens, Sociologija, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2007

[10] Immanuel Kant, Metafizika ćudoređa, Matica hrvatska, Zagreb, 1999
[11] Benedikt de Spinoza, Etika, Demetra, Zagreb, 2000

[12] Sigmund Frojd, Nacrt psihoanalize, Nova knjiga, Beograd – Podgorica, 2015

[13] Više u: Ž. Paić, Pogled gologa drugog, Zarez, 6.11.2015

[14] Rolan Bart, Fragmenti ljubavnog govora, Karpos, 2011.

[15] M.M. Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Masleša, Sarajevo 1976

[16] Emmanuel Levinas, Totalitet i beskonačno, Veselin Masleša, Sarajevo 1976

[17] O tome više videti u: R. Vannoy, Sex without Love: A Philosophical Exploration, Buffalo, NY, Prometheus Books, 1980

[18] Više videti u: Ivan Čolović, Erotizam i književnost, Ogledi o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 1990

[19] Više videti u: Igor Primorac, Etika i seks, Službeni glasnik, 2007, str 73-92

[20] P. Abramson, S. Pinkerton, O užitku: razmišljanja o naravi ljudske spolnosti, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 1998

[21] Pamela Gilbert, O prostoru, seksu i o osećaju da vas proganjaju, u: D.M. Hester, P.Dž. Ford, Kompjuteri i etika u sajber dobu, Službeni glasnik, Beograd, 2009

[22] Aleksandar Štulhofer, Rizici pornografije? Empirijsko testiranje uvriježenih predodžbi o konzumentima seksualno eksplicitnih sadržaja /koautori: T. Matković, M. Mrakovčić, J. Elias, D. Little i V. Diehl Elias/,  Revija za sociologiju 34(1-2): 75-96, 2003

[23] M.Fuko, Istorija seksualnosti, Korišćenje ljubavnih uživanja, Prosveta, Beograd, 1988

  Društvo, Erotika, etika, Nenad Obradović