Filozofija serije „Dobro Mesto“

Da li nas etika može učiniti boljim ljudima

„Dobro Mesto“ je jedna od najfascinantnijih televizijskih serija nastalih u poslednjih deset godina (po mom skromnom mišljenju).

Na prvi pogled delovala mi je interesantno, kao klasična situaciona komedija koja ima zanimljivu premisu. No, stvari su tekle u potpuno drugačijem smeru od horizonta očekivanja, te sam, na samom kraju, rešio da je otelotvorim kroz filozofski esej.

Iako uključuje lekcije iz filozofije i etike kao glavnu okosnicu radnje i razvijanja likova, ona, takođe, prezentuje svoje ideje o prirodi čoveka, sudbini i etici.

Premisa serije je kako postati bolji u „drugom životu“. Ali bitno je imati na umu da ona, ujedno, postavlja pitanje: „Da li nas etika može učiniti boljim nego što zapravo jesmo?“

U daljem tekstu baviću se pokušajem da se odgovori na ovo pitanje koristeći znanja iz etike, filozofije, književnosti, kao i modernog egzistencijalizma. Takođe, nagoveštavam svima koji nisu gledali seriju da prekinu sa čitanjem jer ću se baviti direktnim sadržajem koji bi trebalo doživeti, pa onda pročitati ovaj tekst.

Da počnemo od sažetka, prva sezona se bazira na običnoj manipulatorki po imenu Elenor Šelstrop (Kristen Bell) koja najednom umire i slučajno završava na „dobrom mestu“, koje predstavlja raj, ali bez religioznih motiva.

Raj se predstavlja kao elitističko mesto gde jedino najbolji završavaju na osnovu savršenog matematičkog sistema koji kalkuliše naša dobra i loša dela tokom života.

Princip bodovanja podrazumeva apsurdni sistem koji svaku našu misao, delo, nedelo i ponašanje pretvara u brojeve kao u audicijama za talente, a sve u cilju da nas smesti na željeno mesto: dobro ili loše u zavisnosti od nas samih.

Njoj se pridružuje Tahani (Jameela Jamil) uticajna, bogata i prelepa filantropistkinja, Đanju (Manny Jacinto) budistički monah, kao i njena, takozvana, srodna duša, Čidi (Willaim Jackson Harper) profesor filozofije koji se najviše bavi pitanjima etike, a sve njih uvodi Majkl (Ted Danson) omnipotentno biće.

Čidi saznaje da je Elenor na dobrom mestu zbog greške u sistemu bodovanja, te odlučuje da je nauči da bude bolja osoba tako što će je uvesti u svet filozofije i etike.

U međuvremenu se otkriva da je Đanju, ustvari Džejson, neobrazovani i neostvareni DJ koji je na dobrom mestu, takođe, greškom, te im se pridružuje časovima etike.

Tokom čitave serije primećujemo da Elenor moralno napreduje paralelno sa časovima etike i filozofije. Što više počinje da internalizuje i inkorporira filozofiju, njene odluke postaju pravičnije no ranije.

Kao što smo rekli na samom početku, serija direktno implicira da učenje etike uzročno-posledično dovodi do toga da likovi počinju sami da se ponašaju moralnije i pravednije.

U suštini to je premisa kojom se vodi Čidi koji pokušava da je nauči, npr Kontraktualizam koji podrazumeva skup etičkih teorija iz knjige „Šta dugujemo jedni drugima“, od Tomasa M. Skanlona, izdata 1998:

„Čin je pogrešan ako i samo ako bilo koji princip koji ga dopušta bi bio onaj kojeg bi drugi ljudi mogli razumno odbaciti […] ili jednako tome, ako i samo ako ne bi bio dopušten bilo kojim principom kojeg takvi ljudi ne bi mogli razumno odbaciti.“

Vratićemo se ovom citatu malo kasnije…

„Dobro Mesto“ i Metaetika

Ideja da učenje filozofije i etike može čoveka učiniti boljim podrazumeva teoriju u samoj sebi. Pitanje da li nas ona može učiniti boljim no što jesmo, i ako može, koji sistem to najbolje postiže postavlja teorija zvana metaetika.

