Prva stvar koju internet ponudi u pretraživanju imena slavnog američkog režisera, glumca, scenariste i vizuelnog umetnika Džona Hjustona je, pored jedinice na Vikipediji, pitanje: „Da li se Džon Hjuston odrekao američkog državljanstva?”

Ovakav šokantan ishod bezazlene pretrage po vebu koji nam je priredio algoritam, sortirajući i potom i odgovarajući na našu znatiželju, problematičan je čak i onima koji su pogledali jedan jedini Hjustonov film.

Džon Hjuston je, naime, jedan od najvećih američkih i svetskih reditelja svih vremena, umetnik koji je iza sebe ostavio jednu od najuzbudljivijih filmografija koja se može zamisliti i život uzbudljiviji od bilo kog filma.

Ali o tome nešto kasnije.

Za početak, nekih 35 godina od njegove smrti, ne bi bilo loše odgovoriti na to besmisleno pitanje – da, uradio je to 1964. godine, iako je još od 1952. živeo u Irskoj.

U Irsku ga nije oterala samo ljubav prema toj zemlji i njenim umetnicima, već i prezir prema Džozefu Mekartiju, republikanskom senatoru iz Viskonsina, poznatog po optužbama za nelojalnost, subverziju i izdaju koje nisu podrazumevale bilo kakve dokaze.

Hjuston je odluku o odricanju od američkog državljanstva objasnio novinarima jednom rečenicom: „Verujem da bi svako trebalo da bude državljanin zemlje u kojoj i živi”.

Irskoj se odužio na mnoge načine, ali svu ljubav koju je u sebi imao za tu zemlju i njen narod smestio je u samo 80-ak minuta njegovog poslednjeg remek-dela, adaptaciju kratke priče Džejmsa Džojsa koja zatvara zbirku Dablinci, filma Mrtvi iz 1987. godine.

Hjuston nije mislio da će to biti njegov poslednji film iako ga je režirao iz invalidskih kolica, ali su Mrtvi ipak prikazani nekoliko meseci nakon njegove smrti. Svejedno, po svemu je ovaj film morao da bude njegov poslednji poklon svetu. Simbolika je previše snažna za bilo kakvo drugačije tumačenje. Scenario za film je napisao njegov sin Toni, a glavnu žensku ulogu je odigrala ćerka Anđelika.

Hjuston je, bez dileme, napravio veliki broj filmova koji su na prvi pogled mnogo direktnije uticali na istoriju filmske umetnosti nego film Mrtvi – uostalom, naslovi poput Malteškog sokola, Blaga Sijera Madre, Ostrva Largo, Džungle na asfaltu ili Afričke kraljice govore o neverovatnom blagu koje krije njegov opus.

Pa kako onda predstaviti ovog neverovatnog umetnika novim generacijama filmofila? Aleksandar S. Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti koji studentima, između ostalog, predaje i istoriju filma, kaže da je za potrebe predavanja Džona Hjustona spojio sa Klintom Istvudom.

„Njih dvojica imaju dodirnu tačku u filmu Beli lovac, crno srce i zato taj film i puštam kao egzemplar životnih stavova obojice”, kaže Janković.

Klint Istvud je režirao i igra glavnu ulogu u ovom avanturističkom filmu, adaptiranom po istoimenoj knjizi Petera Virtela, koautora i samog scenarija zajedno sa Džejmsom Bridžisom i Bartom Kenedijem.

Film predstavlja sećanje na iskustva Virtela tokom snimanja Hjustonove Afričke kraljice 1951. godine. Glavni junak Belog lovca, reditelj Džon Vilson, osmišljen je upravo na liku Džona Hjustona.

„Takođe, od kada se pojavio Netfliksov dokumenatarac Five Came Back i taj film dodajem kao obaveznu literaturu. U suštini, trudim se da naglasim Hjustonovu versatilnost, to jest, snalaženje u raznim žanrovima, od noara preko vesterna, pa sve do mjuzikla”, kaže Janković.

On dodaje da je i „završni Hjustonov triptih je takođe važan. Čast Pricijevih, Pod vulkanom i Mrtvi, kao najbolji primer labudove pesme ili sopstvenog epitafa.”

