FC Liverpool – ,,You’ll never walk alone“

Priča o engleskom fudbalskom klubu Liverpool, njegovim brojnim uspesima, titulama, značaju u engleskim, evropskim i svetskim klupskim okvirima, njegovoj vernoj i vatrenoj navijačkoj armiji širom sveta, stadionu ,,Anfield“ – jednom od svetilišta, hramova fudbala i navijačkoj pesmi, jedinstvenoj himni – ,,You’ll never walk alone“ koja raspiruje u svakom iole senzibilnom čoveku strasne emocije i osećaj topline u srcu, nije uobičajena priča o fudbalskoj statistici i pukom prestižu – golovima, utakmicama, titulama i gomilama novca koji se danas koristi radi kupovine celokupnih timova i mesta pod fudbalskim suncem ,,uspeha“ i opstanka, već je u pitanju nešto mnogo više, dublje, prefinjenije, gotovo neizrecivo i filigranski suptilno.

U pitanju je priča o jednom životnom snu na javi koji žive milioni ljudi širom sveta u potrazi za nadom u vlastitom srcu i iskrenim prijateljstvom koji čoveku pomažu da prebrodi sve životne oluje uzdignute glave, bez straha od mraka i neuspeha i da s vedrinom duha korača napred shvatajući da nikada i nikuda ne ide sam. To je priča o jednom jedinstvenom osećaju čiste lepote, potpunom predavanju nečemu sa puno ljubavi i poverenja, priča o krajnje iskrenoj ljubavi prepunoj prelepih emocija i, konačno, o ostvarenju jednog čarobnog sna kada na kraju životne utakmice, bez obzira na pobedu ili poraz čujete iz grla desetina hiljada ljudi gromoglasno, srčano i neponovljivo senzibilno… you’ll never walk alone!!!

####

Oduvek sam voleo ostrvski fudbal, njegov duh koji pleni neposrednošću, jednostavnošću, nekim džentlmenskim i davno zaboravljenim vrednostima. Znate onaj osećaj kada vas nešto naprosto vuče ka sebi, a ne možete to dovoljno jasno da definišete, ali, to je ipak to… Njegovim lepotama očaran sam još u periodu rane mladosti, mada je moj put ka Ostrvu bio više vezan za neke, ne baš sportske stvari… Ljubav prema rock and rollu, u to vreme pre svega britanskom( kasnije su došli blues i američki koreni) ispostavila se kao čudesna putanja ka još jednoj ,, sporednoj“ ali više nego bitnoj pojavi koja nadahnjuje i život obogaćuje neslućenim izazovima i čarima. Magija besmrtnih Bitlsa dovela me je do lučkog grada na severozapadu Engleske – Liverpula, odakle je moj omiljeni bend poticao i krenuo u osvajanje sveta (ispostaviće se, u isto vreme kad i fudbalski klub Liverpul, početkom šezdesetih), dok su me intrigantni Pink Floyd uveli u svet navijača Liverpula svojom numerom ,, Fearless“ ( sa albuma ,, Meddle“ iz 1971.), unutar koje se vešto ukomponovano nalazi huk sa tribina ,, Anfielda“ i zarazno izvođenje čuvene navijačke himne. Ljubav prema britanskom rock and rollu (tom čedu slobode koje vas uči, pre svega, da mislite svojom glavom i kažete neke bitne stvari na najjednostavniji mogući način) i britanskom humoru (jedinstveno uvrnutom, suptilno ciničnom i dvosmislenom) bili su putokaz ka daljem istraživanju jednog intrigantnog duha.  Antologijska tv emisija s početka osamdesetih – ,,Engleska škola fudbala“ dodatno je razbuktala maštu i širom otvorila vrata jednog jedinstvenog sveta. Bilo je to vreme bez interneta i trenutnog dostupa informacija, kada su se ,,kockice“ (informacije, poetičnije rečeno) o nečemu slagale beskrajno sporo ali sa dozom izazovne magije, romantike i mašte koja je pokušavala da nadomesti nedostatak pune informacije. Pa, ako su već Bitlsi kao najveći i najbolji bend bili iz Liverpula, samo od sebe se nametalo jednostavno rešenje kako odabrati klub kome pokloniti dečačko, iskreno i nevino srce.