U svojoj osnovi „Dobro Mesto“ je serija koja se bavi metaetikom, iako nam prezentuje svarene verzije moralnih teorija kroz Čidija koji je tu da objasni prvo Elenor i Džejsonu, a posle i nama gledaocima.

Džon Rols, Džon Lok, Platon, Lao Cu, Henri Sidžvik, Džon Stjuart Mil, Dejvid Hjum, i Tomas M. Skanlon podstiču Elenor svojim oprečnim stavovima da postane bolja osoba.

No kao što svi mi znamo, korelacija između učenja i razumevanja oprečnih teza i stavova o tome šta znači biti dobar, ne pomaže nam da odgovorimo na pitanje iz naslova: „Na koji način da postanem bolji?“

Kroz seriju Elenor stalno iskazuje svoju frustraciju zbog nemogućnosti da se saživi sa teorijama na delu, no pretpostavka je da je dovoljno truditi se da budeš bolji.

Od samog početka časova etike, frustracije nagoveštavaju da pravo pitanje nije „Na osnovu kog filozofa bismo trebali ustrojiti svoja moralna načela?“ već: „Da li je ovo uopšte efiksan pristup koji može čoveka učiniti boljim?“

Na primer, Čidi se tokom čitavog svog života borio sa neodlučnošću, upravo zbog svog ogromnog znanja o filozofiji i potencijalnim posledicama svojih dela i odluka.

Kako serija napreduje, primećujemo da Elenor postaje bolja osoba, Čidi malo odlučniji no ranije, što dovodi do zaključka da su časovi etike doprineli tome. No iz moje perspektive, možemo, takođe, reći da Elenor napreduje uprkos časovima filozofije i etike.

To je upravo zbog toga što postoji velika razlika između UČENJA i PRIMENJIVANJA moralnih načela. Baš se zbog toga vraćamo metaetici koja postavlja pitanje šta je zapravo moral i na koji način ga možemo primeniti u realnom životu.

U studiji po imenu Moralno Ponašanje Etičara: Mišljenje Kolega (The Moral Behaviour of Ethicists: Peer Opinion, Erick Schwitzgebel, published by: Oxford University Press, 2009) Erik Švicgebel je istraživao ponašanje profesora etike između 2007 i 2009 godine.

Zaključio je nakon dvogodišnjeg ogleda da se profesori etike generalno ne ponašaju moralnije od drugih profesora, pa čak većina kolega je smatralo da su se etičari ponašali gore no što se od njih očekivalo.

Primećujemo istu nedoslednost kod Čidija koji, iako zna mnogo o filozofiji i etici, završava u „Lošem mestu“ zbog svoje konstantne neodlučnosti koja je povredila sve njegove prijatelje tokom života.

Oh da, nisam dodao da je, u suštini, dobro mesto u kom se nalaze Elenor, Čidi, Džejson i Hatani, zapravo „Loše mesto“, potpunim preokretom na kraju prve sezone. Ali doći ćemo do toga malo kasnije…

Zapravo je profesor Erik Švicgebel analizirao i posmatrao efekte koje etika čini na studente i njihovo ponašanje i zaključio je da ne postoji korelacija između moralnog ponašanja i učenja etike u teorijskom smislu tog pojma.

Kroz seriju stalno nailazimo na nemogućnost da se konstituišu oprečne teorije u pravom životu. Švicgebelova studija je, takođe, pokazala da knjige o etici najviše nestaju iz školskih biblioteka, što i nije u skladu sa sadržajem istih.

Većina humora na koji nailazimo u seriji proizilazi iz apsurdnosti pokušavanja da se etičke teorije otelotvore u realnom životu. Nebitno je da li je to paradigma neodlučnosti kod Čidija, ili realan pristup u rešavanju „Problema Trolejbusa“.

