„Tužna činjenica je da je međunarodna politika oduvek bila nemilosrdan i opasan posao, a verovatno će tako i da ostane.”

John Mearsheimer  — „Tragedija velikih sila, Politički citati”

Pragmatizam je filozofski pravac koji smatra da su praktično delovanje i ovozemaljska korist odlučujući kriterijumi za prosuđivanje smisaonosti i istinitosti bilo koje teorije društvenih nauka. Proistekao je iz ranijih pravaca francuskih i britanskih filozofa koji su potencirali racionalizam i empirizam kao osnove za istinito poimanje sveta. I nemački filozof Karl Marks mogao bi da se smatra pragmatistom, jer je njegova analiza kapitalizma 19. veka bila prevashodno usmerena prema praktičnim političkim promenama. Njima bi kapitalistički sistem, zasnovan na klasnoj eksploataciji, bio ukinut i zamenjen novim društveno-ekonomskim poretkom, koji bi bio zasnovan na kolektivnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, a raspodela proizvoda bi se obavljala na osnovu potreba ljudi. Tako bi duga istorija klasnih društava bila preobraćena u nešto novo — besklasno društvo. Njegova čuvena 11. teza o Fojerbahu glasi: „Filozofi su svet samo različito tumačili, radi se o tome da se on izmeni.” Ali kako ga tako temeljno izmeniti? Mnogo više od krokija navodno neizbežno dolazećeg komunizma nije ostavio za sobom.

Promene bi prema njegovoj, pre viziji, nego teoriji dovele do ovozemaljske koristi za većinu stanovništva i ukidanje osnova za čovekovo otuđenje, što je jedan od ključnih pojmova ne samo u filozofiji Karla Marksa i kasnijih filozofa idealističke i marksističke orijentacije, nego i njegovih prethodnika Hegela i Fojerbaha. U delima marksističkih mislilaca pojam otuđenja označava stanje čoveka u klasnom društvu u kojem njegova dela, proizvodi i ideje postaju spoljašnja, njemu suprotstavljena moć nezavisna od njegove delatnosti i egzistencije. Ta moć ga potčinjava nečem izvan njega samoga, što je postalo vrlo evidentno u savremenom društvu 21- veka, koje večnim bombardovanjem reklamama i propagandom deformiše i oblikuje čovekove stvarne potrebe. Pretvara ga pretežno u impulsivnog potrošača roba i ideologija. Kupac-potrošač je neophodna karika za obnavljanje ciklusa proizvodnje i prodaje često sasvim nepotrebnih predmeta-roba i za nastavak stvaranja puke zabave, kojom se ispunjava tako stvorena praznina otuđenosti. U tom procesu neretko se gubi svaki životni smisao i ljudsko dostojanstvo. Sve je za prodaju. I sama ljudska egzistencija postala je sve jeftinija roba.

U stvarnom svetu iz kojeg je teorija o otuđenosti potekla mnoštvo mladih žena je danas zarad para potrebnih za kupovinu robe — ili tek radi pregršti klikova na piktograme odobravanja na društvenim mrežama — spremno da svojevoljno postanu — fanfulje. One na radost miliona pregledača pametnim telefonima snimaju kako zavodljivo prekrštajaju svoje bajne gole noge; ili čak prezentuju predstavu svoje pune intime uključujući seksualnost. Oponašaju svoje idole — „zvezde” poznate po tome što su poznate… i bogate. Prema novorjeku postmodernizma, uspostavljenom posle destrukcije moralnih skrupula, sve su to zapravo jednostavne uslužne transakcije „influenserki” ili poznatih osoba (celebrities). Naravno da to nije suštinski nova pojava, jer je i prodaja sopstvenog tela prisutna još od samih početaka civilizacije, odnosno društava stratifikovanih u hijerarhiju klasa ili kasti. Ono što daje novi kvalitet ovoj pojavi — formalno moralistički osuđivanoj, ali tolerisanoj u praksi — jeste njena sadašnja masovnost omogućena novim mas-medijima. Seksualne radnice su novo-pojam post-modernizma za one koje slične tržišne transakcije ne vrše preko interneta, nego uživo. Da li su to obične transakcije na slobodnom tržištu ili stvarnost eksploatisanih mladih žena iz lumpen-proletarijata bez klasne svesti, prema teoriji Marksa i Engelsa? Vrednosno određenje prema ideji ili pojavi zavisi od tačke i perspektive posmatrača.