Danas, par decenija kasnije, kada se osvrnem unazad shvatam veoma radostan i smiren da me srce nije nimalo prevarilo kada je deo svoje ljubavi poklonilo nečemu tako velikom, besmrtnom, dragom, neponovljivom, hrabrom i toplinom ljubavi zaodenutom- bez obzira na činjenice u šta se sve danas pretvorio taj isti i jedinstveni, ostrvski fudbal – legije stranaca, naftaša i čega sve ne. Ali, pošast komercijalizacije i gramzivosti tema je za neku drugu priču, svakako ne sentimentalno putovanje u doba nevinosti, čistote i dečačkih snova.

Biti deo jedinstvene magije fudbalskog kluba Liverpool, deo atmosfere fudbalskog hrama Anfield road i pripadnik ,, redsa“, sa Liverbird grbom na srcu i pesmom ,, Youl’ll never walk alone“ u duši bila je čast i čudesan san na javi. Još uvek se dobro sećam refrena koji je odjekivao sa tribina Enfilda ,, ludih“ osamdesetih.

Walk on, walk on
with hope in your heart
and you’ll never walk alone
you’ll never walk alone

U sećanja mi naviru neke davno odigrane utakmice, postignuti golovi i pre svega ta fantastična, iskrena i čista fudbalska atmosfera Ostrva kao kolevke fudbala i lučkog grada sa severozapada – Liverpula. U sećanja mi navire ta čudesna, briljantna ,, engleština“ legendarnog Liverpulovog golmana Ray Clemencea i antologijski, ,,keltski“ napad LFC-a: Kenny Dalglish, Ian Rush, Terry McDermott i Graham Sunes, to ubitačno, besmrtno jezgro jedne prelepe duše i srca koje je kucalo za čitav grad, čitav jedan kosmos ujedinjen u ljubavi i veri prema fudbalu kao umetnosti viteškog nadmetanja, načina i radosti življenja, saosećanja, plamena strasti i iskrenih emocija, svega onoga što neopisano život čini jedinstvenom pojavom, harmonijom naizleg neuskaladivih stvari… Iz srca mi još jednom izvire misao da FC Liverpool nije samo još jedan od slavnih fudbalskih klubova, nego, lirski rečeno – OSEĆAJ!!!

####

A šta nakon sentimentalno-lirskog uvoda o fudbalskom klubu Liverpool kaže zvanična istorija ostrvskog fudbala. Sledi sažeti prikaz:

Fudbalski klub Liverpul osnovan je 3. juna 1892. godine. Do 1947. godine osvajao je pet puta prvenstvo Engleske (u sezonama 1900/1901, 1905/1906, 1921/1922, 1922/1923 i 1946/1947), stekavši pritom veliku popularnost na Ostrvu i armiju vernih, vatrenih navijača (,, ratujući“, kao i mnogi drugi klubovi sveta sa gradskim rivalom Evertonom). Potom je neko vreme igrao u nižem rangu takmičenja (druga divizija), sve dok ga nije 1959. godine preuzeo legendarni škotski menadžer Bill Shankley. Nakon Šenklijevog dolaska Liverpul se u sezoni 1961/62. vraća u prvu diviziju, a potom, dve godine kasnije osvaja titulu prvaka Engleske (1963/64.) i naredne godine prestižni kup Engleske fudbalske asocijacije- popularni FA kup. Usledile su potom još dve titule prvaka Engleske pod Šenklijevim vođstvom – 1965./66. i 1972./73., još jedan FA kup (1973./74.) i prvi evropski trofej – Kup UEFA (današnja liga Evrope) 1973. godine. Nakon Šenklijevog penzionisanja uspon kluba se nastavlja uz Šenklijevog dotadašnjeg asistenta, ništa manje legendarnog Bob Paisleya (na čelu kluba provešće period od 1974.- 1983.). Bio je to najslavniji period kluba sa tri titule prvaka Evrope (tadašnji Kup Šampiona, danas Liga Šampiona) u sezoni 1977, 1978 i 1981, period totalne dominacije engleskih klubova u Evropi kada prestižni pehar nije gotovo ni odlazio sa Ostrva (uz recimo neverovatne titule kluba Nottingham Forrest, tima koji već decenijama tavori u nižem rangu takmičenja, a tada, krajem sedamdesetih uzeo je jednu jedinu titulu prvaka Engleske i dva naslova prvaka Evrope!)… Pored Kupa Šampiona, Liverpul će još jednom podići pehar Kupa UEFA i uzeti 6 titula prvaka Engleske – 1975./76., 1976./77., 1978./79, 1979.-80., 1981.-82. i 1982./83. (uz tri uzastopna trofeja Liga Kupa (Footbal league cup) Engleske – 1981. 1982. i 1983. godine. Superkup UEFA iz 1977. samo je bio šlag na svu radost navijača sa Enfilda i uživanje u igrama velikana fudbalske veštine poput Emlin Hughesa, Keevina Keegana, Kenny Dalglisha , Ray Clemencea ili Johna Toshacka…