„Atmosfera u svim Hjustonovim filmovima je poprilično različita i tu je njegova erudicija veoma bitna. Uostalom, radi se o jednom od ‘najličnijih’ holivudskih reditelja”, kaže Janković.

Filmografija Džona Hjustona je „diverzivna u svim fazama, kao što je u rokenrol smislu diskografija Boba Dilana ili Elvisa Kostela”.

„Poslednja njegova stvaralačka faza mi je posebno draga jer sam njen savremenik i filmove poput Čoveka koji je želeo da bude kralj, Bekstva u pobedu, Eni i Ispod vulkana sam gledao u bioskopima. Tu su, naravno, i sveobuhvatajući Mrtvi“, ocenjuje Janković.

 

Uvek u potrazi za nečim 

Hjuston je objasnio sopstveni odnos prema filmu tokom njegovih formativnih godina u intervjuu Džozefu Persiku 1982, Hjuston je pričao da u godinama dok je odrastao,„klinci u to vreme nisu opsedali bioskope.”

„Nije bilo zaluđenika za film, glumcima niko nije tražio autograme i nije postojala ta opsednutost poznatim. Naravno, devojke su volele Rudolfa Valentina, ali filmovi nikoga u mom društvu nisu preterano zanimali. Ni do danas se u mom slučaju to nije promenilo. U različitim periodima mog života, boks, pisanje, konji i umetnost su bili podjednako važni za mene kao i pravljenje filmova”, govorio je reditelj.

Baš kao i njegovi filmski junaci, Hjuston nije imao mira. Uvek u potrazi za nečim – blagom, statuetom crne ptice, bokserskom titulom, plenom u lovu ili kockarnici, pravom ženom – ali uvek i u sukobu sa svakim ko bi ugrozio njegove umetničke zamisli i slobode. Priča o sudbini filma Crvena značka za hrabrost ukazuje na Hjustonov odnos prema umetnosti i svemu što je prati. Sama ideja da Hjuston režira film po romanu Stivena Krejna je bila grandiozna.

Krejn je ovaj američki klasik o Građanskom ratu koji se i danas vodi kao jedan od najrealističnijih prikaza ovog – ili bilo kog drugog – rata napisao sa samo 23 godine, a rođen je nakon ovog krvavog sveameričkog sukoba. Hjuston je, za početak, odabrao odlikovanog veterana Drugog svetskog rata Odija Marfija da igra mladog vojnika Unije koji iz straha beži iz jedinice, ali se kasnije vraća u borbu.

MGM studio je smatrao da je ovaj film previše antiratni za period posle samog rata. Čelnici studija su, praktično bez Hjustonovog znanja, skratili film na samo 69 minuta i izbacili neke od scena koje je on smatrao ključnim. Tako su njihovom reditelju i nesvesno dodelili isti tretman kakav je kod izdavača imao i sam Krejn, čiji je roman u početku bio iskasapljen raznim uredničkim i cenzorskim makazama.

„Nikada nisam napravio film koji je bio tako omražen”, kaže Hjuston u pomenutom intervjuu.. Kada smo ga prvi put prikazali publici, ljudi su izlazili iz dvorane. Ne samo par njih, već su čitavi redovi napuštali salu. Odlazili su dok su se na platnu odvijale scene za koje sam ja smatrao da su ključne.”  Bio je to, govorio je reditelj, „jedan od najmračnijih perioda mog života.”

Pre nego što je film i zvanično prikazan 1951, Hjuston je otišao iz Holivuda na snimanje filma Afrička kraljica. Studio je, međutim, uzeo stvar u svoje ruke. Izmenili su sam početak filma i izbacili više od polovine montiranog materijala.

„Film dugačak 135, sveli su na 69 minuta”, nastavlja Hjuston, ali potom možda i iznenađuje sopstvenim stavom. Ne krivim studio za brigu o filmu. Mogu da razumem njihovu želju da izbegnu užasan ishod. Verujem da svaki film mora da isplati sam sebe. Ako se to ne dogodi, to je problem i za njegove sledbenike, jer niko više neće dobiti priliku da bude inovativan”.

I nekoliko decenija kasnije, Hjuston kaže da i dalje misli da je „Crvena značka bio dobar film onako kako sam ga originalno napravio.

