Posle vojske sam imao utisak da je sve fejk, da je život laž. Hodao sam Beogradom 1982. godine (novi dečko u gradu) i upoznavao ulice. Čekao sam autobuse ponosito, misleći da svi na stanici gledaju u mene. Pokušavao sam da progovorim sa ovim ili onim, ali svi su okretali glave. Beograd je bio hladan, imao je šifru koju ja ne znam.

Išle su mi na nerve sve te konvencije i glumatanja civila. Gde je ona čistoća, gde je istinska jednostavnost i “pravi” život? Istinskom jednostavnošću zvao sam hijerarhiju, “pravim” životom muku.

Bio sam odlučan i rešen da stoički i hitro rešavam stvari: gaziću sve te civile, mamine sinove! Jebaću im milu majku, tim hipicima.

SIVA ZONA

Izašao sam u grad rešen da postanem inžinjer. Hodao sam ulicama kao ozbiljan šovek, kao čovek od karaktera, naučnik u štofanim pantalonama i krem-mantilu.

Ajmo u Skadarliju – reše mi burazer.
Idemo na večeru, sa muzikom.
Ma, jebeš večeru sa muzikom. Uzećemo hamburgere.

U Pivari, praznom podrumu u srcu Skadarlije, bila je neka galama.

Šta je ono?
Koncert. Sviraju neki pankeri.
Goni ih u pičku materinu, majku im jebem pankersku.
Burazer se nasmeja: Aj da vidimo šta je!
Beži, bre.
Ajde, ne zajebavaj. Šta ćeš sad, da sediš u Tri Šešira i piješ crno vino? I slušaš Skadarlijske Medaljone?

Negodovao sam bezvoljno.

Ajde, vreme je za pank.
Još treba i kartu da im platim?

Ušli smo u podrum pun prljavih likova za zihernadlama. Hodao sam kao SUP-ovac među tom žgadijom. Burazer je pušio. Bina, visoka pola metra imala je bateriju bubnjeva i dva pojačala. Na pojačalima su sedela dva momka, magično mirna.

Gledaj ove majmune – rekoh – to su oni što su sve shvatili.
Majku im jebem narkomansku! – ložio je burazer.
Mamu im jebem neradničku! – nasmejah se – sve to treba na plug, da ore i kopa, pa da vidim dal će da se drogira više!

Izađe grupa od pet mamlaza. Počeše da lupaju po instrumentima i čupaju žice. Brljotine od zvukova i urlanje, pljuvanje u publiku i iz publike. Pokidaše sve instrumente i odoše.

Ajmo – rekoh.
Stani, ovo je bila predgrupa. Sad će glavna svirka.
Ko svira?
Disciplina Kičme.

Disciplina Kičme je ime koje sam znao sa grafita iznad podzemnih prolaza. U njoj je svirao Koja, jedan od začetnika beogradskog Novog talasa. Vepar.

Neki momak u vozačkim rukavicama, star oko šesnaest godina, pope se i sede za bubnjeve. Uze palice i jedva dotaknu činelu. Pljuvanje iz publike. Prišao sam bini na par metara, razgrćući žgadiju. Odnekud se pojavi Koja, obučen u predratnu generalsku uniformu. Uze bas i opasa se njime. Jak kao bik. Rulja ispred bine poče da urla na silu.

Koja: Dobro veče. Istog momenta poče da svira. Bez najave, bez pogleda, bez brojanja, iznebuha. Precizan gruv. Bas i bubanj. Dete za baterijom melje savršeno, za neverovati njegovim godinama. Mašinerija u letu, zvuci rasplinutog basa provučenog kroz osamsto pedala potpuno mi pomeraju slušni prag. Ovo nije muzika.

U jednom trenutku, koji je mogao da bude i neki drugi trenutak (muzičari znaju šta ovo znači) Koja počinje da peva:

Ja imam šarene oči
Novac neće doći
Ja imam šarene oči
Novac neće doći
Ja imam šarene oči. Novac neće doći. Novac neće doći.
Ja imam šarene oči. Novac nikad neće doći. Novac nikad neće doće.
Novac nikad neće do… Ja imam šarene oči Novac neće doći….

I tako do kraja pesme, puštajući da mu bale cure niz mikrofon koji je progutao u grču (koncentracija na bas) i padaju po publici. Zračio je odande, sa tih četiri metra, dosta dobro. Stali su, kako su i počeli – u štop. Rulja je vrištala. Nisu joj pridavali značaj. Pogledao sam u burazera, smeškao se iznenađeno.

Poče druga stvar, još energičnije.

Da li želiš
Nešto novo?
Da li želiš
Nešto dobro?
Da li vidiš
Nekog drugog?
Svi za mnom! Sviiii za mnom!

Kroz moj uštogljeni i kruti mozak nešto poče da se pomera, moj krem mantil SUP-ovskog kroja poče da puca po šavovima, torus mi se oslobodi grča.

Koja zaurla:

Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade!
Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade
Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade
Nemoj da bacaš betonske table pogodićeš auta možda i ljude…

Vrteo je mantre uz plivajuću buku iz fuzera. Gledao sam ga iz oštrog donjeg rakursa, izgledao je moćno. Moćna svinja koju ništa ne zanima, vozio je i rasturao svoje nebuloze. Krečnjak na sivoj masi poče da mi prska, davna misao o slobodi, stvarnoj slobodi raspali me u mozak. Razarajuća buka dobi oblik, oblik atomske bombe tempirane da pomera ovoštale mozgove. Moj ovoštali mozak.

Znaš da tvoja soba ima četiri ugla
Znaš da tvoja soba ima četiri ugla
Znaš da tvoja soba ima četiri ugla
Moraš im doskočiti, Moraš im doskočiti
Znaš da tvoja soba ima četiri ugla Moraš im doskočiti
Predivan si, znaj,
Predivan si znaaaaaj!

Na ovom mestu Koja je plakao. Iz njegovih usta, očiju i tela curila je voda. Cepao je nogom nekog pankera ispod sebe, hrakalicu i sline istresao po licima za zihernadlama. Muzika i on činili su ništavilo. Jeli ovo kraj? Setih se Johna Cagea i njegovih visokointelektualnih i akademskih rasprava o zvukovima i tišini. Koja je svojom krapinizmom pretrčao sve teorije i što je najlepše, uopšte nije mario. Bio je sirovi guru, životinja sa šestim čulom. Stao je u štop. Laku noć. Anahrono dranje proprati njihov odlazak sa bine.

Koja se vrati na bis i stade da štimuje bas i menja žicu. Kad se naštimovao, pogasio je svetla i otišao. Urlanje se nastavi, uzalud. Ostao sam da buljim u binu.

Šok, kulturološki šok koji sam te noći doživeo držao me je godinama. Vraćali smo se kući s pomerenom pameću – ja i burazer, i mahali glavama u prazno.

za P.U.L.S.E: Mustafa Presheva

  Beograd, Disciplina kičme, Koja, Mustava Presheva, Muzika, Pank