Za razliku od mladih žena, falange mladih muškaraca, nezadovoljne svojim životom, spremne su u svakom momentu da prebiju navijače protivničkog kluba ili kakve „prljave” migrante došle s Bliskog Istoka razrušenog imperijalističkim ratovima ili iz beskrupuloznom eksploatacijom osiromašene Afrike. Nadalje, milijarde gledalaca svih životnih doba satima dnevno blenu u besmislene TV programe naizgled stvorene da privuku puk željan krvi, zabave ili voajerstva, a zapravo pretežno radi usađivanja naoko usputnih reklama u mozak posmatrača. Sve su to oblici čovekovog otuđenja od njegove prirode uzrokovani stalnom potrebom kapitalističkog društva za povećanjem prodaje bilo čega.

Kada ne mogu da zadovolje svoje potrebe ili želje, i/ili kada smatraju da im se čini nepravda, ljudi reaguju na različite načine. To zavisi od njihovog karaktera, odgoja i stečenih svetonazora. Neki reaguju tražeći racionalno rešenje problema promenom sopstvenog ponašanja i delovanja ili promenom cilja, drugi pak iracionalno — agresivnim ponašanjem. Kroz istoriju je poznato da većina ipak na društvene nepravde reaguje okrećući se iracionalnosti religija i ideologija, koje spremno nude iluziju izlaza iz realnih životnih frustracija. Jedan od izraza te opšte svesnosti je i srpska poslovica iz pred-modernog doba — kud svi Turci, tu i ćelavi Mujo. Empirijski dokaz za to je drastičan porast učešća vernika u državama oslobođenim od stega ateističke komunističke ideologije sa između 15% i 30% za vreme socijalističke prošlosti, na sadašnjih 70% do 90% po nekim sociološkim procenama. Uprkos tome Marks je proletarijat posmatrao kao homogenu celinu vođenu  racionalizmom i potencijalno spremnom da predvodi nasilne promene za rušenje kapitalističkog poretka. Videći sebe kao političku avangardu, koja će da klasno osvesti proletarijat, boljševici su zaista uspeli da pridobiju većinu radničke klase. No to je velikim delom bilo uzrokovano ne samo sveprisutnom propagandom nego i strahom od besomučnog terora Staljinovih apartčika. Koliko je slabo obrazovan proletarijat podložan uticaju bilo koje vešte propagande bilo je vidljivo i u Nemačkoj između dva rata. Tada je od prvobitne podrške Vajmarskoj republici i internacionalizmu komunističkog pokreta proletarijat ubrzo masovno prešao na podršku Trećeg rajha i uskogrude ideologije fašizma i nacional-socijalizma, prethodno podržavane pretežno od sitne buržoazija kivne na revanšizam prema pobedničkim silama Alijanse iz Prvog svetskog rata.

Marks je tvrdio da njegovo očekivanje da dolazak komunizma nije utopijsko, nego da je neminovna posledica razvoja kapitalizma. Pošto je bilo jasno da vladajuća klasa neće svojevoljno prepustiti privatnu svojinu masama predviđao je i agitovao za uspostavljanje diktature proletarijata, nakon čega bi se stvorilo novo društveno uređenje — socijalizam, kao prelazna faza prelaska u komunizam. Međutim, optuživati ga za brojne nevolje i zla koja je mnogo kasnije donela Oktobarska revolucija u Rusiji ipak je korak predaleko. Nije on propagirao stvaranje sovjetskih gulaga, nego preobražaj privatne svojine nad fabrikama u državnu, pa onda u društvenu. Slično je i sa optužbama da su Ničeovi filozofsko-poetski koncepti o natčoveku i volji za moć uveliko doprineli stvaranju nacizma u Nemačkoj. Lenjin i njegovi sledbenici su marksovu analizu obrnuli naglavačke, pošto su pokušavali da uspostave socijalizam u Rusiji, koja je početkom 20. veka još uvek bila privredno nerazvijena feudalistička država sa tek fragmentarnim počecima razvoja kapitalističke industrijske proizvodnje u nekolicini većih gradova. U marksističkoj terminologiji: proizvodna sredstva nisu bila dovoljno razvijena da bi objektivno omogućila promenu društvenih odnosa u postkapitalističko društvo. Po doktrini Marksa socijalistička revolucija je trebalo da se dogodi prvo u privredno najrazvijenijim državama, što su u devetnaestom veku bile UK, Holandija i SAD. U socijalizmu bi raspodela dobara bila zasnovana na principu — svakom prema zaslugama. Dakle, neka vrsta meritokratije u kojoj svako dobija robu i usluge za sopstveno korišćenje proporcionalno svom doprinosu društvenom dobru; to nije komunistički egalitarizam. Kasnijim prelaskom u komunizam taj princip bi bio zamenjen principom — svakom prema potrebama; e to bi već bio potpun egalitarizam bez obzira na sposobnosti i uložen trud. U toj utopiji bi svako nesebično doprinosio proizvodnji i stvaranju u društvu onoliko koliko zna i ume, a dobijao bi onoliko koliko mu je stvarno potrebno.

