Џез у СССР-у

Продор џеза у Источни блок

Како је џез опстајао у условима борбе Совјетског Савеза против свега што је са Запада долазило, борбе познате под називом Хладни рат, од краја Другог светског рата па до смрти Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина?Главно питање пре свега би било на који начин је џез успео да пробије Гвоздену завесу до публике у комунистичком блоку? Прва и основна претпоставка коју можемо извести јесте да је џез програм емитовањем од стране Западних медијских компанија био доступан популацији земаља Источне Европе, као и то да СССР није био изузетак. У том погледу треба навести Voice of America, као и Радио Слободна Европа.

Али пре свега за прву појаву џеза у СССР-у заслуге најчешће иду песнику и музичару Валентину Пернакхову који је након шест година живота у Паризу дошао у СССР 1922. године. Са собом је понео и инструменте за свирање џеза. Он је основао први џез оркестар у Совјетском Савезу који је своју прву свирку имао 1. октобра 1922. године у Руској академији драмских уметности у Москви.

И упркос великој популарности џез ансамбла Леонида Утиосовог током тридесетих година двадесетог века, Совјетски Савез није имао поверења у џез музику, не само зато што је била производ Запада, већ и због елемента импровизације која је била главна карактеристика џеза. Импровизација је била симбол уметничке слободе и индивидуалног изаражавања који није могао да прође без покушаја контроле и сузбијања у тоталитарном режиму као попут  СССР-а. И тако је 1936. године успостављен први државни џез оркестар са специфичном мисијом да џез музику усмери у правцу који је одговарао режиму. Јасно је одређено да оркестар мора компоновати симфонијски џез. Тај оркестар под државном управом јесте остварио успех и популарност након своје прве свирке 1938. године.  Захваљујући тој интервенцији режима чист џез заснован на импровизацији никада није истински процветао у Совјетском Савезу. Постоји само један пример који може представљати изузетак овом правилу а то је Ганелин Трио који је свирао free jazz широм Европе и САД-а у периоду од 1970. до 1987. године када је лидер бенда, Вјачеслав Ганелин, емигриро у Израел.

Од 1947. године под утицајем Жданове доктрине, совјетска пропаганда покреће масовну кампању против космополитизма која траје све до 1953. године и џез бендови су били велике жртве те идеологије. Џез, као и сва музика са Запада, били су описивани као буржоаска и многи бендови су се распали. Они који јесу опстали, трудили су се да избегну етикету џез бенда.Међутим, евидентно је да је током највећег периода постојања Совјетског Савеза, субверзивна и дисидентска литература различитим каналима успешно прелазила преко граница земаља Источног блока.

.

Џез у СССР-у у периоду Другог светског рата

Иако можда звучи контрадикторно, овај период је за џез у совјетском друштву био изразито позитиван. С обзиром да је музика била незаобилазни пратилац Црвене Армије, напуштена је разлика између буржоазије и пролетеријата, тј. између експлоататорске, односно “праве” културе. У оквиру совјетских бојних јединица постојале су и концернте бригаде задужене за рад на фронту, тј. орасположење и мотивисање трупа, а на њиховом репертоару се поред класичне музике, дела народне музике и свакако незаобилазних нумера компонованих за идеолошке потребе, налазио и џез, па су чак и неке бригаде биле искључиво џез бригаде, које су свирале како амерички џез, тако и, врло често, познате народне нумере у духу џеза.

С обзиром да је СССР зависио од значајне помоћи Савезника, било у опреми, било у залихама, америчка култура је и овим путем успевала да продре у Совјетски Савез. Радио програм пуштан за војнике САД-а је пристизао и на совјетске радио-пријемнике, те је овим путем извршен значајан утицај на градско становништво, но ипак, џез није оставио дубље корене на сеоску популацију. Приметно је било да је након битке за Стаљинград критика џеза и уопште “буржоаске” културе наново добијају замаха, но ипак то не прераста у опште сукобљавање са њим, испољено у послератном периоду, због још увек несигурне позиције у којој се СССР налазио. Сведочанство томе јесу и извођење џеза на прослави победе над Немачком, као и чињеница да су џез бендови Црвене Армије распуштени тек 1948. године.

.