Nakon invazije na Englesku od strane legendarnih menadžera- tandema Shankley-Paisley, na red je došao i Joe Fagan, koji se kratko, ali slatko nadovezao na niz. U sezoni 1983.-1984. on uzima još jednu titulu prvaka Engleske( već pomenuti, keltski napad bio je odavno na vrhuncu slave), potom četvrtu po redu titulu prvaka Evrope (1984.) i još jedan Liga Kup Engleske. A onda je došla 1985. godina i kobno finale Kupa Šampiona sa italijanskim Juventusom. Na stadionu ” Hejsel“ desila se do tada nezapamćena tragedija, gde je nakon silnog komešanja i nereda navijača, te žalosne intervencije policije, u stampedu smrtno nastradalo 39 navijača torinskog tima. Uprkos svemu, utakmica je odigrana do kraja (pobedio je Juventus sa 1:o, u neregularnim uslovima, svakako), a potom je, zbog huliganstva (ili preterane dominacije engleskih klubova u Evropi) došlo do izbacivanja engleskih klubova iz evropskih takmičenja. Posebno je, surovo, kažnjen Liverpul, koji se narednih šest godina neće vratiti evropskim utakmicama. Šta bi bilo kad bi bilo, teško je reći, ali bio je to fatalan trenutak po dalju karijeru slavnog kluba… Nekadašnja magija počela je da bledi u izolaciji, a neka nova (pre svega špansko-italijanska komercijalna strujanja – a la Berluskoni-Perez počela su da uzimaju primat u evropskom fudbalu- jednostavno rečeno, timovi se više nisu godinama stvarali nego jednostavno kupovali i pretvarali u legije stranaca i komercijalni cirkus bogatih, čija se tendencija vremenom prenela i na Ostrvo, stvorivši ,, velikane“ poput Čelzija i Mančester sitija). Doba fudbalskog ,,rock and rolla i romantike“ kao i doba uspona meni omiljeni Kelta tiho je nestajalo, ali u srcima ,, redsa“ ostale su buktinje koje još uvek održavaju stari plamen.

Nakon Hejsela (kao podela pre i posle nove ere), menadžer postaje igračka legenda (možda najveća Liverpulova zvezda) – Kenny Dalglish. U narednih šest godina on uspeva da osvoji još tri titule prvaka Engleske( 1986, 1988 i poslednju, osamnaestu po redu u sezoni 1989./90.), jedan Liga Kup i dva trofeja FA Kupa. Sudbina je htela da se na polufinalnoj utakmici FA Kupa, dana 15. aprila 1989., na stadionu ,, Hilsborough“ u Sheffieldu, između timova Liverpola i Nottingham forresta dogodi još jedna tragedija, sa još brutalnijim posledicama. Naime, tribine na kojima su se nalazili navijači Liverpula urušile su se pod teretom i tom prilikom poginulo je 96 ljudi… Kada kola krenu nizbrdo, teško ih je … Buktinje na grbu kluba predstavljaju simboličan plamen koji čuva uspomenu na smrt 96 vernih navijača Liverpula.

Godine 1991., nakon svega lošeg što se desilo u proteklih nekoliko sezona, odlazi i slavni Dalglish, a simbolično, sa njim i duh jednog neponovljivog vremena dominacije kluba sa Enfilda… I mada je francuski menadžer Gerard Houllier delom uspeo da na kratko povrati staru slavu 2001. – osvojeni su, treći po redu Kup UEFA, FA Kup, Liga Kup i UEFA Superkup, i mada su igrači poput Johna Burnsa, Petera Beardsleya, Steve McMannamana, Robbie Fowlera ili Michaela Owena žarili i palili stadionima Engleske i Evrope višegodišnji post, žal za osvojenim titulama nije pružao mogućnost osmeha na licu. Predvođen još jednom igračkom legendom – Stevenom Gerrardom i španskim menadžerom Rafaelom Benitesom (2004-2010.) klub je 2005. u epskom finalu Lige Šampiona sa italijanskim Milanom uspeo da osvoji još jednu, petu po redu titulu prvaka Evrope, dve godine kasnije stigne do finala istog takmičenja i 2009. bude nadomak nove, dugo očekivane 19. po redu titule prvaka Engleske, ali…
Sa 18. titula prvaka Engleske, 7 trofeja FA Kupa, 8 trofeja Liga Kupa, 5 titula prvaka Evrope, 3 Kupa UEFA i 3 UEFA Superkupa, Liverpul ostaje, statistički rečeno veličina sama po sebi, dostojna divljenja i poštovanja. Ali, ono mnogo vrednije, taj neverovatni OSEĆAJ pamte i vrednuju samo iskrena srca ,,redsa“ širom sveta i ponosno, pre početka svake utakmice ovekovečuju ga pesmom sa tribina Enfilda koja glasi…

