Doručak sa Bojanom

“Ispravna prehrana može da posluži kao afrodizijak, ako se ne unosi u prevelikim količinama” (Priručnik za kuvare)

BOLJI DANI

Zarekoh se da više neću imati ništa sa prodavačicama. Neozbiljne su. Malo daju, mnogo uzmu. Još ako su kasirke!

Ali, budimo pošteni, djevojka od 20-tak godina, prirodna brineta, sa “onim” osmjehom u uglu zjenice dok me gleda (“mmm, volim starije muškarce”), krupnooka (Bože, ima te!), sisa skladnih toliko da to ni bijela kecelja ne može da sakrije, hihotava, lomna u struku. Kao zadnji argument za opravdano popuštanje pred slabošću erosa navodim božanstvenu rošavost sa obje stane njenog lica, koja se tako lijepo slaže sa oblikom brade. Ukratko, Bojana se nije mogla odbiti. Ko misli drugačije, neka dalje ne čita.

Od prvog susreta bješe uslužna, voljna da se nađe pri ruci oko hljeba, konzervi i drugih proizvoda. Sve češći sastanci pred “gondolom” sa paštetama i mariniranim ribama, suhomesnatim proizvodima. Gledamo te slasne komade, a pričamo o sebi. Zapravo, puštam Bojanu da priča…

Ima frajera, stalnog, iz osnovne škole. Nije iz ovog mjesta. Gazda ih slabo plaća. Kaže mi da nisam “baš toliko omatorio”. Znao sam i za bolje dane – rekoh. Moj ćale kaže da bolji dani tek dolaze, smije se Bojana. Možda ti znam ćaleta – pokušavam da produžim razgovor. Ma nije više tu, razveo se od stare i sada joj šalje te umotvorine u pismima jednom godišnje. Nedostaje ti?… Ma baš me briga! Samo, nema muškarca u kući – smješka se.

ČEKAJUĆI MILOVANA

Pa, mogli bi da nekada pojedemo nešto ujutro, zajedno, kad dođem u kupovinu, a ona ode na pauzu? Paaa, mogli bi… Mada previše jede. Ali voli da klopa, šta da se radi.

Sutradan kupujem paštetu. Sjedimo u maloj prostoriji za osoblje. Mažem Bojani i sebi. Zgodna si. Hvala… Uzmi malo paradajza. Uzeću i malo, ali samo malo, majušno luka, ako ti ne smeta, snebiva se. Važi, ali samo pod uslovom da hrskaš dok ga žvačeš – tako i ja radim… Jedemo. Gledam je. Mogu li da te poljubim u vrat? Hihihi, ni govora, ljudi prolaze.

Poslije par dana zovem Bojanu da dođe gore u stan (iznad Supermarketa) na doručak, kad ima pauzu… Nema šansi! Ni u ludilu. Nije joj to bilo na pameti! Navratiće momak Milovan, itd.

Dolazi, ipak. Jedemo “jaja na oko”. Namještam joj kosu iza ušiju, sipam čaj. Bojana, srećo, divno ti stoji ta rošavost. Joj, ma ne znam šta da radim, stavljam neke masti… Ništa ne stavljaj, uništićeš tu ljepotu! Bojana me gleda ko ludaka. Ništa ne shvata. Jesi li ti normalan, pa gdje je ovo lijepo?… To je najljepši dio tebe. To je tvoja zastava – kažem joj. Žurno se oblači, skoro bježi ko da sam neki manijak. Na vratima me gleda. Odmahuje glavom: Nije dobro što živiš sam, kažu da ljudi tako poblesave – pa trk niz stepenice.

PAŠTETA ZA TEMPERATURU

Naredni dan Bojana opet navraća. Navodno, dobili su svježe paštete “Gavrilović”, pa da me odobrovolji… Sjajno! Ej, ajde da ti pokažem zašto ti je lice lijepo. Daj da ti namažem obraze!

Uzimam njen prst, hladan, kao da pripada nekom drugom tijelu, ali tanak, nježan. Zagrabim malo paštete iz konzerve i nanesem joj na najrošaviji dio. Kao da joj spuštam temperaturu. Trese se. Ma ne vidi se to po danu toliko, samo izjutra – šapuće.

