Двоструко посртање Вилијема де Конинга

Колико може бити оспораван рад једног уметника? Када он “почиње да греши”? Да ли је оловом из боја отрован мозак Рембранта одговоран за креативни пад у његовом каснијем стваралаштву? Да ли су радови Ван Гога, које је он остварио под утицајем алкохола, од истог значаја као његов свеукупни опус? Да ли су платана из последњег периода експресионистичког уметника Вилијема дe Конинга (Willem de Kooning) када је он патио од Алцхајемрове болести, исте непроцењиве вредности као и његова остварења из педесетих година двадесетог века?

Што се тиче последњег: ниједна дискусија у широком кругу уметника није довела до једногласног резултата и довела је до изразитих сврставања за и против те тезе. Годинама су се платна Холанђанина Де Конинга (1904), који је емигрирао у Америку, налазила пре свега у његовом сопственом атељеу, али утицајем његове ћерке Лисе она сада обилазе свет.

Четрдесет касних радова у међувремену дементираног деведесетдвогодишњака из периода од 1981 до 1987 су у власништву Бојманс музеја у Ротердаму (Boymans van Beuningen te Rotterdam).

Ко ступи у изложбене сале где се налазе дела Конинга, биће обасут са свих страна расветљујућим експлозијама боја. Велика четвртаста платна, на којима је Конинг увек са отпором ограничавао шта је горња а шта доња страна, окачена су према години настајања на изузетно пространим зидовима сала. Црвена, жута и розе боја доминирају и дају свojим смелим комбинацијама један слављенички тон изложби. Платна су изразито апстрактна, али ипак немају дивљу разузданост коју је уметник у педесетим годинама прошлог века изнео на светлост дана. Касни радови Конинга одишу миром и лакоћом. Доминирају светле боје палете. Између њих вијугају омче и линије као змије кроз пејзаж боја.

То нису постала потпуно затворена платна, каквим их познајемо из других радова апстрактних и експресионистичких уметника. Насупрот томе управо у оствареним светлим пољима са шароликим слављеничким украсима и магичним лоптама не могу а да се не осете примесе дечје наивности. Платна нису само буквално празна, она такође не познају емоционалну дубину. Она не проузрукују ништа, нити радост, нити агресију, нити одушевљење или антипатију.

Атеље асистент Том Ферера (Tom Ferrera) о томе каже: “Он је знао да су његови дани одбројани. Био је прогоњен. Није се рвао. Ништа није хтео да докаже. Просто је радио. Било је то нешто као дисање. Просто их је издахнуо.” Дакле то није било рвање са материјом, као низ платна под насловом “Жена” у педесетим годинама двадесетог века. Када је Кониг радио две године на његовом најпознатијем делу Жена I (1950 – 1952), тада је он у својој тежњи ка перфекционизуму сликао слој преко слоја. Према процени критичара ту се ради око стотину прерада и слојева боја.

Пријатељи и непријатељи се слажу у томе да је Конинг у овом делу остварио мајсторско дело које још увек одаје ехо једне једва неусиљене тежине.То је била бескрајна борба са бојом коју је он наносио слој по слој, затим поново љуштио са палетним ножем чиме се пројављивала стара боја кроз нову, да би коначно, како је то он сам формулисао: ” самог себе из слике исликао“. То два метра високо платно приказује разљућену жену са широко отвореним очима и један скоро ирационално искривљени покрет уста са великим откривеним зубима. Неукротива и скоро дивља агресија врца са платна и остављала гледаоца са изузетно непријатним осећајем.

Али то је било онда. Садашња смиреност и задовољност Конинга су пословични: четрдесет изложених платна у Бојмансу са својим фриволним бојама у пастелном спектру, потезима који пулсирају налик лијанама, стоје у оштром контрасту са старим радовима мајстора.

Дводневно истраживање из 1995 које је урадила једна група стручњака који су простудирали касне радове Конинга закључила је да је његов врхунац трајао до 1988 године. Алцхајмерова болест је тада већ годинама напредовала. Према њима је потом дошло до укочености његових потеза што се показује у недостатку покретљивости у наносу боја. Међутим, из Бојмансове изложбе види се да је до тога већ раније дошло. Само једнослојна платна одишу сфером дечје уметности, лакоћом, без заљубљености у материју и са потпуним недостатком уметничког у себи. Дивља безнијансираност која је обележавала радове Конинга у педесетим годинама прошлог века, доказују да је магла коју је болест Алцхајмера нанела на његов ум онемогућила критичко формирање мишљења у односу на његове сопствене способности и потпуно их закрила.

Чини се да је тиме дошло до једне јасне подељености у стваралаштву уметника: један период у коме су се истраживале границе пре болести и један период мировања после појаве болести. Конинг је регуларно посртао у првом периоду у вези са његовим сопственим незадовољством и његова платна су се вајала као скулптуре, а у другом периоду саплитао се преко своје духовне немоћи и са тиме повезаним недостатком самокритике. То га је коштало да буде подразумеван као зрели уметник. Конинга је снашло најгоре што се могло замислити: он је преживео своју сопствену легенду….