Egzotična kraljica – Frida Kalo – Buntovnica, žena koja je uvek znala šta želi, hrabra i jaka su reči koje najbolje opisuju Magdalenu Karmen Fridu Kalo Kalderon. Ova markantna žena nikada nije ni pomislila da će se jednog dana baviti umetnošću. Zapravo Frida se oduvek interesovala za zoologiju i anatomiju i imala je jaku želju da postane dokror, da leči. Sve do trenutka koji će joj preokrenuti život, strašne saobraćajne nesreće posle koje se Frida okreće slikanju.

Prilikom sudara tramvaja i autobusa Frida biva teško povređena. Imala je ozbiljne povrede kičmenog stuba i karlice i mesecima je ostala prikovana za krevet.Ali ova živa vatra od žene ništa nije prepuštala slučaju i nastavila je svoju borbu iz koje je izašla kao pobednik. Ona slika i u slikanju pronalazi spas od bola koji je teško podnosila. Tada postaje i glavna tema sopstvenih dela. Slikanjem svojih autoportreta teži samopouzdanju što umnogome potvrđuje i Fridina rečenica:

Slikam samu sebe jer sam tako često sama i zato što je to tema koju najbolje poznajem..

Ono što je tipčno za sve Fridine autoportrete je gotovo isti izraz lica ozbiljnosti i staloženosti koji navlači poput maske jasno skrivajući svoja osećanja u dubine svojih tamnih, egzotičnih očiju. Svojim delima ne odaje previše, više je ona ta koja nas analizira.

Kako razvija svoju umetnost, samim tim i svoju ličnost Frida sve više napušta šablon evropske umetnosti koji sve veći broj umetnika smatra degradirajućim. Ona budi nacionalnu svest svojim delima i naglašava meksikanizam. Na svom početku bila je izuzetno nesigurna i tražila je neku vrstu oslonca, potvrde i odobravanja. Sve ovo našla je u čoveku kome se divila i u koga se zaljubila u Dijegu Riveri.

On kao već poznat i itekako cenjen muralista hvali njene radove i divi se slobodi njenog uma i nezavisnosti od okvira koji se konstantno nameću. Od trenutka kada mu postaje žena Frida dobija vetar u leđa i nacionalizam i ljubav prema Meksiku ističe pikantnim detaljima poput njenog prekolumbovskog nakita koji je postao deo njenog sopstvenog identiteta.

Meksiko dominira svakim detaljem, počev od flore i faune i jarkih izrazito živivh boja koje su prisutne u svakom njenom delu.

Nesreća ju je doživotno osakatila i psihički ubijala čitavog života, upravo zbog tih ozbiljnih povreda Frida nije mogla da ima dete i imala je tri spontana pobačaja. Taj bol bio je prisutan i na njenim delima gde dominira krv koju je Frida tako dramatično naglašavala dopuštajući joj da „kaplje“ sa okvira slike. Bebe tačnije fetusi se često javljau na njenim delima i predstavljaju simbol neostvarene majke. Ovaj traumatični događaj kako za telo tako i za psihu jedne žene Frida najbolje opisuje na slici – Bolnica Henri Ford. Fetus, karlica, arterije, vrpce i krv postaju sastavni deo, esencija njenog stvaralaštva.

U jednom periodu zajedničkog života Frida i Dijego sele se u SAD. Iako je bila oduševljena tehnološkim razvojem SAD-a nikada je nije napuštala fasciniranost Meksikom. Njenim žilama tekla je špansko-indijanska krv koja je ključala i pri najmanjoj pomisli na prirodu i prošlost njenog naroda. Podjednako je bila zgađena američkim društvom i otuđenosi koja je vladala među ljudima, videla je svu tragediju modernog sveta i tehničkog napretka. Govorila je:

Ovde je kao u kokošinjcu prljavom i neudobnom, njihove kuće izgledaju kao rerne za hleb, a sav komfor o kojem pričaju je mit..

