(До)живети Николу Теслу кроз књижевност

…али жалим што немају своје.

Ако се сетимо и ако прихватимо дефиницију генија која потиче од Ота Вајнингера, аустријског философа са почетка нашег века, по коме је генијалан човек живи микрокозам, онај коме је сопствено Ја дошло до свести, који живи у свесној повезаности са свемиром, онда Никола Тесла није далеко од испуњења Вајнингерових захтева да се неки стваралац назове геније – истиче Владета Јеротић.

Опредељење да постане изумитељ, како је сам говорио, није ништа друго него опредељење за креативну слободу и егзистенцију слободног уметника, и он је доиста читав свој живот тако и проживео.

Уколико се рад схвата као одређено деловање у одређено време, према строгим правилима, онда сам ја вероватно један од највећих доколичара. Сваки напор под принудом захтева жртвовање енергије. Никада нисам платио ту цену. Напротив, ја сам сазревао размишљајући,

писао је Тесла на почетку свог аутобиографског списа Моји изуми. Изуми су били Теслин живот: њима је све потчинио, за њих живео; они су га прославили, обогатили, али и осиромашили; били му породица, деца, родитељи.

Већ је Аристотел, оснивач естетике, тражио то нарочито у акту уметничког стваралаштва и нарочито у уметничком доживљају за који је увео реч катарса (чишћење). Због везе уметности, целокупног духовног и друштвеног живота и цркве европско схватање носи у себи хришћанско наслеђе, тако да је човечанство склоно да се при помену чишћења асоцира на очишћење од грехова. Ако се грех схвати у модерном смислу, уметничко стваралаштво значи отцепљење уметника од нормалног живота и поново враћање у сферу обичног кроз уметничко дело. То отцепљење је пресудно и омогућава да се више види, више чује, више сазна и доживи од просечног, стандардног, чулима и разуму доступног већини људи.

Истина је да је уметничко стваралаштво плод крајње сензибилности и талента и истина је да је за уметнички доживљај потребна крајња осетљивост. Маса тражи нивелисање, а када је у питању уметност онда се ради о диспропорцијама за које се мора тражити решење у индивидуалном, личном, субјективном. Због тога уметност не може да буде масовна већ ће увек бити привилегија уског круга људи.

Књижевне особености Теслине аутобиографије Моји изуми

Да се Тесла није посветио проналасцима, био би изванредан књижевник – забележио је амерички писац Марк Твен, дугогодишњи пријатељ великог научника. Име Николе Тесле нераскидиво је везано за електротехнику, електромагнетизам, за трансформаторе и генераторе, радиофонију и радарске системе, с обзиром на његове епохалне проналаске из ових области. Мање је познато да је овај великан уједно био и заљубљеник у усмену и писану поетску реч. Овај човекољубац од раног детињства одушевљавао се народном поезијом, а када је касније савршено савладао неколико страних језика ишчитавао је и класике светске књижевности.

Тесла је на позив часописа Електрични експериментатор 1909. године објавио у том гласилу аутографијске записе у наставцима о своме животу и проналасцима. Аутобиографско сведочанство именује Моје изуми поистовећујући га са својим животом. Теслини текстови стекли су велики број читалаца захваљујући томе што записи поседују изразите књижевне квалитете; нарочито у деловима који се односе на Теслино детињство, што се доима као бајка али стварног живота једног даровитог, радозналог, храброг и несташног дечака, описани пером доброг приповедача а затим преточени у аутентичну документарно-литерарну прозу.

Усмена традиција може се подвући као примарно књижевно васпитање и образовање младог Тесле.

По сопственим аутобиографским забелешкама, у сценама прављења пуцаљки и дељања мачева од комада намештаја које сам могао добавити, стајао је значајан утицај српске епске поезије и трајна одушевљеност за подвиге епских јунака:

Имао сам обичај да проведем сате косећи непријатеље у облику стабљика кукуруза, што је упропашћавало летину, па сам зато добијао ћушке од своје мајке. 

Прожимање усмене културе, са којом је срастао у завичају, са писаном књижевношћу утицало је на даљи развој личности:

Мноме је овладало сујеверје и живео сам у сталном страху од злог духа, од утвара, од дивова, људождера и осталих нечасних чудовишта мрака. А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот. Биле су то књиге:

До осме године мој је карактер био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни храбрости да нешто чврсто одлучим. Моји су ме осећаји запљускивали у валовима и непрестано титрали између осеке и плиме… Књиге сам волео највише… Мој отац је имао велику библиотеку и, кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем.

