Дан Победе

На данашњи дан, пре шездесет пет година, нацистичка Немачка је безусловно капитулирала. Победу слободног света над нацизмом предводио је Совјетски Савез који је, са двадесет седам милиона погинулих, у темеље слободе човечанства уградио жртву какву не познаје људска историја.

Читава Русија  данас је била у знаку сећања на овај велики датум своје прошлости. На – чини се, највеличанственијој до сада – свечаној паради на Црвеном тргу, учествовали су, поред руских, и војници савезничких земаља. Многи светски државници су – са дужним пијететом уваживши жртве које је поднео СССР –  говорили о непроцењивом доприносу руског и совјетског народа победи над фашизмом и нацизмом. Уз домаћине, нагласили су  и  управо суштинску важност савезничког заједништва из Другог светског рата за цивилизацијске вредности које сматрамо подразумевајућима.

Ипак, тешко је отети се утиску  да, уз све то, својеврсни “хладни рат” релативизације и багателизације значаја совјетске победе у Другом светском рату траје несмањеном жестином. Наиме,  општеисторијски значај овог тријумфа забрињавајуће често оспоравају управо политичари, медијски посленици и етаблирани интелектуалци из мејнстрим кругова данашњег Запада, а не само маргинални шовинизми по европским ћошковима. Савет Европе доноси резолуције којима се скандалозно изједначава СССР са Хитлеровом Немачком, док су неумесна и ревизионистичка изједначавања стаљинизма и нацизма већ готово шест деценија опште место историографског дискурса на обема странама Атлантика.

Наравно, није спорна потреба за освртом на оне спорне стране совјетског наслеђа; чини се да данашња Русија од тог дела историјске одговорности не бежи и да се са тим деловима своје историје суочава далеко поштеније него неке друге велике земље, па и оне које су за себе приграбиле нимало утемељен капитал моралних величина у међународним односима. Проблем представља евидентна пракса – на Западу, али и на европском Истоку, од Балтика до Балкана – оцењивања Русије једним посебним, нимало праведним аршином. Њени греси се увек помињу са чудном сладострашћу, њене заслуге прећуткују, или се оспоравају управо тим гресима. А никоме другом се то не ради, чак и кад постоје морално неупитни разлози; напротив, Запад и дан-данас гура под тепих чињеницу да је током Хладног рата обучавао и опремао фашистичке паравојске широм Европе, о Јужној Америци да и не говоримо, уз чињенично нејак али медијски агресиван аларм непостојеће “совјетске агресије”.

Осим тога,  умањује ли ико  значај америчког доприноса победи  1941-1945,  чињеницом да су Сједињене Државе у то време биле расистичка земља којом је владала сегрегација у сваком сегменту друштва? Не умањује, а Русија поготово то не чини. Расизам је дуготрајна срамота Америке, али не поништава чињеницу да се та држава тада нашла на правој страни човечанства.

Да ли је британски удео у победи савезничке коалиције умањен чињеницом да је њен ратни премијер Черчил стајао на челу једне империје која је у присилној покорности држала силне милионе људи на три континента? И да је и сам (јавно) делио непојмљиво расистичке предрасуде свог друштва? Наравно да не. Шта год да је био и шта год да је себи допуштао, све пада у воду пред чињеницом да је Черчил, у одсудном часу, своју земљу повео у часну одбрану од нацизма и израстао у једног од лидера  заједничког подухвата ослобађања света у којем су учестововале земље и народи од Пекинга до Квебека.

Када ћемо дочекати тренутак да се и руска позиција, уз огромну и несравњиву жртву коју је поднео СССР, посматра на исти начин? Да ли ће земља која је спасила човечанство икад добити макар и формално признање за оно што, осим ње, није учинио нико и никада? Коришћењем чистки и гулага као опсцене ‘контратеже’ при сваком помену нацистичких злочина – што дежурни релативизатори улоге Русије у Другом св. рату уредно раде, па били у питању рабидни неофашисти или помодни квазилиберални коментатори – не постиже се правда за жртве гулага, него се правдају починиоци Холокауста. А то онда не може да буде брига само за русофиле и совјетофиле, него за свакога ко се сматра људским бићем.

Уместо серије слика и документараца, као својеврсну историјску лекцију из прве руке и са минималном временском дистанцом, у наставку преносим  неколико реченица из путописа Иве Андрића, “Утисци из Стаљинграда”, објављеног 1947. године:

… Сва попришта великих историјских сукоба увек нам изгледају некако издвојена из географске карте и државних граница, као нека својина човечанства, па и ово бојиште на којем стојимо. Само што је ово бојиште део живог живота, део колективне и личне судбине свакога од нас. Ову смо историју ми живели, својим нервима, својим срцем и својим мозгом, прекужили смо је као болест. Може се слободно казати да за тих пет месеци колико је трајала борба о Стаљинград није нигде на свету, где се читају новине, слуша радио,  или где само допире казивање о рату, било човека који је стајао равнодушно и неопредељено у борби која се водила за Стаљинград. Свак је на свој начин преживео Стаљинград и као личну драму. То највише знају међу нама они који су били борци, и стопу по стопу пратили ток битке за Стаљинград као судбину своју и своје рођене борбе. То знају и они који су провели године немачке окупације у Србији, и сећају се како је народ, мали, слабо писмени човек реаговао тада на вести о борби око Стаљинграда и како је из дана у дан пратио борбу о далеки руски град као ниједну другу перипетију овог рата. Најпосле, почетком новембра месеца 1942. године, савезнички радио објавио је седамдесет и други дан безуспешног немачког напора под Стаљинградом и прогласио да је тиме пређена критична тачка и да се Хитлеров подухват може сматрати неуспелим. Тада је народ, који се увек служио песмом као оружјем у борби, почео да пева једну пародирану народну песму у којој се ругао своме окупатору. Свуда сте могли чути ту песму којом се алудирало на Хитлеров бол због неуспеха над Стаљинградом

Седамдесет и два дана

Нема пада Стаљинграда

На мом срцу оста рана.

Није рана од болести

Већ од туге и жалости.

Због те песме хапшени су радници по улицама, чобанчад код оваца, па чак и шегрти који су демонстративно звиждали само мелодију те песме. …

… Видео сам, као и сваки од вас, и у животу и на сликама много разорених места, али се ово по обиму и по начину како је рушено не да ни са чим упоредити. После три године времена и после многих и знатних оправки осећа се снага судара који је био на том месту, лепо се види да су се овде и рушевине бориле и да је и њих требало рушити. Ништа што човек зна из историје људских ратовања не може се, чини ми се, по обиму и страхоти упоредити са овим порушеним градом између степе и воде, код којег су се сударила два схватања света и живота, две воље од којих је боља победила. Рушевине овог бојишта нису мртве, оне су још као топле од силине тога судара, а кроз њих већ пробија стотине знакова свесне воље за животом и за обновом, свесне воље једног народа који зна и зашто се борио и по коју цену је победио и шта ће са својом победом.

za P.U.L.S.E/ Bojan Kozić

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Kozic, Dan pobede, Ostorija