Dekadencija  Monteskje tvrdi da je pred kraj Rimskog carstva, njihovu vojsku činila jedino konjica. Zar može neko da zamisli slavnog legionara da ide pešice? Osvojio je svet kao pešak, izgubio ga je kao konjanik.

Sioran kaže da nijedna nacija ne može beskonačno da stvara. Pozvana da izrazi i osmisli jedan skup vrednosti, uviđa da one nestaju zajedno sa dušom koja ih je donela na svet. Uvek po pravilu, početak kraja je s pojedinacem koji od samog života pravi cilj, a od sebe sitan izuzetak.

Parafaziram i jednog i drugog, dok mi se sležu utisci prošlog Svetskog prvenstva u fudbalu, polako se vraćam praćenju one prave, životne „utakmice“ u čijem centru je rat u Ukrajini. Da li smo savremenici početka pada „zapadne civilizacije“ ili je ovo samo jedan od „zemljotresa“, gde se trese gora, rađa se miš?

Moji prijatelji mi stalno govore da davim s tim „belosvetskim“ temama i da je bolje kada bih gledao svoja posla. U tim komentarima vidim baš dekadentnu potrebu da se od samog života pravi cilj i tripovanje da je svako od nas izuzetak.

Opet da se vratim na spomenutog Monteskjea koji uzroke dekadenicije nalazi u defektnim političkim institucijama, koje dovode do propasti postojećih običaja i vrlina. Ako pogledamo „elitu“ koja nas vodi od izlapelog Bajdena, preko zapenušale Fon Der Lajen, pa tragi-komičnog Zelenenskog, sve do poludelog Putina, mogu da dođem do „brata Sija“ koji samo čeka trenutak da nas ova „ekipa“ sve, ko nabujalu vodu, odvede na njegovu vodenicu. Još ako bih dodao ove sitne male balkanske miševe, koji se dodatno trude da sekutićima izgrizu sve što stignu, slika bi bila potpuna (na bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorskom jeziku).   

Umetnost ili šire gledano kultura je često predvodnica. Kada se dođe do kraja ( smrdi poput smoga), ona prava nagovesti propast sa sintagmom: „Istinski je lepo samo ono što ničemu ne služi i sve što je korisno, ružno je“.  Naša zapadna kultura, ako mogu i nas Srbe da smestim u taj koš, došla je do svog vrhunca i sad kao bilijarska kugla, besciljno udara od martinele do martinele i nikako da „ubode“ rupu.

S druge strane, fascinirala me je knjiga Halida Halife „Smrt je mučan posao“. Aha, Sirijac iz razlupane zemlje, napisao je remek-delo, a spominjem ga da ne ispadne da samo Kinezi čekaju da se mi (oprostite na mom francuskom, jer i nas s opancima ubacujem) „zapadnjaci“ potpuno udavimo u našoj dekadenciji.  

Niče je smatrao da je dekadencija uvek rezultat opadanja u čoveku, odnosno gubitak elana uopšteno. U „žutoj štampi“ sam pročitao da su Švajcarci veoma nezadovoljan narod, ne zato što loše žive, nego što nemaju čemu da teže. Nešto sam se sažalio nad tim jadnim bankarima, jer bez obzira koliko svega imaš, ako nemaš „nadu“ da će biti bolje (gde ćeš više?) suštinski nemaš ništa.

Uglavom, dolazi nam Nova godina, možda i prođe pre nego se ova kolumna pojavi. Ja ću biti na privatnoj zabavi s nekih dvesta do trista ljudi u privatnoj gajbi negde u centru Beograda. Za ilustraciju, muškarcima je WC s terase, pa pravo na ulicu. Lake droge ne moraš ni da pušiš, dovoljno će biti da dišeš. Neki drugi, kitiće parama polugole pevaljke u kafanama uz galone vina. Treći će skakati u transu na Trgu republike… Pitam se kako li će biti u Berlinu, Njujorku ili Tokiju? Znam, dobro, biće i onih koji će gledati novogodišnji program (u krugu porodice) uz krofne. Ali generalno i ja koji sam rakija-man, i ovi drogirani, i ovi koji će se sladiti krofnama, zar nećemo svi osećati prazninu prvog januara?

Nadam se da me ne razumete pogrešno, nemam ništa protiv bludnjičenja, opijanja, bahanalija i ostalih oblika dekadencije. U mladosti sam mislio da je to put slobode, ne mogu sad da pljunem na svoju istoriju.

Samo, čini mi se da je sveopšiti razvrat (oličen najmanje u seksualnim slobodama), put bez povratka. Vala dosta od nas. Dali smo Šekspira, Mocarta, Bertolučija… Lansirali smo Gagarina u kosmos, smislili Koka-kolu. Čak i mi mali Srbi, rodili smo Teslu. Da ne nabrajam više. Neka neko drugi sad nastavi.

Sretna nam NOVA godina.  

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  dekadencija, Društvo, kolumna, Vojislav Radojković