Ova ambivalencija između narodnosti i naivnosti i tehnološkog razvoja najbolje se vidi na slici- Autoportret na granici između Meksika i SAD.

Frida je naravno u centru u nežnoj roze haljini na postoju mirna i dostojanstvena kao i na većini svojih autoportreta. U rukama su joj cigareta i zastava Meksika. Ona je zapravo ta granica između dva sveta koja je dočarala poput personifikacije dobra i zla.

Sa jedne strane je Meksiko, plodan pun cveća i rastinja, vulkanskog kamenja sa prekolumbovskim idolima plodnosti sav u zemljanim tonovima sa ostacima starog hrama. Ovim detaljima Frida opet naglašava duh svog naroda i svoju tradiciju. Sa druge strane slike situacija se menja, ova polovina ispunjena je dimom i bukom mašina i pogona kablovima i oblakoderima koje je Frida videla kao simbole nehumanosti sa te strane je i zastava Amerike. Umetnica ovde jasno dočarava suprotnosti dva sveta, razliku između prirodnog i veštačkog.

Pod Fridinim nagovorima par se vraća u Meksiko ali odnosi su zahladneli. Ovog puta do te mere da Frida živi u manjem delu tzv. Plavoj kući, a Dijego u Roze kući.

Frida je njihov odnos slikala, bolje reći govorila je tim oštrim slikarskim jezikom. Pa tako delo –Nekoliko sitnih uboda, koje je toliko natopljeno krvlju i koje ilustruje članak iz crne hronike direktno ukazuje na Fridinu povređenost i ranjivost nakon što je saznala za aferu Dijega i svoje sestre. Nakon toga ona se upušta u kratku avanturu sa Lavom Trockim, a potom i sa drugim muškarcima, pa i ženama. Ubrzo se razvode.

Frida se opet vraća svom „muževnom“ imidžu. Trudeći se da oda utisak jake i nezavisne žene. Oni ipak ne mogu jedno bez drugog i opet se venčavaju, ali ovoga puta Frida insistira na svojoj nezavisnosti. Njena popularnost vrtoglavo raste i oduševljava nakon prve samostalne izložbe u Njujorku što joj pruža materijalnu potporu i ekonomsku nezavisnost od Dijega. Nikada nije stvarala za publiku pa je popularnost iznenađuje.

Protivila se da je smatraju nadrealistom govoreći:

Svi su mislili da sam nadrealista ali nisam, nikada nisam slikala snove. Slikala sam svoju sopstvenu realnost..

Imala je tako široko srce i dok je predavala u umetničkoj školi okupljala je veliki broj studenata, nikada nije naplaćivala svoje časove, nikada ih nije sputavala ni ograničavala, motivisala ih je i učila samokritičnosti. Uvek ih je izvodila na ulice jer tu je bio sav život, duša naroda. Vremenom njeno psiho-fizičko stanje se pogoršava. Oseća strašne bolove u kičmi i amputiraju joj nogu. Time gubi životnu energiju i često razmišlja o samoubistvu. Njena dela menjaju svoj duh. Sve više prikazuju političke stavove Fride i ideološki su obojena. Na platnima se javljaju Staljin i Marks, a Frida je gotovo opsednuta revolucijom:

Moram da se borim svim svojim snagama da ovo malo optimizma što mi zdravlje omogući bude usmereno na pomaganje revoluciji jedinom pravom razlogu za život..

Potezi su usled ogromnih bolova gotovo neartikulisani i neprecizni, sa debelim namazima boje. Ubrzo se razbolela od teške upale pluća i ona umire u svojoj Plavoj kući u Meksiku. Nekoliko godina nakon toga Dijego je poklanja narodu Meksika. Ali Fridina smrt nije kraj jer baš kao što meksička kultura ističe a i sama Frida kroz svoja dela, smrt je samo novi početak.

Za P.U.L.S.E:  Ana Kršljanin

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Ana Kršljanin, Frida Kalo, slikartsvo, Umetnost