Ђаво и његови анђели

”Нова биографија” из пера Курта Флаша

Ђаво не потиче из Европе, већ са Оријента. Већ две хиљаде година је ђаво присутан у окциденталном мишљењу као антипод Бога. Али столећима је његова сенка лебдела над европским континентном и одатле је његов пут узео правац ка новом свету. Европљани су доживели сатану (како се он на хебрејском зове), али су га преобразили по својој слици и подобију. Курт Флаш, 85. годишњи емеритирани професор средњевековне философије на универзитету у Мајнцу је овога лета објавио књигу Kurt Flasch: Der Teufel und seine Engel. Die neue Biographie. C.H. Beck, Мünchen 2015. Свој богати истраживачки опус је овај аутор посветио  предмету средњевековне историје философије – Августину, Николи Кузанском, Томи Аквинском, Дантеу и антици. Он се већ више деценија бави питањем Бога и његових тумача. Флаш приповеда у двадесет поглавља библијски почетак и метморфозе сатанологије од патристичког предања у средњем веку, као и о фаталним спојевима сатане са својим адептима и лудилом вештица. У тој потрази Флаш залази у најтамније вијуге пакла и посвећује се тамошњем персоналу, анђелима зла. Тај вртоглави итенерариум га води до садашњег времена. Ђаво се вазда мешао у свакодневицу људи, док му епоха просветитељства није сасекла крила, обеснаживши његову злу моћ. И мимо тога данас је у круговима евангелистичких хришћана, фундаменталистичким групама или унутар Римокатоличке цркве реалистична реч о сатани. Папа Јован Павле II је anno 1998. обновио ритуал из 1614. г. о истеривању ђавола (егзорцизам). У овој драматично делујућој приповести ауторова симпатија је једнозначно на страни оних мислилаца који су се упустили у коштац са демонолошком силом, радећи на његовом обеснажењу. На питање где и када је ђаво имао своје прве наступе, многи ће рећи да је то било у Књизи Постања и причи о првородном греху. И заиста, већ су први хришћански аутори у заводљивој змији препознали прерушеног ђавола. Али историјски то није тачно, уверава нас аутор. У првим књигама јеврејске Библије то није случај, већ је то Бог који проузрокује несрећу, као што се код пророка Амоса и у Девтеро-Јесаије каже:

Ја сам Јахве и осим мене нико, (…), не спасава и не чини зло.

У Књизи о Јову се сатана јавља за реч као ”тужилац”, али не као древни непријатељ, већ као нека врста злурадог адвоката који као инструмент Јахвеа, куша Јова. Ђаво, онакав какав је предмет хришћанског бављења њиме, до дубоког 18.века и дуже, је појава која која потиче из апокрифних књига Старог Завета, као и Новог Завета и у основи је хришћански проналазак. Том открићу је Курт Флаш завештао ”нову биографију”. Њега занимају како аутори Запада о њему мисле. Јеврејско, исламско предање, као и предање цркава Истока је изоставио из својих разматрања.

Реч је о ученој књизи, при томе хомогене наративности, о теолошким књигама, која и мимо свих теоријских конструкација, ипак имају високи животни смисао. Најутицајнијим мислиоцима западног хришћанства су упућена та дијаболична питања.

Августин је учио о егзистенцији ђавола на догматичан начин, као и о паклу и пакленим казнама. Надасве је њему пошло за руком да покаже да ђавољева моћ у сексуалној власти над човеком. Тиме је ђаво спојен са учењем о првородном греху.

Она је кроз сексуалност родитеља пренесена на пород. Оштрица овог учења је била директно уперена на жене, којима је мимо приписане ниже менталне способности, као и велике сексуалне пожуде, атестиран посебан афинитет према сатани.

Средњевековни теолози су разматрали у својим теоријским трактатима и о томе каква телесна својства поседује ђаво.

Ранијим уверењима да је његово тело од ваздуха, је уступило место учењу које је заступао Тома Аквински, о томе да је ђаво чиста духовна појава (substantia separata). Какво овакво биће може да има телесне и сексуалне утицаје, било је тешко питање. Интелектуализација ђавола, која се овде догађала, учинила га је”бого-подобним”. Ова теза је релевантна у односу на потоње централно и одлучујуће питање: како се моћ зла односи према Божијој свемоћи?

Између 1200. и 1700.г. чини се да је страх од ђавола налазио на врхунцу. У народном веровању је био већи респект од ђавола, но страх од Бога. До 18. века је било проширено уверење у егзистенцију ђавола. Али са учењем о природном хришћанству или природној религији – пантеизам и спинозизам је овде био инволвиран – ђаво је постао куриозна фигура. Дијаболичари и анти-дијаболичари су расправљали јавно једни са другима. Анти-дијаболичари су мислили на будућност цркве, дијаболичари на њену прошлост. Још више не њену вечност, вели Флаш.

Пре две године је овај аутор у једној веома читаној књизи објаснио ”Зашто нисам хришћанин”. Посебно му је фигура ђавола одвратна, вели он, јер је он инструмент дисциплиновања народа у цркви од стране духовне елите. Флаш иронично поентира: хришћанство са ђаволом је ужасно, али је без њега досадно. Шта чини заправо мит о ђаволу тако успешним? Флаш прилази теми са идејно-историјског аспекта и испитује тезе дискусије кроз призму теолошких и философских ауторитета. Ђаво је у својој иматеријалности за историчаре проширени објект, те је било неопходно сузити поље испитивања. Флашу се не може замерити што је његов дискурс ограничен само на интелектуалце, што је већ per se интересантно. Ипак остаје питање: није ли страх од ђавола објект који се може промишљати и изван индоктирнације проповедника?

О ђаволу и уметности Флаш не расправља – изузимајући један парадигматичан случај са Гетеовим Мефистом. Овде наилази на ђавола који му се допада: духовитог, елегантног, на висини времена, оштроумног посматрача модерне, више критичара него практичара. Али у пакту са Мефистом има Фауст свога доброг удела. Поглед у будућност у ”Фаусту II” у безобзирној и неутољивој динамици жеље за поседовањем, је лепа поента.

Фасцинира дубоко познавање извора и контекста којим овај ”трговац оријенатлним теписима”, какао је Флаш једном себе назвао, влада у свим доменима који се дотичу објекта његовог испитивања са застрашујућом ерудицијом.

Курт Флаш воли иронију и пароксистичка заоштрења, те се ова књига добрим делом чита и са великим литерарним задовољством (plaisir du texte). Флашова књига није енциклопедија, већ луцидни есеј. Он отвара грандиозну панораму идеја од Постања преко Ап. Павла, Августина и Томе Аквинског, Лутера, Гетеа и Жан-Паула (Рихтера), да споменемо само неколико имена којих у регистру има око 400. Флашов фацит је : ”Ђаво је мртав”, што ваља видети као анти-парафразу Ничеовог дела ”Бог је мртав”. Откако га је Гете у ”Фаусту” преобразио у фигуру позоришта, ђаво егзистира само у свету уметности.

Ова књига се може ставити под јелку као божићни поклон, јер није ни бласфемична, ни дегутантна или на овај или онај начин криптична, иако је у њој реч о ђаволу. Ова књига ђаволу отсеца рогове са главе и копите са ногу. У Курту Флашу је ђаво нашао свог мајстора-приповедача, можда би тачније било рећи, мајстора његовог некролога.

За П.У.Л.С.Е: Зоран Андрић

  Istorija, Mitologija, Religija, Зоран Андрић