U romanu ,,Dečak u prugastoj pidžami” irski autor Džon Bojn nam je predstavio jedno neobično prijateljstvo dvojice dečaka. Nemac, sin komandanta koji je upravljao logorom, i Jevrejin Poljak, zatočenik u tom istom logoru, sprijateljili su se uprkos mržnji i predrasudama. 

Radnja se dešava 1942. godine u toku Drugog svetskog rata. Mali Bruno je bio primoran da zbog očevog posla promeni sredinu, da se iz Berlina preseli u Aušvic. On pripada jednom ušuškanom porodičnom ambijentu i uživa u privilegijama kao dete iz dobrostojeće porodice. Njegov um ne može da pojmi, niti primećuje zlo koje njegov narod čini drugom narodu. Ovaj junak ima neiskvaren i pomalo naivan pogled na svet, živi zaštićeno od surovosti rata. Zato se mi čitaoci povremeno nasmejemo njegovim pitanjima i zaključcima jer znamo više od njega, recimo, da se uselio u kuću blizu logora (a on misli da je to farma), da su ljudi u prugastim pidžamama napaćeni i namučeni Jevreji (a on misli da su to radnici ili šta već, čak im zavidi zato što stalno nose pidžamu). 

Radnja nam se pripoveda u trećem licu iz ugla devetogodišnjeg dečaka. Zato se za Aušvic u romanu kaže ,,Ajšic” ili je Firer zapravo ,,Firi”, onako kako to Bruno razume. Prećutkuje nam se pogrdan naziv koji nacisti upotrebljavaju za Jevreje, zato što za Bruna takav izraz ne postoji u njegovom rečniku. On intuitivno oseća kako u novoj sredini nešto nije u redu, da se tu dešava neka nesreća. 

,,Jednog dana bio je savršeno zadovoljan, igrao se kod kuće, imao tri najbolja druga, spuštao se niz ogradu stepeništa, pokušavao da se propne na vrhove prstiju kako bi video ceo Berlin, a sada je bio zaglavljen ovde, u ovoj hladnoj, odvratnoj kući sa tri služavke koje šapuću i slugom koji je i ljut i nesrećan, i gde niko ne izgleda kao da će ikada više biti veseo.”

Bruno je prikazan kao plemeniti dečak sklon maštanju. Nije bio zainteresovan za istoriju, ali je obožavao avanturističke knjige. To ga je dovodilo u sukob sa privatnim učiteljem Listom, koji je pritom bio i nacista. Nije se slagao sa tri godine starijom sestrom Gretel, koja je igru sa lutkama zamenila proučavanjem istorijskih članaka i knjiga. Bio je radoznao i istraživačkog duha, pa će tako upoznati Šmuela s one strane žičane ograde logora. Uprkos preprekama Bruno započinje prijateljstvo sa ovim malim Jevrejinom i njih dvojica će se svakodnevno družiti i razgovarati. Obojica nalaze utehu i razumevanje u trenucima usamljenosti, dosade, a u Šmuelovom slučaju i konstantne patnje i torture. 

Kako dani prolaze, njihovo prijateljstvo postaje sve intenzivnije. Povremeno će biti iskušenja zbog kojih će Bruno osećati grižu savesti. Krio je da se druži sa Šmuelom zato što je slutio da to odrasli ne bi odobravali. On se i dalje pitao šta rade ljudi u tom zatvorenom prostoru i zašto tako izgledaju, po čemu su drugačiji od ljudi van tog prostora. I dalje nije umeo da pojmi ili mu je bilo previše strašno da prizna kako njegov otac kao komandant ima značajnu ulogu u stradanju Jevreja, da je neko iz njegove najbliže okoline bio spreman na takvo zlo nad drugim ljudskim bićima. 

,,Sve mu je to izgledalo kao neki sasvim drugi grad, u kojem su ljudi živeli i radili, zajedno rame uz rame, tik do kuće u kojoj je on živeo. Ipak, jesu li ti ljudi stvarno bili toliko drugačiji? Svi su nosili istu odeću, one pidžame, ali i prugaste kape. S druge strane, svi ljudi koji su prolazili kroz njegovu kuću (osim majke, Gretel i njega) nosili su uniforme različitog kvaliteta i dekoracija, i kape i šlemove, sa onim upadljivim crno-crvenim zavojem oko ruke, i imali su oružje i uvek izgledali užasno strogi, kao da su svi strašno bitni i kao da niko ne sme da se ne složi sa time.”

,,U čemu je zapravo bila razlika? Pitao se u sebi. I ko odlučuje o tome koji će ljudi nositi prugaste pidžame, a koji uniforme?”

Pored ove knjige, preporučujem vam da pogledate  istoimenu ekranizaciju, snimljenu 2008. godine. Pošto su u pitanju dve umetnosti, očekujte neke razlike. Recimo, Bruno na filmu ima osam a ne devet godina, odnos sa njegovim roditeljima je prisniji nego što je u knjizi. Neki događaji su dodati, a neki izostavljeni. Bruno se igrao sa Šmuelom, a ne samo razgovarao sa njim. Kraj filma je emotivniji i potresniji, pa ostavlja jači utisak nego kraj knjige. 

Smatram da je ovo delo više namenjeno deci zbog jednostavnosti pripovedanja i što je radnja prilagođena perspektivi jednog dečaka. Ta perspektiva je nezrela i ograničena, što je u skladu sa njegovim godinama i uticajima sredine. Mi kao odrasli čitaoci znamo više od malog Bruna o istorijskim dešavanjima u to vreme. Zato je ovo više psihološki nego istorijski roman o jednom detetu i njegovom bezbrižnom pogledu na svet u ratnim okolnostima. 

,,U stvari”, rekao je, pogledavši u Šmuela, ,,nije uopšte bitno mogu li da ih se setim ili ne. Oni ionako više nisu moji najbolji drugari.” Oborio je pogled i učinio nešto sasvim nekarakteristično za njega: uzeo je Šmuelovu mršavu ruku i snažno je stegnuo.

,,Ti si moj najbolji drugar, Šmuele”, rekao je. ,,Moj najbolji drugar u životu.”

Glavni likovi su nam pokazali kako je prijateljska ljubav iznad mržnje i predrasuda. Međutim, da li je ona dovoljna da pobedi zlo? Iako ovaj roman deluje da je više za decu, treba da ga čitaju i odrasli. Nosi snažne i humanističke poruke o tome kako su ratovanje i nasilje besmisleni, kako na kraju nije važno kojem narodu pripadamo, već kakvi smo kao ljudi u duši. Tužno je i zvuči potresno šta se sve događalo tokom Drugog svetskog rata. Setimo se da se istorija ponavlja, da i danas mnogo ljudi strada zbog tuđih interesa, hirova, predrasuda, trauma ili čega već. Nikad kraja ratovima i zločinima, tako da kao civilizacija stalno padamo na testu humanosti.

P.S. Postoji i nastavak ovog romana pod nazivom ,,Kad se svet slomio”. U njemu se govori o Brunovoj sestri Gretel, njenim sećanjima na prošlost i druženju sa dečakom, koji će je podsetiti na davno izgubljenog brata. 

za P.U.L.S.E  Mirjana Dimitrijević

  Dečak u prugastoj pidžami, Džon Bojn, Književnost, Mirjana Dimitrijević, Svetska književnost