Liberalizam potencira uski individualizam, Marks je prenaglašavao ulogu kolektivne svesti. Njegova analiza kapitalističke privrede bila je dijalektička i briljantna, ali su njegova predviđanja o budućnosti bila deterministička, uprkos činjenici da je komunizam definisao samo ovlašnim potezima. Taj nerazrađen model budućnosti su njegovi politički sledbenici u praksi pretvorili u punu utopiju, iracionalnu bezmalo koliko je i ona hrišćanska o neminovno dolazećem carstvu božijem; samo što su sedam nebeskih carstava, raj i dženet — po nadrealnim konceptima sve tri abrahamske religije — bili rezervisani samo za vjeruščije u pravog, a ne u nekog pogrešnog boga. Pravi bog je onaj u kojeg verujem ja, lažni su svi drugi. Komunistička utopija zagovarala je internacionalizam potpuno slep za postojeće verske, nacionalne i rasne podele. Ona se nepovratno rasplinula u sukobu sa surovom stvarnošću, dok judaisti, hrišćani i islamisti još uvek predano rade na pobedi svojih srodnih, ali sukobljenih, koncepata. Osim što to čine benignim predanim molitvama, oni najortodoksniji ne prezaju ni od nasilničkih sredstva, prvo bez milosti ućutkujući ili tamaneći „svoje” jeretike, a onda i one koji se klanjaju tuđem, dakle lažnom bogu.

Judeo-hrišćanska koalicija između cionista i vlasti u SAD već osamdesetak godina sprovodi nekada manje, a nekada više prikrivano etničko-versko čišćenje u Palestini. To su neosporne, dobro dokumentovane činjenice koje većina Zapada danas prosto ignoriše, mada ih mnoštvo intelektualaca —uključujući jevrejske — ubedljivo argumentuje. Proterivanje pobunjenog srpskog življa iz Hrvatske tokom vojne akcije „Oluja” bilo je podržano od strane kolektivnog zapada, dok je slična akcija vojske ostataka Jugoslavije na Kosovu, koja je imala za cilj da progna šiptarske separatiste, bila zaustavljena vojnom intervencijom NATO-a. Komandant te vajne operacije, general Vesli Klark onomad s ushićenjem reče — Srbiju ćemo bombardovati dok je ne vratimo u kameno doba. Dakle, politički–vojno se na slične akcije reaguje zavisno od interesa, odnosno od sopstvene tačke i perspektive posmatranja. Milošević je pogrešno procenio da će proterivanje pretežno muslimanskih pobunjenika biti tolerisano, jer nije shvatio da SAD, uprkos snažnom anti-islamskom sentimentu, počesto koriste i najgore islamo-fašiste kao pijune u strateškim igrama.

