Kada sredinom 1976. godine stigne u Berlin, Dejvid Bouvi iza sebe će ostaviti godine nastojanja da dopre u svetski muzički vrh, slast ostvarenja takve ambicije, gotovo razoren brak i istanjeni konto na bankovnom računu.

Kada se tome doda ozbiljna kokainska zavisnost i fizička iscrpljenost, onda postaje jasno da sredinu osme decenije prošlog veka nikako nije mogao da smatra srećnim periodom svog života. Iz perspektive njegovih obožavalaca, to nije delovalo tako. Mnogi su mogli da žale što je prerano skinuo šljokice i prestao da posipa zlatni prah po licu iz perioda Zigija Stardasta, što je prestao da leti na Mars i odatle proročki posmatra naš život, ali ni takvi nisu mogli da odole „mršavom belom vojvodi”, pogotovo kad iz Amerike počne da ispisuje nove stranice „belog soula”. Hitovi na top-listama su se ređali, a glavna uloga u filmu Čovek koji je pao na Zemlju još je više doprinosila njegovoj slavi. Čak ni prilično čudno sklopljen album „Station To Station” nije bio komercijalni promašaj. Pa zašto bi iko odbacio tako nešto?… 

Sam Bouvi kasnije je pričao da se uopšte ne seća snimanja tog albuma. Istini za volju, on je bio snimljen u rekordnom roku, za nekih desetak dana, ali memorija je izbrisana. Prema sopstvenom priznanju, uplašio se ne samo za fizičko već i za mentalno stanje. I donosi odluku da pobegne iz Los Anđelesa nazad u Evropu. Prvo u Švajcarsku, a onda s drugarom Igijem Popom u Berlin. Obojica rešeni da se izvuku iz ralja zavisnosti – Bouvi kokaina, a Pop heroina – biraju jedno od najčudnijih, najbizarnijih mesta na planeti. Kako god, ne dolaze nepripremljeni..

Obrazovanje nije nešto što ćete automatski povezati s rok aristokratijom. Iako nema visoko formalno obrazovanje, Bouvi je neprekidno radio na sebi. Dovoljno je pogledati spisak njegovih omiljenih knjiga da bi se shvatilo da njegova interesovanja idu od istorije, umetnosti, estetike, filozofije i metafizike do ezoterije, književnosti i prirodnih nauka. A Berlin je sa svojom prebogatom kulturnom istorijom već sam po sebi ličio na izazovan mamac. U taj decenijama raspolućeni grad, koji je isključivo političkom odlukom bio podeljen na dva suprotstavljena dela, on dolazi sa izvanrednim poznavanjem stvaralaštva Bertolda Brehta, nemačkog ekspresionizma, pogotovo onog oko umetničke grupe „Most”, kao i eksperimentalne muzike i modernog roka – svega onog što je već desetak godina bilo poznato pod terminom „krautrok”.

Istovremeno, sa egzistencijalne tačke gledano, Berlin je bio jeftin grad za život. Pristojni stan i hrana na duži period ni za finansijski ozbiljno osakaćenu rok zvezdu nisu predstavljali problem. Posle nekoliko histeričnih godina, i te kako mu je prijalo da luta po gradu gde ga malo ko prepoznaje, pa i ako se to desi, ne predstavlja nikakvu nelagodu. Događalo se da uđe u neku prodavnicu ploča ili knjižaru, odabere nešto, da bi odmah po njegovom izlasku nahrupili kupci dosađujući prodavcu pitanjima šta je to Bouvi kupio. Ako je to i primetio, svakako mu nije smetao takav kulturološki uticaj…

U takvoj atmosferi mogao je relaksirano da se preda muzi inspiracije. A ona je, sudeći po onome što će uslediti, bila i te kako zadovoljna. Taj čudni, po mnogo čemu jedinstveni grad u kome su se na svakom koraku suprotstavljale kulturne naslage s ličnim egzistencijalnim pitanjima, prividni mir s emotivnom burom makar u tom trenutku za Bouvija je predstavljao komfornu zonu. Ta zona, kojoj svako normalno biće prirodno teži, dobra je za miran i stabilan život, ali nije idealna za umetničke iskorake. Ali Bouvi ne bi bio to što jeste da i u takvoj situaciji ne izvuče maksimum…

U Berlin je doneo trake snimljene nekoliko meseci ranije u Parizu s polovinom materijala koji će se uskoro pojaviti na albumu „Low”. Paralelno s nastavkom snimanja svog novog dela, podariće nekoliko pesama i produciraće prvi solo album „Idiot” svom prijatelju Igiju Popu. U prostranom studiju „Hansa”, u kome kao da je vreme odavno stalo, mogao je svakodnevno da posmatra taj čuveni Zid, neretko da vidi one koji očajnički pokušavaju da pređu preko, ali i zaljubljene parove kako se ljube ili makar drže za ruke. Taj čudan spoj dekadencije i emotivnog naboja, brehtovski i ekspresionistički prizori, ovde su bili svakodnevica i neiscrpan izvor inspiracije. Sve će to postati očigledno na delima koja slede. „Low”, pa zatim „Heroes” i na kraju „Lodger” sa svojim neočekivanim spojem roka, eksperimentalne muzike, elektronike, džeza i orijentalnih uticaja učvrstiće Bouvija na poziciji jednog od najvećih umetnika rok muzike i širom otvoriti vrata za dalje eksperimente.

Bouvi je ovde, uz svesrdnu pomoć svojih prijatelja, ponajviše Brajana Ina i Tonija Viskontija, sačinio „melanž” mogućih postupaka i ostavio „otvorenu slagalicu” za sve one koji dolaze i ne moraju da se muče oko njenog rešenja. A biće ih. Onoliko!

Što se samog Bouvija tiče, on će uvek isticati da „berlinsku fazu” smatra svojim najkreativnijim periodom, pasažem u kome se život i umetnost prepliću i podupiru. Iz te faze izaći će i zdrav i ispunjen. A kada deceniju kasnije vidi padanje Zida, uz njegovu „Heroes” mogao je i ponosno da se smeška…do kraja života.

Momčilo Rajin

Blic online

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Berlin, Dejvid Bouvi, Heroes, Lodger, Low, Momčilo Rajin, Muzika