Dan pobede i/ili poraza

(Prilog razumevanju filozofije kokica)

,,Ako je zemlja Tvoja i ti si kriv.
Da, Bože, ako te ima,
i Ti si kriv što si toliko
zlo među ljudima dozvolio.
Ne skrivaj se u ljudima.
Ne skrivaj se u suzama.
Ljudi te različito zovu,
ali ti isto veruju ili ne veruju.
Zato se javi, daj neki znak da te sledim ili zaboravim….
Ne bojim se pakla jer sam ga prošao.’’
M.P

Povod mom pisanju predstavlja jedan, za istoriju, izuzetno bitan datum. Reč je o 9. maju, danu pobede nad fašizmom. To je dan kada svi moćnici širom sveta treba da se zamisle, a pogotovu mi koji smo rođeni na Balkanu gde su u ime raznih ideologija počinjeni najveći zločini. Šta se u međuvremenu promenilo? Nepunih 45 god. nakon toga, narodi koji su najviše baštinili tekovine Dana pobede međusobno su zaratili, započeo je bratoubilački, po mnogima najkrvaviji sukob na ovim prostorima. Dugo vremena sam se pitao zašto je na ovom brdovitom Balkanu sve surovo? Zaključak koji mi se sam po sebi nameće glasi: Zato što nije bilo istine, zato što smo 45 god. živeli u lažima, plasiranim preko oficijelnih sredstava informisanja, značajnu ulogu odigrala je i indoktrinacija mladih, ali i odsustvo vizije srpske intelektualne i političke elite. Istine radi, bilo je nekih pokušaja ali i oni su završili neslavno kao petao u onoj priči Andrićevoj gde gazda ubija svog petla, ali ne zbog toga što ne peva, već zato što kukuriče pre vremena. Elem, tih, nesrećnih devedesetih godina počeli smo međusobno da se sporazumevamo jezikom noža, malja i ostalim, ovim prostorima, svojstvenim intrumentima sporazumevanja. Svo vreme Evropa je ćutala! Da, Evropa je ćutala!

Ćutala je, a nije imala prava da ćuti! Dugo vremena sam prebirao po svojim mislima nastojeći da dokučim šta je radio prosečan građanin Evrope dok je ovde besneo rat. Zaprepastio sam se kad sam shvatio da je sedeo zavaljen u fotelji kraj malih ekrana, posmatrao pokolj i jeo – Kokice. Da, dobro ste pročitali, jeo je kokice. Apsurdno? Pa ne baš, zamislite šta je to što povezuje savremeno klanje, ubijanje i uživanje? Nekada, u dalekoj prošlosti to su bili koloseum, arena, a ti sediš na tribinama i gledaš kako dole lavovi rastržu ljudske komade mesa. Šta se promenilo nakon hiljadu godina? Ništa ili gotovo ništa. Za razliku od tog (srednjevekovnog!) vremena stvari su uznapredovale, sada umesto arene imamo ’’kućne bioskope’’ ili tv prijemnike, gledamo kako ljude ubijaju, i jedemo – gle apsurda kokice! To mi govori da čovek nije postao od životinje, već da postaje životinja! Mislite da je to suludo? Ne, nije suludo… Međutim, i mi smo se tako ponašali kada su drugi činili zločine u naše ime i jeli – kokice.

Prema tome, ako se ne usprotivimo i ne priznamo zločine počinjene u naše ime, rizikujemo da se isti zločin ponovi nad nama. Ima teoloških učenja koje nam kazuju, da ako prećutimo zločin počinjen u naše ime, nama će se desiti isti. I desio se zločin kakav Evropa ne pamti – bombardovanje Srbije 1999, nesumnjivo to jeste, i to treba javno reći. Najveći baštenik anti fašističkih tekovina Srbija doživljava najteže trenutke u svojoj istoriji, u njeno ime počinjeni su zločini. Zemlja koja je u dva svetska rata izgubila 3 miliona ljudi, zemlja koja je doživela da se iz genocida nad njom uzdigne kvazi-država Jugoslavija, doživljava da se o njoj u jednom veku, a na istom mestu pojave dva oprečna mišljenja, naime nakon Prvog svetskog rata u francuskom ’’Mondu’’ pojavio se glasovit članak u kome je pisalo: ,,Srbija je jedina zemlja na svetu koja nema nijednog neprijatelja’’, osamdeset godina nakon toga u istom listu piše: ,,Srbija je zemlja koja nema gotovo nijednog prijatelja na svetu’’. Zamislimo se nad tim rečenicama jer samo ispravnim percepiranjem zločina i zločinaca možemo se nadati pomirenju, sve ostalo je put u ništavilo, beznađe i konačno u smrt (nestajanje). Istina nije partikularna, naša ili njihova, Hegel će reći: Istina je celina. Poverujmo mu, bar ovog puta!

Danas, nakon par godina tzv. prividnog mira, imamo niz država koje u svom temelju cementiraju najmonstruoznije zločine (eklatantan je primer tzv. države Kosovo!), imamo države u kojima su ugrožena osnovna ljudska prava (pravno na slobodu kretanja itd.), o pravima treće generacije doista nije usputno čak ni govoriti.

Da li nakon toga imamo pravo da se pobunimo protiv ovako prividnog mira? Imamo! Država u rasulu, crkva u raskolu, život u bedi, sistem vrednosti urušen, samo su neke od posledica rata, no nažalost ne i najteže jer ima ,,jedan mnogo gori period od rata, koji iscedi život kao limun, i sve ideale, svaku kap ponosa, ljubavi i vere, a to je posleratno vreme, odvratnije od svakog rata. Ako nisi pobednik i nisu te ubili u ratu, ubij se sam, jer stiže vreme ološa i lupeža ’’. Bojim se, i strah me je da je to vreme upravo ovo u kome ja živim.

Danas je 9. maj Dan pobede nad fašizmom. Svi treba da pognemo glave zbog zločina koji su počinjeni u naše ime, jedino tako poštujući tuđe žrtve odajemo počast žrtvama poteklim iz našeg naciona. Što se tiče Balkana, tu se stvari u skorijoj budućnosti neće bitnije menjati, njemu ,,nedostaje čistog vazduha: čiste istine o sebi. Glave nam nedostaju, glavoseča imamo na pretek.’’

U jedno sam siguran: Nikada vise necu kupiti kesicu kokica!

Za P.U.L.S.E. Branko Milić

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Branko Milić, Fašizam, Filozofija