„Zanimljivo je da su me, 25 godina kasnije, zvali iz studija MGM da pitaju da li sam kojim slučajem sačuvao originalnu kopiju filma. Naravno da nisam. Izgubljen je za sva vremena”.

A onda je te iste godine prikazana i Afrička kraljica, jedan od šest filmova koje je snimio sa Hemfrijem Bogartom. Zatim je otišao u Pariz da snima Mulen Ruž, a anti-komunističko ludilo u Americi ga je i zadržalo u Evropi.

Romani kao inspiracija za filmove

Hjuston je voleo da pravi filmove prema velikim literarnim delima.

Pored Dešijela Hemeta (Malteški soko) i pomenutog Krejna, filmski se rvao i sa drugim piscima: Si Es Foresterom (Afrička kraljica), Hermanom Melvilom (Mobi Dik), Arturom Milerom (Neprilagođeni), Tenesijem Vilijamsom (Noć iguane), Radjardom Kiplingom (Čovek koji je želeo da bude kralj), Flenerijem O’Konorom (Uspeh po svaku cenu), Malkolmom Lourijem (Pod vulkanom) i Džejmsom Džojsom (Mrtvi).

Voleo je i da glumi, ali ne preterano.

„Ne vidim sebe kao glumca. Samo uzmem pare i uživam. Veoma mi je bilo lako da glumim. A svi se usput ponašaju kao da im činim ogromnu uslugu što sam pristao na ulogu”, govorio je.

Svakako, neke od tih lakih uloga se ne zaboravljaju, na primer u filmovima Kineska četvrt Romana Polanskog ili Kardinal Ota Premindžera. Ili neku od onih brojnih produkcija koje je sopstvenim pojavljivanjem sačuvao od zaborava – na primer, Pipci iz 1977, ili bilo koji italijanski treš u kojem se oprobao. Sve samo da život ne bude jednoličan i dosadan. Radio je i u sistemu velikih studija, ali se kasnije oprobao i u okviru nezavisnih produkcija. I bilo mu je svejedno, jer je smatrao da su samo talenat i odabir dobrog materijala važni.

Kakve bi filmove Hjuston danas snimao

Hjustona i njegovih filmova nema već 35 godina. Svi koji pamte to vreme i njegov opus, kada dođu ovakvi jubileji, osećaju nenadoknadivu prazninu. Hjustonove tragove niko nije uspeo da popuni, pa otud i znatiželja za tim kakve bi filmove pravio slavni reditelj da je kojim slučajem danas u stvaralačkom naponu. Da li bi možda bio deo Marvelovog univerzuma ili bi snimao filmove sa Nikolasom Kejdžom i Lijamom Nisonom?

Aleksandar S. Janković nema puno dilema.

„Ne verujem da bi snimao filmove kao Orson Vels na kraju karijere ili (Frensis Ford) Kopola koji je nakon Drakule ušao u neki svoj, samodovoljni svemir”, kaže.  Reditelji klasičnog Holivuda imaju specifičan integritet i zato mislim da je… Klint Istvud pravi Hjustonov epigon i u tom smislu bi verovatno snimao filmove o ostarelim autsajderima koji se žrtvuju za veće dobro, kao Albert Fini u Vulkanu ili Istvud u Gran Torinu. Ovaj potonji film bi bez problema mogao da potpiše i sam Hjuston”.

Hjuston je, ipak, odabrao drugačiji kraj. Na kraju je „Hjuston ipak posegao za nečim lirskim, a ne epskim”.

„Zato Mrtvi i jesu, iako predstavljaju jedan transcedentovan filmski narativ, jedan od njegovih najboljih filmova”, ocenjuje Janković.

Nekada bi, u susret ovakvim godišnjicama, televizije priređivale ciklus prigodnih i reprezentativnih filmova, možda i sa ponekom pratećom emisijom i gostima koji bi upućivali mlađe generacije u delo ovakve legende. Zaboravite na ta vremena. Srećom, sada možemo i sami da se snađemo i za samo nekoliko minuta pronađemo sve što nam je potrebno za jedan Hjuston maraton.

Sve, osim originalne verzije Crvene značke za hrabrost.