Posle propasti gotovo postignutog dogovora između Arafata i Ehuda Baraka o rešenju sukoba stvaranjem dveju nezavisnih država, što je bila usvojena politika UN, cionisti su vrlo uspešno tajno podsticali rast uticaja najgorih islamističkih frakcija među Palestincima. Tako su podrili dotad skoro jedinstvenu podršku pretežno sekularnom pokretu PLO, koji se sveo na ulogu kapoa u otvorenom koncentracionom logoru na koju je svedena Palestina. Palestinska borba protiv etničkog čišćenja i za stvaranje nezavisne države tako je preobraćena u narativ o egzistencijalnoj borbi džihadista i demokratskog Izraela. Novi narativ je prihvatila većina Jevreja u Izraelu, ali ga besramno proturaju i vlasti u većini država Zapada. Došlo se do situacije u kojoj cionisti već više od godinu dana sprovode otvoreni genocid u Gazi i politiku neprikrivanog aparthejda na Zapadnoj obali, a kolektivni zapad sve to ne samo da toleriše nego i svesrdno podržava — pravdajući se da su sva sredstva dozvoljena u borbi protiv novog antisemitizma. Za dobar deo zapadne populacije otvoreni genocid je ipak postao korak predaleko, tako da se do nedavno često predviđala ekonomska propast izolovanog Izraela i poraz njihove do zuba naoružane armije. A onda je zakulisanim strateškim dogovorima između CIA-e i vlastodržaca u regionalnim hegemonijama Izraelu, Turskoj i Rusji, došlo do iznenadne propasti režima u Siriji i tako već uništenoj više od decenije dugim i krvavim građanskim ratom. Ne zna se ni ko, ni šta je dogovorio, ali munjevita brzina okupacije od strane Turske i Izraela, polaganje oružja sirijske armije i povlačenje ruskih trupa i vojnih brodova da bi omogućili masovno avio-bombardovanje od strane izraelskog vazduhoplovstva jasno govore da je nekakvog dogovora bilo. Posebno o tome svedoči činjenica da su sve relevantne spoljne sile odmah prihvatile vlast prebrendiranih terorista Al-Nusre kao legitimnu. Barem polovina tih trupa nisu sirijski Arapi ili Turkmeni, nego profesionalni sunitski džihadisti koji su tokom rata protiv terorista Islamske država došli iz Turkmenistana, Uzbekistana, Čečenije, Dagestana, Albanije… a posle bili držani po zatvorima u Siriji. Sada već neometano vrše teror nad Alavitima, Druzima i sirijskim hrišćanima. Interesi velikih i regionalnih sila nisu istovetni, pa nije sve proteklo baš kako je tajno dogovarano. Nije još jasno ni ko je koga izdao u dogovorima. Vrlo je moguće da je Iran sledeći na redu u novoj preraspodeli Bliskog istoka ukoliko i tamo prevlada bezvašće. I SAD i Rusija očito tolerišu delimičanu restauraciju otomanskog carstva, ali je isto tako moguće da je dogovor da će iranska teokratija ipak da se toleriše dalje, pošto su joj potpunom izolacijom fanatičnih Hezbolaha u haotičnom Libanu izbijeni džihadistički zubi. Turkmenski puleni Turske i Kurdi, koje podržavaju SAD, već uveliko međusobno ratuju, jer su strateški ciljevi Turske da se domogne naftnih polja i da potlači Kurde. U protivnom bi preživljavanje stanovništva na okupiranim teritorijama i troškovi stvaranja nove vojske u Siriji pali na grbaču ne baš tako stabilne turske privrede. U šta će se svi ti dogovori konačno izroditi videćemo uskoro.

U stvarnosi u Izraelu i okupiranoj Palestini vodi se borba na smrt između dva zla, cionističke frakcije ultra-ortodoksnog judaizma i džihadističke frakcije Muslimanskog bratstva zadojene ideologijom koju je promovisao Said Kutba. Ovaj kontraverzni lik je imao relativno sekularističke poglede na svet, sve dok se posle višegodišnjeg boravka u Kaliforniji nije vratio u Egipat, gde je učestvovao u organizaciji atentata na generala/predsednika Nasera. Smatrao je da on nije dovoljno antizapadno orijentisan i da previše šuruje sa bezbožnicima iz Sovjetskog Saveza. Bio je osuđen i skončao je u zatvoru u Egiptu. Pre toga je napisao knjigu „Prekretnice” (Milestones), kojom se preobratio u vrhovnog ideologa modernog džihadizma. Njome se rukovode i ratoborni salafisti i vahabisti iz sunitskog krila islama, ali i najfanatičniji šiitski pokreti. Ozloglašeni iranski ajatolah Homeini je ovu knjigu preveo na farsi, da služi kao versko-ideološka podloga za najratoborniji muslimanski pokret protiv zapadnih ideologija o sveukupnoj nadmoći zapadne civilizacije. Otuda i otada krenuše jurišni poklici — „Smrt Americi! Smrt Izraelu!” — sa propovedaonica u džamijama u teokratskom Iranu.