Џез у СССР-у након  Другог светског рата

Овај период најбоље осликава Стаљинову двоструку политику. Током Другог светског рата, страхујући од потпуног уништења и желећи да се додвори Савезницима, очекујући финансијску и технолошку помоћ, као и скидање притиска са Совјетског Савеза отварањем новог фронта, Стаљин је имао изразито толерантан приступ, што се свакако одразило и на џез тог периода. Но, са завршетком ратних дејстава његова политика се мења, додуше постепено. “Блага” личност из рата је још увек постојала у периоду непосредно након завршетка конфликта, да би се са извршеним економским реформама и политичком консолидацијом окренуо “чишћењу” идеолошки неприхватљивих производа и утицаја.  Иако је критика постојала и током 1946, прави замах је достигла крајем 1947. године, када џез постаје једна од омиљених мета совјетских магазина, често представљан као “продукт стране буржоазије” или “музика дебелих”.

У светлу ових догађаја 1948. године донета је и забрана извођења џеза у јавним установама, клубовима и ресторанима, као и одржавање игранки по угледу на Запад, те преусмеравање ових установа, али и бивших џез извођача на народну музику, дела класичне композицијe, а пре свега на идеолошке и патриотске нумере. Неки извођачи су чак послати у Гулаг. Џез је у јавном дискурсу задобио изразито негативну конотацију, а разлика између совјетског и америчког џеза нестала, њиховим стапањем у неприхватљиво.

Међутим, и поред озбиљног напора Совјетске владе, одређени власници клубова нису одустајали од џеза и “западњачких” пројеката, што им је помогло да остваре сопствене амбиције везане за профит. Постојање оваквих клубова омогућило је групи младих да формира контракултуру, преко које су настојали да се представе као странци, формирајући различите плесове који су носили називе као што је “The Wall-Street Smile”, као и плесни стил који је носио назив по председнику Труману. Представницима ове културе наденут је назив Стилјаги као множина од Стилјага, што у слободном преводу значи “опседнуту стилом”. Чланови ове групе су изворно били потомци елите, углавном мушки, током периода од 1940их, да би се 1950их групација проширила на радничку омладину.

.

Џез у Москви – Стилјаги

Стилјаги је свој најзначајнији израз доживео у Москви, што је логично, с обзиром да су деца елитних друштвених слојева углавном овде живела, као и да је овај град био изложен најразличитијим културним утицајима. Наравно, постављало се питање због чега би ико улагао огромне количине времена и новца, а уједно и ризиковао да буде на неки начин санкционисан, било од стране државе, било од стране шире јавности којај је имала изузетно негативан став према овој групи. Један од одговора може да лежи у запаженом феномену пораста хедонизма у годинама непосредно након рата.

Детаљан опис начина на који су се чланови ове контракултурне групације облачили постоји у московском сатиричном часопису Крокодил. У једном од бројева издатом 1949. наводи се младић који у клуб долази у јакни широких рамена, са јарком наранџастом бојом леђа, јарко зеленим рукавима, широким зеленим панталонама, кожним црним ципелама са црвеним шарама, као и чарапама у бојама заставе САД. Објашњење овог тренда шаренила налазимо у исказу саксофонисте Алексеја Козлова, једне од најутицајнијих особа совјетске џез сцене, који каже да је циљ оваквог облачења, шарене одеће, великих кравата и несвакидашњих фризура био истицање из просечне масе људи, стварање јединственог имиџа.

Оно што је у почетку припадало деци московске елите, полако узима замах и ширии се и на омладину средње класе која је, с обзиром да није располагала средствима и могућностима претходно наведених, морала да одевно импровизује, што није било неизводљиво. Историчари уметности се слажу око тога да је једини прави проблем представљало набављане кравате. Но, обе ове групације су морале да импровизују и у погледу плеса, с обзиром да им контакт са новим феноменима са Запада није био неометан. У том светлу су настали различити плесови међу московском омладином, као нпр. Атом или Канадски плес, који су представљали комбинације плесa lindy hop и boogie woogie клавирског блуза. Плесови су подразумевали прилагођавање трендова САД совјетској култури.