Pašteta hladna, a lice gori. Bojana drhti. Pita: Šta se dešava?! Oprezno se naginjem i lizuckam paštetu sa Bojane. Kad sve pojedem – poljubiću te. Jel to ko u onom filmu “Devet i po godina”, kad se hrane dok žmire? – pita me. Nije godina, već nedjelja… Nanesem joj paštetu i na usne. Bojana se dobro ljubi, jer ne zna da se ljubi.

MRTVE RIBICE

Naredni dan slijedi mazanje “Argetom”, pa nekim pilećim vrstama pašteta, pa “Karneksom”. Sve si ukusnija! Hihihi, upaliće mi se lice… A sada, ajde ti mene da namažeš – šapnem joj. Kuku, kuda?! Evo po prsima. Kupio sam “Eva” ribu sa povrćem.

Liježem na pod i mrtve ribice stavljam na prsa i stomak. Ali, tako da “plove” prema dole. Bojana neće… Šta da ti radim?! Jesi li ti lud?! Jesam. A što ti ribe gledaju dole u gaće?! Namjesti ih prema gore, pa hoću… Eh, ako se mora – kažem teška srca. Tako, grickaj ih sad od repića do glave. A povrće? To ćemo zajedno, ljepotice.

Naizmjenično, skoro svakog jutra, Bojana klopa paštete, salatu od jegulje, mesne nareske svih vrsta sa mene (polugolog). Kupujem mortadelu sa umetnutim maslinama. Gdje ćeš mi to stavljat masline?! – šokirana je Bojana. Na šta? Hihihi, malo sutra! – sprema se da zbriše… Evo, žmiriću dok stavljam. Izvadi samo jednu. Ti mi opiši bradavice – šapućem joj. Nema šanse. Šta ti pada napamet? Ti si jedan uspaljeni matorac!

Obećavam da ću da joj kupim onu najveću bombonjeru sa “gondole” slatkiša. Onu što se kupuje samo za svadbe? Onu što košta ko slika Svete Petke? Lažeš!… Hoću, kad sam rekao. Ajmo odmah! Dobro, vjerujem ti.

Naravno da virim. Neki bezvezan bijeli grudnjak, ali bradavice! Krupne. Ko šljive ranke. Masline vadim iz mortadele i kačim na Bojanine sike. Što se treseš tako? – pitam je. To mi se duša trese. Ja ti nisam strašljiva… Vidi kako vise. E, sada ću da ih klopam! Ej, ne diraj jezikom. Ne prilazi! – viče Bojana. Pužem za njom. Zagradim je u ćošku kraj prozora… Polako, molim te. Nemoj da žuriš kad si već navalio – teško diše. Bespomoćno.

Zvoni joj mobilni u tašnici. Čekaj, jebeš gazdu – bunim se. Ma nije gazda, sigurno došao Milovan. Pobiće nas ko zečeve ako sazna!… Izleti napolje bez grudnjaka. Mirišem ga. Masline mi začepile nos.

ČAROLIJA “KRAVICE”

Bojana na stomaku, a duž kičme prosut joj mileram. Ližem polako. Vratim se na one dijelove koji su umrljani. Puštam kapljicu da siđe među guzove, u gaćice, pa je slijedim kao da je zadnja. Ne znam da objasnim zašto, ali sviđa mi se – kaže moja slatka hrana.

I znaš šta: Ono nećemo da radimo! Evo, daću ti sve, samo nemoj da, molim te – kaže Bojana. Pa dobro, ima još stvari koje možemo da radimo… Šta bi sad? Izbušim rotkvicu pa je nataknem na njen nos. Onda cuclam, kao kad cijediš limun.

A šta ja da radim? – pita me. Ti operi ruke u mlijeku “Kravica”, pa mi polako otkopčaj pantalone i namaži guz… Hihihi! Šta će ti to? Izvlači mi temperaturu. Znaš kako je to kada se muškarac suzdržava, može da dobije zapaljenje guze. Ozbiljno ti pričam!… Bojana plače od smijeha. Ili od straha. Kod nje je to teško razdvojiti.