Američki politikolog, profesor na univerzitetu u Čikagu, Džon Mirshajmer, jedan je od cenjenijih mislilaca savremene real-političke škole. Pridev „tužna” na početku uvodnog citata navodi na pomisao da se autor moralno protivi realnim tokovima međunarodne politike, a da samo konstatuje kako stvari jesu. Međutim, on s kezom na licu istovremeno kaže, da — budući da je Amerikanac — podržava stalnu politiku svake vlade SAD-a u posleratnom peirodu da ostanu najjača vojna sila u svetu:

„Cilj država je da budu najveći i najgori tip u kraju, jer ako ste najveći i najgori lik u kraju, onda je upravo zato što ste tako moćni malo verovatno da će vas bilo koja druga država izazvati.”

Pošto je deo akademije, a ne političar, nije prerastao u krajnje skeptičnog i beskrupuloznog mahera, poput Henrija Kisindžera, notornog po zakulisanim i protivzakonitim podmetačinama, prevarama i provokacijama izvršenim pretežno uz pomoć tajnih službi, ali i po i sprovođenju brutalnih osvajačkih ratova. Mirshajmer zastupa pragmatske stavove, koji su u dobroj meri moderni pandan savetima vladarima, koje je pred kraj svoje karijere zapisao renesansni flolerntinski politički filozof Nikolo Makijaveli u knjizi „Vladalac”. Ovo delo je i posle više od pet vekova sasvim aktuelno. Uprkos skromnom obimu knjižice i činjenici da je autor prevashodno analizirao politiku vodjenu u doba renesanse u često zaraćenim državicama na prostoru današnje Italije, njegovi stavovi temeljno objašnjavaju i svetska zbivanja u poznom kapitalizmu, u kome američki imperijalizam teži (i uspeva) da ima globalan uticaj, te da sprovodi svoju hegemonističku politiku.

Makijavelziam je odavno postao pojam poznat širom sveta; obično se svodi na načelo — cilj opravdava sredstva, mada se Makijaveli nije izrazio baš tim rečima. On savetuje vladaocima da ne moraju da se povinuju moralnim principima važećim za sve ostale, zbog toga što oni imaju važniju ulogu u društvu nego običan puk. Smatra da vladalac treba da deluje upravo usko sebično, samo-interesno, jer takvo ponašanje može da opravda višim ciljevima, koji su u monarhijama nužno i interesi države. A opravdati nešto znači učiniti ga moralno ispravnim, savetuje on. Od tih stavova, pa do kasnijeg „Država to sam ja” Luja XIV i koncepta izuzetnog naroda vlastodržaca u današnjim SAD i Izraelu nije prevelik skok. Shodno tome moralno ponašanje nije zasnovano na nekim večnim natprirodnim ili božanskim principima, nego je određeno trenutnim političkim interesima. Aktuelnost Makijavelijeve političke filozofije zasniva se na tome što polazi od nekih temeljnih istina o prirodi i psihologiji čoveka, koji očito uvek živi u kolektivnom okruženju u kojem njegovo ponašanje u velikoj meri biva oblikovano vladajućim društvenim normama i tradicijama. Zato je u politici neophodno razumevati i iskorišćavati psihološke odlike i zakonitosti ponašanja mase okuplenje oko događaja, skupa ideja ili idealizovanog vođe. Tendencija osoba u gomili je da se poistovete sa gomilom tako što jednobrazno, automatski i najčešće hiper-emotivano reaguju na verbalni podsticaj ili na stvarni događaj. Iracionalnost i odsustvo ikakve tolerancije prema svima izvan gomile su osnovne karakteristike masovne psihologije, posebno u kriznim momentima za društvo.

Ni američki političari, ni šira javnost u SAD, ne vide hipokriziju u tome što celom svetu popuju o demokratiji i slobodi, a istovremeno vojnom silom pokoravaju manje države i zbog sopstvenih interesa — dejstvovanjem CIA-e — obaraju brojne demokratski izabrane strane vlade (Mosadekovu u Iranu, Aljendeovu u Čileu, Janukovičevu u Ukrajini itd.). Cilj i dalje opravdava sredstva. Čak ni do svesti ne može da im dopre da je ikakav principijelni problem da zdušno podržavaju odluke Međunarodnog suda pravde protiv stranaca, ali odlukom Kongresa unapred prete invazijom na Hag, ako bi — nekim natprirodnim čudom — po odluci istog suda bio uhapšen njihov građanin, ma počinio najgore ratne zločine. Štaviše, da se neka država usudi da, prema već donetoj odluci međunarodnog suda, uhapsi Netanjahua, čiji zločini se svakodnevno već više od godinu dana direktno prenose putem medija, sledio bi žestok politički, medijski, ekonomski, a u krajnjem slučaju verovatno i vojni napad. Pritom taj zadrti cionista nije američki građanin, nego stranac… ali najvažniji stranac, koji može da oblikuje političku sudbinu svakog u SAD, uključujući tu i predsednika. L’État, c’est moi — Democracy is us… US. Mi dobri, vi zli. Šta tu nekome još nije jasno u maspsihologiji izuzetnih nacija i još izuzetnijih veroispovesti?