Ko su igrači koji su u poslednjih pola veka proneli slavu Liverpool F.C-a?:

Po izboru navijača tri najistaknutija fudbalera Liverpula svih vremena su: Kenny Dalglish, Ian Rush i Steven Gerrard. Jan Raš je ujedno apsolutni rekorder po broju postignutih golova za Liverpul – 346, dok su za njim ništa manje raspucani Roger Hunt – 245 i Gordon Hodgson sa 240 golova.

U poslednjih pola veka ( naročito sedamdesetih i osamdesetih godina) slavu fudbalskog kluba Liverpul proneli su brojni igrači. Ovom prilikom prisećam se samo nekih od bitnih : Roger Hunt, Emlin Hughes, Ron Yeats, John Toshack, Kevin Keegan, Ray Clemence, Phil Neal, Alan Hansen, Ronnie Whelan, Phil Thompson, Steve Staunton, Sammy Lee, Terry McDermott, Graham Sunes, Bruce Grobelar, John Aldridge, Steve Finnan, John Burns, Peter Beardsley, Steve Mc Mannaman, Robbie Fowler, Emil Heskey, Peter Crouch, Michael Owen, Jerzey Dudek, Jamie Carragher, Gary McAllister, Djibril Cisse, Craig Bellamy, Jari Litmanen, Patrik Berger, Milan Baroš, Vladimir Šmicer, Luis Garcia, Xabi Alonso, Fernando Torres, Fernando Morientes, Maxi Rodriges, Ryan Babel, Dirk Kuyt, Dietmar Hamann, Sami Hyppia, Jon Arne Riise, Yossi Benayoun, Harry Kewell, Pepe Reina, Javier Mascherano, Daniel Agger, Martin Škrtel, Glen Johnson.

Novu eru, sa verom u povratak stare slave, ponosa i mesta koje pripada jednom od najvećih engleskih i svetskih fudbalskih klubova svih vremena svojom energijom, znanjem, srcem i jedinstvenim stilom redsa otvoriće neka nova imena, dostojna ekipe sa Enfilda. Nakon uspona još jedne zvezde – Urugvajca Luisa Suaresa (jednog od najboljih napadača današnjice, koji je nažalost ovog leta prešao u Barcelonu) i osvojenog drugog mesta u sezoni 2013.-2014. (sa osvojena 84 boda i 101 postignutim golom – Suares je bio prvi strelac lige sa 30 pogotaka) stigli su i neki novi, veoma talentovani ,, klinci“ – Phillipe Coutinho, Adam Lallana, Lazar Marković, Rahim Sterling i Daniel Sturridge, predvođeni takođe mladim i talentovanim, hrabrim i harizmatičnim stručnjakom Brendanom Rogersom… Plamen u srcima svih vernih redsa iznova se razbuktava – sa nadom u srcu i podignutom glavom, bez straha i sa osećajem jedinstva.