Као дете изузетне осетљивости и радозналости, тражио је одговоре на разна питања везана за природу и за живот одраслих у књигама из очеве библиотеке; а када тамо не би пронашао одговоре, почео би сам да истражује. Својим идејама бавио се уз велику истрајност те никада није очекивао тренутни резултат. Држао се филозофије сличне Вуковој: Не да се, али ће се дати. Настојао је да разјасни шта је некој појави узрок, а шта последица и у какавој је вези с другим феноменима. Проналазачки дар богат разноврсним идејама био је прожет уметничком жицом и то је дало плодне резултате у Теслиној аутобиографској прози.

Осврт на Теслину прозу био би непотпун без приказа многоликог и упечатљивог портрета самог аутора-наратора, приказаног у разним згодама и незгодама. Ти догађаји саопштени су одабраним детаљима, исказима и коментатима по којима се препознаје посебност једне богате и самосвојне сложене личности. Тесла у овим записима приказује како је већ у раном младалачком добу, уз помоћ оца, поставио себи као задатак – самосавлађивање, представљен готово као животни циљ. Из овог првог страсног сусрета са књигама поникла је и Теслина духовна вежба јачања воље, односно господарења страстима и пороцима у његовом каснијем животу. Да бисмо се још једном уверили са коликом је снагом нагонске страсти Тесла располагао од ране младости до дубоке старости, треба подсетити да је једно време био страстан коцкар, да је похотно пушио и наркомански уживао кафу, да је све ове страсти до краја савладао, а онда се обраћао другим људима одвраћајући их од ових порока. За то самосавлађивање инспирисао се и одређеним књижевним делима, посебно наводи дело Син Абе–Абафи, мађарског писца историјских романа Јожике Миклоша.

Карактеристично је за Теслу, према ономе како је писао у аутобиографији, да се ни у најкритичнијим тренуцима у свом животу, када му је смрт била сасвим близу, никада није сећао Бога, нити је од Бога затражио помоћ (два пута се давио, једном је могао бити жив скуван, други пут умало да изгори, читаву једну ноћ провео затрпан у некој старој гробници, од болести колере једва је остао жив, а лекари су, према Теслином причању, најмање три пута дизали од њега руке). Шопенхауер је једном написао да је свако дете у извесној мери геније и сваки геније је у извесној мери дете. Колико је ово тачно потврђује и Теслин пример. Дете, као и геније, не зна за смрт или се понаша тако као да смрти нема. Никола Тесла као да се сам излагао смртним опасностима у току живота да би изазивао смрт и судбину, а онда тријумфално показао како су човек и његова домишљатост јачи од смрти. Тесла се заиста неколико пута спасавао од смрти само захваљујући присебности и сјајној бистрини духа који му је откривао онај један једини могући начин како да се смрти спасе – истиче Владета Јеротић.

Друговање са књигама настављено је и у Реалној гимназији у Госпићу:

У том периоду сам могао непрекидно да читам, набављао сам књиге из Јавне библиотеке, која је била запуштена и мени је поверено да разврставам књиге и израђујем каталоге.

Поставши већ славан као проналазач, Тесла се дружио и пријатељевао с бројним писцима и уметницима, каже Милинчевић. Теслино мистично искуство чудесног опоравка и оздрављења засновано је на директном утицају књижевности која је активирала крхког младића. Опоравак од тешке болести Тесла везује за откриће и читање књига Марка Твена:

Једнога дана уручено ми је неколико томова савремене књижевности, која се разликовала од свега онога што сам до тада прочитао и толико ме је занела да сам сасвим заборавио своје безнадежно стање. Била су то прва дела Марка Твена којима вероватно дугујем чудесно опорављање које је уследило. Управо тим делима дугује чудесни опоравак који је ускоро уследио: Дведесет пет година касније, каже Тесла, у чијој је лабораторији као драг пријатељ Твен био чест гост, причао сам му о том доживљају и запањио се видевши тог мајстора смеха како плаче.