Temeljne istine o sebičnoj prirodi ljudi i njihovog praktičnog delovanja, na osnovu kojih je Makijaveli savetovao vladaocima, ne menjaju se previše tokom razvoja društa — ili preciznije: evoluiraju mnogo sporije nego što se menjaju društvena i državna uređenja. Zbog toga je i Marks predvideo da vladajuća klasa neće bez diktature proletarijata da prepusti svoju privatnu svojinu nad fabrikama i zemljištom. Propustio je, međutim, da realnije sagleda proletarijat kao zbir raznolikih ljudi, pretežno slabije obrazovanih i konzervativnih društvenih shvatanja, podložnan uticaju iracionalnosti religija, populista i demagoga drugih vrsta. Kao što su pretežno podržale demagogiju Obame pre nešto više od dve decenije, tako su mase u SAD ove godine pretežno podržale populističkog milijardera Trampa. On je s pregršt parola i poplavom polu-rečenica obećao da će da „isuši močvaru duboke države u Vašingtonu” koja vodi večne ratove, da će da zatvori granice za ilegalne migrante i protera ružne, prljave i zle već doseljene iz „posranih zemalja”, da će da vrati industrijsku proizvodnju koju su „nepatriotski” kapitalisti od početka ovog veka nesmotreno prebacivali u komunističku Kinu… i navodio još čitavu litaniju često protivrečnih skoro-obećanja. Popularizovao je fraze „lažne vesti”, kojom lako otklanja potrebu za argumentovanom diskusijim i „duboka država”, koja — valjda — označava sile što potajno upravljaju svime mimo volje naroda. Pošto je tako stvorio politički oblik Roršahovog testa u kojoj svaka frakcija može da prepozna svoja stremljenja, sticajem okolnosti je ubedljivo porazio letargičnu kvazi-levicu demokrata. Nju je pregazilo novo doba od kojeg je prihvatila samo agresivno ludilo post-moderne woke-kulture, koje novim zakonskim odredbama sateruju niz grlo celom stanovništvu. Primorali su čak i notorno otelotvorenje duboke države — CIA, da u reklamama za regrutovanje novih špijuna nekakva „nebinarna” spodoba — pripadnik, pripadnica ili pripadnici(?) jednog od mnoštva novopronađenih polova — predstavlja blagodeti novog radnog mesta u sveprisutnoj tajnovitoj organizaciji. I CIA ode woke. Krajnja desnica Trampa vidi kao prepametnog Bizmarka, američki jevanđelistički vernici kao proroka poslatog direktno od Boga, krupni kapitalisti kao korisnog pijuna kojim se lako manipuliše, a oni koji nisu opčinjeni njegovim javnim propovedima vide ga kao polu-pismenog šarlatana, promućurnog prodavca magle ili kao karakter tipa Al Kaponea, koji se uspešno prolaktao na vrh vlasti. Nemoguće je predvideti kakvim će se zapravo pokazati, jer se sada skidaju sve dosadašnje maske. Šminka ostaje.

Ono što je sigurno je da će biti mnogo razočaranih kupaca Trampovih slabo artikulisanih obećanja i još slabije promišljene političke papazjanije. Ostareli milijarder, bivši bonvivan, sada željan samo megalomanskog kočoperenja, osvete ličnim neprijateljima i sitnog varanja na golfu, je — sudeći po nekompetetnim likovima predloženim za ključne funkcije u izvršnoj vlasti — prepustio ekonomsku i  unutrašnju politiku najbogatijem čoveku sveta, a spoljnu politiku ratobornim neokonzervativcima, koje inače iskreno prezire i protiv kojih je dizao bučnu anatemu. Jedna je stvar neobavezno bulazniti svašta na masovnim političkim skupovima, a sasvim druga posle vladati modernom imperijom, gde finansijski i vojno-špijunski moćnici vode glavnu reč. Posle pobede na izborima Tramp je, oslobođen potrebe za bilo kakvim racionalnim kočnicama, počeo da javno provlači do sada nepominjane fantazije o proširenju granica SAD koje bi obuhvatale Grenland, Kanadu i sve države Srednje Amerike do granica Paname sa Kolumbijom. Sa Monroove doktrine iz 19. veka o zapadnoj hemisferi u kojoj evropske sile nemaju šta da traže izgleda da prelazi na punu imperijalnu ekspanziju u zoni uticaja SAD. Usput javno „tvitira” milijarderu Bilu Gejtsu, kojeg je u toku političke kampanje predstavljao kao đavola samog, pitajući ga kada će već jednom da dođe na pomirenje i klanjanje „ u centru Univerzuma” — njegovom posedu Mar-a-Lago na Floridi. Šta je od toga je ifantilno šegačenje, a šta nova strategija nije nikome jasno.