Imaš krupne, krasne oči – kažem joj. Kupujem hladan sladoled u kuglicama. Budi mirna. Stavljam ih u Bojanine očne šupljine. Hladno mi je – kuka. Kasnije hladnog jezika od sladoleda, ližem njena gola stopala. Jel ovako dobro?… Šta mi radiš, šta mi radiš! Da me Milovan vidi, ne bi me bilo!

ČAJNI KOLUTIĆ

Bojana je ljuta. Nema je par dana. Sva mirišem na ribe, konzerve. Ne pomaže ni sapun – bijesna je, ali oči ne govore tako. Kaže mi: Jutros ćemo samo da popijemo jogurt, imam posla. Važi, ali da ga probušimo dole, pa ti gutaj odozgo a ja ću odozdo. Kome prvom ponestane – skida gaće!… Smije se: Važi. Ali, ne zna da sam već pripremio i tečnu čokoladu. Pa onda kakao.

Hoću da ti namažem bedra i da polako ližem. Ne može, ostaće mi po gaćicama, nemam rezervne… Kasnije mi Bojana ostavlja svoje ljepljive gaćice, nema kud s njima. Ali ja znam – opraću ih u soku od krastavaca.

Jedno jutro kaže mi: Eto, sve smo jeli… Ali ne zna za posljednju delikatesu, moćne kekse “Čajni kolutići”! To su oni sa rupicom u sredini a okolo čokolada, objašnjavam. Pa šta ćeš s tim? Ovaaaj, želio bih da stavim jedan čajni kolutić, na tvoj čajni kolutić. A gdje ti je to? – pita moja najljepša provincijalka sa dušom vile.

Šapućem joj. Sluša me i udara šakom nervozno po koljenu. Ne može da vjeruje šta je čula. Ajjj, ne dolazi u obzir!… Bojana, smiluj se! Ne mogu da proguram kroz rupicu, dakle ostaće neupotrebljen. Daj da ga prislonim dole na tvoj kolutić… Boki stavlja dlanove preko ušiju. Pa onda preko mojih usta. Ne želi ni da komarci čuju to što tražim od nje.

Polako, strahujući da se ne predomisli, uvlačim čajni kolutić između njenih lijepih guzova. Evo ga tu. Kolutić na kolutić!… Mrvi se – žali se. Ništa ti ne diraj, kažem i radim pažljivo kao miner. Jel mogu sad prst da proguram? Mmmm. Boli me – kaže Bojana. Molim te, nemoj!

Jedva vadim čajni kolutić. Skoro se pretvorio u čokoladu. Miriše po Bojaninoj guzi. Jedem  polovinu, a pola dajem Bojani. Fuj! – kaže ona, ali gricka! Gricka i sve gleda u stranu…

OTKRIVENI TALENAT

Nema je danima. U prodavnici me izbjegava. Nemam snage da pazarim ništa krupno, tek vodu i vino u enormnim količinama. Počinjem da se opijam. Tako preskočim one sate kad smo doručkovali… Onda napokon zvono. Bojana stoji na ulazu. Pruža mi pun ceger nekih pašteta i sireva. Evo ti, da me se sjećaš. Idem ti ja u Njemačku.

Što ideš, Bojo? Jel s Milovanom?… Smije se. Nemaš ti pojma kako mi se promijenio život. Milovana sam šutnula još dok smo jeli sireve i paštete. Nisam mogla poslije toga s njim. Kako da ga u oči pogledam?… Pa što ideš? – pitam. Otkopčava kaput. Ispao stomačić. Trudna!

Upoznala nekog tipa, vršnjak njenog starog, ima radnju u Kelnu. Vodi je sa sobom… Reko mi je da sam strasna u krevetu! A ja sam mislila da ne znam ništa. Brzo me  ljubnu i pobježe. Gledam je kroz prozor kako upada u kola, neki “metalik”. Pijem. Lupam se od nemoći konzervom “Hajnekena” po glavi.

Koju godinu poslije nađem kovertu u sandučetu. Unutra slike. Bojana, deblja bar dvadeset kila (prepoznao sam je po rošavosti), u nekoj kuhinji “baca” palačinke. Na drugoj fotki stoji sa nekim djetetom, ispred radnje sa natpisom “Frühstück”!

Na dnu koverte dvije masline i poruka: “Najljepši dani tek dolaze”…

Za P.U.L.S.E  Skaramuš / Ex Filmofili

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Skaramush