Није реч само о несташлуцима који су сликовито описани, него и о озбиљним животним драмама: тешким болестима које је правим чудом преживео и породичним трагедијама. По истом принципу, позитивна и креативна духовна енергија света књижевности, која је на Теслу благотворно деловала, спасила га је и смрти од колере која је харала Госпићем 1873. године, условивши најважнији преокрет у Теслином животу: очеву дозволу да му син студира технику уместо богословије. Све је то представљено уверљиво примереним средствима: некад драматично, некад хуморно и самоиронијски, а све то делује крајње искрено, истински доживљено.

Карактеристичан је још један принцип из читалачког искуства, а пренет на истраживачки рад: правило да кад се једном почне мора и да се заврши. Тесла наводи да је већ као студент Политехнике у Грацу проводећи све слободно време у библиотеци одлучио да прочита сва дела Волтера. Ухватио га је очај када је сазнао за сто томова списа штампаних ситним слогом „које је овај монструм написао испијајући 72 шољице црне кафе на дан.

Морао сам то савладати, пише Тесла, али кад сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао: Никад више!”

У његовој лабораторији, осим Твена чести гости су били нобеловац Радјард Киплинг, пољски пијаниста и композитор Игњације Федеревски, а често се сусретао с композиторима Сметаном и Дворжаком, иначе својим знанцима из Прага где је раније студирао. Дописивао се са Лазом Костићем и Змајем, а Јанко Веселиновић му је посветио роман Хајдук Станко.

Велика стваралачка снага духа, очигледно урођена, изванредна даровитост која је ишла руку под руку са чудесним памћењем, као и брзом способношћу учења и поимања новог и битног у идејама и појавама, није била рано откривена код Николе Тесле, између осталог и зато што је у његовој породици обдареност била обична појава – истиче Владета Јеротић.

Још у дечаштву, пише Тесла, патио сам од чудне бољке; привиђале су ми се слике, често праћене јаким блесковима и утицале су ми на мисли и дела. То су биле слике предмета и догађаја које сам ја заиста био видео, а не оних које сам замишљао. Кад био чуо неку реч, појавила би се жива слика предмета који је та реч описивала у мојој визији.

Тесла, потомак свештеника који је и сам био црквени писац, понео је из родне куће љубав према народним песмама и Горском вијенцу и касније, посредујући превођење Змајевих песама у Америци, говорио о великој вредности тих творевина. Није случајно што је од свих српских песника Тесла изабрао Змаја, знао је да Змај ужива глас општенародног песника у Српству.

О овој мање познатој страни Теслине личности књижевни историчар Васо Милинчевић написао је књигу Никола Тесла и књижевност:

Тесла је поред народних песама, делова из Горског вијенца и стихова Змаја, Јакшића, В. Илића, знао напамет и читаве одељке из Дантеове Божанствене комедије, Шекспировог Хамлета, Волтерових дела, Бајроновог Чајлда Харолда, Пушкиновог Евгенија Оњегина и то у оригиналу. Његово омиљено дело био је Гетеов Фауст којег је могао да рецитује скоро од почетка до краја. Такву способност Тесла је поседовао захваљујући фотографском памћењу захваљујући којем је за веома кратко време памтио десетине страница неког књижевног текста.

Тесла је по својој природи био романтичар и највише је волео такву врсту поезије (Гетеа и Хајнеа), па је према томе објашњиво његово изразито одушевљење касним романтичарем Змајем у српској књижевности. Једини чланак о књижевности који је Тесла написао, сједињујући у себи љубав за српску народну поезију и песника Змаја, јесте чланак у Џонсоновом магазину 1984. године.

Избор из Змајеве поезије Тесла је пропратио уводним текстом у коме пише не само о песнику, већ и о српској историји и о народној књижевности. Неколико Теслиних реченица о народној поезији показује оштрину запажања и уочавања суштинских квалитета наше усмене књижевности. Као одлику српског народног песништва посебно истиче дух племенитости, јунаштва и великодушности, превасходно етичке квалитете. Као родољуб и хуманиста настојао је да америчкој јавности представи свој народ као мислилачки и песнички, а не само ратнички – истиче Васо Милинчевић.

Владета Јеротић истиче да је један од Теслиних најприснијих пријатеља био је песник и издавач Роберт Андервуд Џонсон, који је испевао познату песму У Теслиној лабораторији. Имајући високо о мишљење о Змају, Тесла је четири његове песме превео у прози и дао их свом пријатељу, који их је „упесмио“ и објавио у свом часопису. Наслов једне Змајеве песме Лука Филипов Џонсон је користио као свој псеудоним.