Neke realne tendencije u SAD i u ostatlu sveta ipak mogu da se nazru:

• Ulazak u period oštrih carinskih i širih trgovinskih ratova ne samo sa zvaničnim ekonomskim i političkim neprijateljem — Kinom, nego i sa saveznicima, kao što su to Kanada, Meksiko, EU i UK, što će definitivno da ubrza dolazak nove svetske finansijske i ekonomske krize
• Nastavak i zaoštravanje političkih i ekonomskih ucena i borba svim sredstvima sa neposlušnim državama BRIKS-a koje se usude na najavljivanu „dedolarizaciju” međunardne tržišne razmene i uspostavu platnog sistema mimo SWIFT-a, kojim suvereno dominiraju SAD
• Ukidanje većine propisa o ekološkim i protiv-monopolističkim ograničenjima industrijske proizvodnje i uslužnih delatnosti, zaštiti potrošača i državnoj kontroli finansijskih institucija
• Kapriciozno povećavanje bušenja nafte i gasa (Drill, baby, drill!) i izgradnje subvencioniranih nuklearnih elektrana, uprkos tome što je proizvodnja električne energije putem sunčanih panela postala najjeftinije i ekološki najrazumnije rešenje, a električni automobili, bar na najvećem svetskom tržištu, Kini, postali efikasniji i čak jeftiniji od automobila sa motorima na unutrašnje sagorevanje
• Bankrot i/ili gigantske subvencije za najveće evropske firme u autoindustriji; dosad vrlo stabilne i napredne nemačke firme kao što su Volkswagen, Porsche, Audi i Mercedes su već na privrednim kolenima, delimično i kao posledica odsecanja EU od ruskog gasa i nafte tajanstvenom diverzijom naftovoda i gasovoda… a situacija se samo još pogoršava masovnim štrajkovima
• Ubrzani ulazak EU i UK u tešku ekonomsku krizu sa pratećom političkom nestabilnošću i rastom popularnosti krajnje desnice; prema decembarskoj analizi Commerzbank-e, nemačka ekonomija je u četvrtom kvartalu ove godine već ušla u recesiju; pitanje je da li će vlastodršci EU narediti ponavljanje izbora, ukoliko na sledećim u februaru pobedi kandidat krajnje desnice, kao što su to uradili posle jesenjih izbora u Rumuniji i Gruziji
• Prepuštanje finansiranja ograničenog rata sa Rusijom evropskim članicama NATO-a, bez direktnog učešća SAD, preko Ukrajine kao surogata i tamošnjih neo-fašista kao snabdevača za topovsko meso; pojačana orijentacija na destabilizaciju i uništavanje država saveznika Rusije, kao i nastavak infiltracija džihadističkih terorista unutar Rusije, terorističke akcije protiv ruske trgovinske flote i sl.
• Nastavak ruske intervencije u građanskom ratu u Ukrajini; prema idejama anti-komuniste i ideologa krajnje desnice, Aleksandra Dugina, o novom „evroazijatstvu”, čije ideje su uzele maha u ruskoj oligarhiji, Rusiji sa Zapada, još od 13. veka i stvaranja Velike kneževine Litvanije, dolaze samo osvajački ratovi u kojima su se smenjivali Litvanija, Poljska, Švedska, Napoleonova Francuska, Austro-Ugarska i na kraju dva puta Nemačka; u tom selektivnom tumačenju istorije zanemaruju se ratovi sa Turskom, Persijom i ostali azijatski pohodi Mongola, Turkmena, Tatara… ; imperijalističko širenje carske Rusije na sve strane sveta, počevši od prostrora centralne Azije, pa do sve do osvajanja Aljaske kao da nije ni postojalo; Putin se napokon usudio na vojno suprotstavljanje stalnoj ekspanziji NATO pakta i teško da će odstati od pacifikacije Ukrajine zbog eventualnih dogovora s prevrtljivim Zapadom, koji više ne može da podnese ni Čajkovskog, ni Dostojevskog
• Najžešće bombardovanje Irana u saradnji SAD sa cionističkim režimom u Izraelu, koji bi dotle nepobijene Palestince mogli da proteraju u onaj deo Sirije koji su cionisti već okupirali; potencijalno zatvaranje Hormuskog moreuza i raketiranje američkih baza u Arabiji od strane teokratskih vlastordžaca u Iranu ako budu suočeni s očitom propašću režima
• Puštanje dosadašnjih američkih saveznika — Kurda niz Eufrat, u dogovoru SAD s novim turskim sultanom zauzvrat za već obavljeno rušenje Asadovog režima (nije pragmatista Kisindžer za badava davno rekao: „Možda je opasno biti američki neprijatelj, ali biti američki prijatelj je fatalno.”)
• Tolerisanje moguće revanšističke novo-otomanske invazije na Irak; prema izjavama sadašnjih turskih generala angažovanih za podršku sirijskim džihadistima, iračko-kurdski Mozul je zapravo čisto turski grad (polaze valjda od toga da su početkom 20. veka Turci i Kurdi u bratskoj saradnji vršili genocid nad jermenskim i sirijskim hrišćanima u Anadoliji)
• Pojačana politička, a moguće i vojna kriza u Kubi, Panami, Venecueli, Jermeniji i Jemenu