Obeležja kluba (dresovi, grb, himna…), klupsko svetilište – stadion Anfield“ i naravno, ,, redsi“, navijači kao suština svega što Liverpool čini nečim jedinstvenim i neponovljivim, dovoljno različitim da se pretvori u čarobni osećaj veći od fudbalskog … Od 1901. godine fudbalski klub Liverpul za svoj bedž i logotip koristi pticu – LIVERBIRD koja krasi grb grada Liverpula i Bitlsa… Ptica je deo fudbalskog grba sa natpisom – ,, Liverpool football club“ i nazivom navijačke himne ,, You’l never walk alone“ na tzv. Šenklijevoj kapiji (u znak sećanja i poštovanja na slavnog menadžera koji je od kluba načinio tim dostojan poštovanja širom sveta), kao i deo grba koji dirljivo krase dve baklje, buktinje koje svetle kao spomen na žrtve tragedije u Sheffieldu 1989. godine… Nikon bitan nikad nije zaboravljen, ili ostao neispoštovan i sam… Duh jedinstva i srčanosti deo su osećaja koji je u suštini bića kluba, deo jedinstvene filozofije sažete u rečima himne… ,, Youl’ll never walk alone“ nastala je 1945. godine kao kompozicija Richarda Rodgersa( na tekst Oscara Hammersteina II), napisana prvobitno za popularni mjuzikl ,,Carousel“. Nakon što su je izvodile veličine poput Sinatre, Presleya i Doris Day, i nakon što su je 1963. godine obradili ,,Gary & Pacemakers“, ona je prihvaćena od strane navijača Liverpula kao klupska himna. Isto su učinili navijači još jednog fantastičnog ostrvskog kluba – legendarnog škotskog Seltika( tima koji je 1967. prvi doneo na Ostrvo titulu prvaka Evrope, pehar Kupa Šampiona).

Što se klupskog stadiona tiče, on je deo one aure koja Liverpul razlikuje od ostalih fudbalskih klubova, okupljalište ,, vernika“ čije su srce i duša utkani u jednu nesvakidašnju priču o snovima i ,, silver song of lark“… Legendarni stadion Liverpula – ,, Anfield“, čije je srce čuveni ,, The Kop“ (ime je dobio po čuvenoj bici kod Spion Kopa u Južnoj Africi, gde je poginulo oko 300 vojnika iz Liverpoola), samo navijačko jezgro najvernijih i najfanatičnijih sledbenika, sa kapacitetom od 45276 mesta ( uglavnom uvek rasprodatih ulaznica) nešto je što mnogi opisuju sa poštovanjem i bilo odakle da dolaze priznaju njegovu neponovljivu magiju, mitske dimenzije i osećaj lepote i strahopoštovanja koji izaziva u čoveku kada se nađe u njegovom grotlu pesme i gromoglasnog navijanja redsa… ,, The Reds“ ili ,, The Scousers“, kako se nazivaju jedni od najvernijih i najvatrenijih navijača na svetu, takođe svoj naziv duguju ideji legendarnog Šenklija – on je naime prvi odlučio da igrači Liverpula nose potpuno crvenu opremu, jer je ona po njemu delovala upečatljivo i ostavljala utisak na terenu – crveno kao opasno, moćno i zastrašujuće… Prvi put igrači su se pojavili u potpuno crvenoj opremi 1964. godine na utakmici sa belgijskim Anderlehtom – era ,, crvenih“ je mogla da počne i traje, evo već punih pola veka, sve do današnjih dana nove renesanse kluba…

####

Šta reći na samom kraju jedne romantične posvete nečemu ili nekome kome ste poklonili vlastito srce i snove?

When you walk through a storm,
hold your head up high
and don’t be afraid of the dark
and the end of the storm,
there’s a golden sky
and the sweet, silver song of lark
walk on through the wind
walk on through the rain
though your dreams be tossed and blown…
… Walk on, walk on
with hope in your heart
and you’ll never walk alone
you’ll never walk alone

Na kraju i početku večne priče o fudbalskom klubu Liverpool ostaju nepojmljivo dirljivi, iskreni i duboko proživljeni stihovi navijačke himne.

Reči himne navijača Liverpula – ,, You’ll never walk alone“, njihov puni smisao o nadi, veri, čistom srcu i duši koji kroz duh zajedništva i ljubavi uvek na kraju pobeđuju, bez obzira na poraze i brojna posrnuća, kao i sam način njenog srčanog i dirljivog pevanja, kada se pre početka svake utakmice Liverpula na Enfildu začuje huk iskrenosti i dobrodošlice svima sa tribina slavnog stadiona, ,,nešto“ su za čega vredi živeti, boriti se i uprkos svemu verovati.

Kada vas iznutra to ,, nešto“ zaista dirne, toliko snažno i senzibilno da vas za trenutak ostavi bez daha – poput istinske ljubavi ili bilo koje iskrene radosti, znaćete da vaš put i sav uloženi životni trud nikako nisu bili uzaludni… A kada sve to uspete da podelite sa drugima i na taj način, delenjem umnožite, srce će vam sa zahvalnošću i božanskim mirom u sebi gromoglasno šapnuti – you’ll never walk alone.

L.F.C. je taj neponovljiv osećaj, verujte mi na reč!

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

Tekstovi o sportu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, fudbal, Liverpul, Sport