Теслини описи су сажети и функционални, прецизни и нијансирани, с ретким дигресијама. При излагању користи и поређења како би појачао уверљивост, а за поређења углавном узима примере из античке митологије и литературе. Велики проналазач, који је задужио свет, није само као читалац уживао у књижевним делима, већ је и њима био дубоко инспирисан. Карактеристично је Теслино откриће индукционог мотора из 1882, иницирано гласним рецитовањем Гетеових стихова из првог дела Фауста, Пред градским вратима. Та сцена шетње по Будимпешти и данас представља опис једног од великих тренутака човечанства, о чему је оставио сведочанство у аутобиографском запису:

„Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов ʼФаустʼ. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак: ʼДан је при крају; Сунце, све даље сја / хита да други оживљава свет / О, што ме крила не дигну са тла, / па за њим, вечно, да управљам свој свет!…ʼ (прев. Б. Живојиновић), након чега је Тесли синула идеја: ʼ… У тренутку сам открио истину. Штапом сам нацртао дијаграм у песку… Слике које сам видео биле су чудесно оштре и јасне и имале чврстину метала или камена, у толикој мери да сам му рекао: ʼПогледај мој мотор. Пази како ћу сада да га покренем у супротном смеру.ʼ“.

Уопште је Теслин став био у великој мери под утицајем Гетеових хуманистичких идеја. Желео је да унапреди цивилизацију и да човечанство буде ослобођено од великог физичког рада. У науци је видео средство за стимулацију сарадње, повећање узајамног разумевања и за продубљивање личне одговорности.

Подразумева се да је код Тесле субјективан избор животних чињеница којима посвећује пажњу, а сигурно је да се у писању ослањао на своје памћење, а не на писане документе. Без обзира на субјективност његови текстови делују искрено и непосредно и читалац им верује, поготово што прилично пажње поклања и опису својих преживљавања, свога духовног стања, приликом приказа догађаја у којима је учествовао.

Тесла се такође служио литерарним реминисценцијама да појача свој утисак, што свакако одржава велико књижевно образовање: Да је Пигмалион видео своју статуу како оживљава, не би могао бити потресенији. Да је Тесла био одличан познавалац, нарочито немачке књижевности у оригиналу, сведоче још неколике литерарне реминисценције: Чим сам изговорио ове речи, осетио сам се као пратилац Тимотеје из Шилерове песме, као и Теслин цитат Хајнеових стихова у писму Лази Костићу, упућеном 1895. године.

Теслино дело Моји изуми, као и животопис Михајла Пупина Од пашњака до научењака, награђен престижном Пулицеровом наградом, као уосталом, и Мемоари Милутина Миланковића поседују осведочене литерарне квалитете, потврђујући да су велики научници такође били и добри писци. У њихово друштво може се уврстити и Михајло Петровић (Мика Алас) са путописом Кроз поларну област и романом Јегуље.

Тако долазимо до заокружења ове теме о мистичној, песничкој личности Николе Тесле, из које је проистекао низ генијалних открића на пољу тајанствених сила космоса, али и човековог активног присуства у њему. Тесла је можда био најближи открићу те Тајне.

Погледаћу последњи пут небо

Последњих година живота Тесла се с носталгијом сећао свог завичаја. Сликарка Милена Шотра Гаћиновић, која је пред Други светски рат и током рата живела у Њујорку, сведочи у својој књизи како је славни научник више пута тражио од свог пријатеља и земљака проте Јована Крајновића да у његовом хотелу запевају громогласно личке песме из њихова детињства, што је изазивало чуђење хотелске послуге; а према сведочењу Саве Косановића, министра у краљевској избегличкој влади, Теслу је смрт затекла (7. јануар 1943) са Вуковом књигом Српских народних песама у наручју. Књига је била отворена на страници на којој се налазила песма Смрт мајке Југовића.

Своја осећања према домовини Тесла је изнео у свом говору у Београду 1892. године:

У мени може бити нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код млађих људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једнога Србина.

Теслин немерљив допринос науци, култури и савременој цивилизацији истраживаће и наредни нараштаји јер све тајне и димензије његовог дела још нису откривене. Тесла се с правом може сврстати у ред малобројних свевремених духова.

за П.У.Л.С: Јелена Анђелковић

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Književnost, Nauka, nikola tesla, Јелена Анђелковић