Поред тога што је шарена одећа изворно представљала једно од најупечатљивијих карактеристика Стилјаги контракултуре, како се сам стил ширио, а и одећа московских становника попримала светлије боје, чланови ове заједнице напуштају шаренило, осим кравате, а остале одевне комбинације своде на преплитање црне и беле боје, уз шта су лети ношени шешири са широким ободом, а зими крзнене шубаре.

Совјетске службе су предано радиле на проналажењу места окупљања ових омладинаца, растуране су њихове забаве, избацивани су из разних совјетских организација, па чак и универзитета, а неки од њих су чак и хапшени због “паразитизма”. Често су на јавним местима или превозу били и исмевани због свог стила, називани пауновима и мајмунима, као и другим погрдним именима. Касније, ширењем присталица овог стила, једна групица је одлучила да се “одвоји” од придошлица и очува оно што је створила, због чега долази до смањивања колорита, те преласка на тип одеће ношен у капиталистичком свету, чиме су ова исмевања спласнула, због тога што се таква одећа није значајно разликовала од кинеске одеће у совјетским продавницама. Тада настаје подела на Стилјаги, као масовни и Штатник, односно елитистички настројен део џез контракултуре.

Москва је, зачуђујуће, имала развијен систем ноћних клубова, те се често спомињу бројке између 20 и 25 клубова. Но, међу њима се посебно истичу два, ресторан Арагви и Коктел бар у улици Горког. Први је био место у којем су се окупљали припадници групе Штатник, након издвајања из Стилјаги маса, које су се пак забављале у бару. Највећи број извештаја, било руских, било америчких указује на популарност ових места. те се репертоар понављао. Свакако да су новитети постојали, али су били ретки и могући само када неко од  обожавалаца џеза набави плоче и донесе у клуб.

Клубови нису били једина места за плес и џез. Велики број студената Универзитета у Москви је био склон забави у студентским домовима и другим местима, о чему су и часописи Комсомола често извештавали, истичући да студенти радије проводе време у плесу него у учењу. Преко лета су плесови од стране универзитета организовани и по парковима широм града. Иако је ово била државна институција неретко се дешавало да се на репертоару нађе и нумера за фокстрот. Са оваквих манифестација би студенти крали плоче и пуштали их било приватно, било у Коктел бару.

Ваља поново навести да су Стилјаги и Штатник функционисали у условима ригорозне контроле увоза, потрошње, производње, страног емитовања и напуштања, тј. уласка у земљу. У таквим околностима је, поред неизмерне храбрости у први план избила и домишљатост припадника ове контракултуре. Осим неколицине повлашћене деце, синова и ћерки дипломата, остатак популације није имао приступ страним стиловима, производима и плочама. Због тога су морали да импровизују. Користећи материјал који је било могуће набавити, људи су фабриковали сопствену одећу, док су за фризуре користили згрејане металне штангле или сируп уместо гела.

Уколико нисте имали контакт са простором мимо СССР-а и његових сателита, једини начин да се набаве плоче био је на црном тржишту, међутим њихов квалитет је био на ниском нивоу. Прави искорак у стварању ширег спектра џез дела било је откриће једног од студената медицине, који је увидео да се на рендгенским снимцима може снимити звук, након чега су масе, искројивши снимак у виду плоче и избушивши рупу на средини, путем својих модификованих фонографа снимали нумере извођење преко радио програма Voice of America и радија Слободна Европа. Иако је набавка рендгенских снимака била једноставна, с обзиром на огромне количине истих, као и жеље медицинског особља да их се реше, квалитет звука је био на незавидном нивоу, а и саме плоче нису трајале дуго.

.

Закључак

Немогуће је оспорити чињеницу да се џез ширио комунистичким блоком и, сасвим могуће, отварао питања међу масама о стању у којем се налазе они и њихови сународници у контрасту са свакодневицом с друге стране Гвоздене завесе. Цена коју су неки од њих платили је огромна. Хапшења, слања у Гулаг, различите казне су биле само тренутне манифестације бруталности система, које су на дуге стазе биле засењене последицама по личност и каријеру јединки, које су их пратиле кроз свакодневни живот. Но, ни све ове директне последице по живот јединки, као и огромна државна средства уложена у “сигурност” нису могла да искорене њихову потребу за музиком, иновацијама, ужитком, као и слободом уопште.

За П.У.Л.С.Е Ана Јакшић

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Ana Jakšić, Džez, Muzika, SSSR