„Nema stalnih neprijatelja i stalnih prijatelja, trajni su samo interesi“ — je rečenica koja se pripisuje britanskom državniku i premijeru u 19. veku, lordu Palmerstonu, ali je ta real-politička misao očito aktuelna i u 21. Čitav svet je opet u periodu ekonomskih i društvenih promena tektonskih razmera. Mnogi mislioci kažu da je sadašnjost pojačane militarizacije i žestokih političkih i ratnih sukoba vrlo nalik na period između dva svetska rata. Evropski revanšisti se već treću godinu bore protiv „divljih azijatskih hordi“ iz Rusije uz blagoslov i inspiraciju došlu od britanskih i američkih tajnih službi. Svi dugogodišnji pokušaji mirnog rešenja uz međusobne ustupke bili su uporno odbijani, jer širenje NATO-a mora da se nastavi, pošto je povećanje prodaje ubitačnih proizvoda gargantuanskog američkog vojno-industrijsko-finansijskog kompleksa lokomotiva koja neprekidno pokreće čitavu američku privredu. Novi-stari predsednik SAD sada traži da članice NATO-a povećaju vojne budžete sa sugerisanih 2% BDP-a na obaveznih 5%, što bi se najviše trošilo na povećanu kupovinu američkog oružja. To istovremeno označava i pripremu za veliki svetski rat, što nikako ne može da donese dobrobit čovečanstvu, a u doba ničim sputavanog nuklearnog naoružanja može da uzrokuje i naglo samouništenje ljudske vrste. Diljem planete široko očekivana — mada nikako ne i izvesna — pobeda novog multipolarnog svetskog poretka jeste moguća, no nikako ne bez prethodnih ogromnih ekonomskih, političkih i još pogubnijih ratnih kriza. Valja spremati tople čarape, jer je izvesno samo da dolaze još vunenija vremena, a ne zna se čija će majka crnu vunu da prede.

Voleo bih da tendencije u sadašnjoj međunarodnoj politici nisu tako nevesele i da istorijske paralele mogu da ukažu na neko bolje kolektivno sutra. Razvoj pred-istorijskih kultura u Anadoliji i na Balkanu kroz više milenijumima svedoči o tome da kompleksne ljudske zajednice mogu da žive i bez klasnih podela i bez međusobnih ratova. Čini se da je ipak prvi čovek koji je ogradio zemljište u Mesopotamiji obznanivši: „Ovo je moje!“… i tako ga pretvorio u imanje, time pokrenuo nezaustavljiv vrtlog mnogostrukih zala.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  Društvo, država, Jaroslav Marko, kapitalizam, makijavelizam, Politika, Pragmatizam