Takođe, vidimo da se najiskrenije „poboljšanje“ kod likova dešava upravo u situacijama kada prestaju da razmišljaju o mogućnostima i teorijama, nego kad rade stvari intuitivno, bez upliva sekundarne literature.

Dolazimo do činjenice da Elenor neprestano pokušava da bude bolja osoba no što je bila, što joj ujedno pomaže da ponašanje uskladi sa svojim težnjama. U suštini, nisu teorije te koje je pritiskaju da postane bolja, već ona sama to radi uplivom svoje podsvesti.

Njen napredak se može razumeti kroz metaetički koncept po imenu Etički Intuicionizam, koji smatra da intuitivna svest o tome šta je dobro, a šta loše, dovodi do razumevanja morala i ponašanja u skladu s njim. Ovaj koncept odbacuje teorijsko učenje i čitanje raznih filozofa kao pristup ka poboljšanju našeg ponašanja i samog razumevanja dobra i zla.

No to može da bude antiteza čitave serije, jer likovi u njoj, na samom početku, nemaju ni trunku etičke intuicije. Naravno, postoje grane Etičkog Intuicionizma koje nagoveštavaju da se intuicija može promeniti.

Iako znanje o Hjumu, na primer, neće pretvoriti Elenor u bezgrešnog anđela, ono će joj otvoriti vrata introspekcije koja su prethodno bila zatvorena.

Postoji još jedna varijanta analiziranja serije „Dobro Mesto“ kroz Aristotelove „etičke vrline“, ideje da je najbolji put ka moralnosti podražavanje iliti Mimesis. Serija „Dobro Mesto“ prikazuje ideju da prijateljstvo dovodi do napredovanja pojedinaca u istoj grupi, no ova teorija gubi uzemljenje, jer na samom početku ne postoje likovi koje je moguće podražavati.

Stvari postaju intrigantne krajem druge sezone, kada se Elenor vraća pravom životu bez znanja šta je radila na „dobrom mestu“. Primećujemo da se ponaša mnogo moralnije nego ranije, što dovodi do zaključka da su njena prethodna iskustva, druženja i učenja promenili njenu moralnu intuiciju, podsvesno.

Naveo bih još jednu bitnu filozofsku inspiraciju koja je dovela do serije „Dobro Mesto“, i iako se kosi sa mojom glavnom tezom, bitno je nagovestiti je da bismo imali punu sliku priče.

Serija preuzima mnogo motiva i direktno je inspirisana Žan Pol Sartrovom dramom „Iza Zatvorenih Vrata“.

Prva sezona serije se završava potpunim zaokretom u kom se saznaje da likovi ustvari nisu na dobrom, već na lošem mestu i da je sve bio demonski projekat.

Tahani, Elenor, Džejson i Čidi su grupisani i pažljivo odabrani u cilju da muče jedni druge tokom čitave večnosti.

Majkl je sve vreme bio demonski arhitekta koji je specijalno dizajnirao gradić u cilju da će četiri, pažljivo izabrane, individue mučiti jedni druge kroz čitavu večnost, što je za njega bila mnogo efikasnija varijanta mučenja od Danteovog „legge del contrappasso“ principa.

Elenor je tu da muči Čidija na taj način što ga konstantno tera da bira, što je u suprotnosti s njegovom neodlučnom prirodom.

Čidi muči Tahani tako što odbija da odabere nju naspram Elenor, što je stalno podseća na život u senci uspešne sestre koju je čitavog života pokušavala da zaseni.

Tahani muči Elenor svojom pojavom i stalnim verbalnim i neverbalnim nagoveštavanjem koliko je bolja, lepša i uspešnija od nje.

I na kraju, Džejsona muči samo postojanje u senci jer on jedino što želi je da bude svoj, što mu je onemogućeno od samog početka.

Ako analiziramo prvu sezonu serije „Dobro Mesto“ kroz unakrsnu analizu sa Žan Pol Sartrovom dramom „Iza zatvorenih vrata“, primetićemo sličnost kroz dobro-poznati citat „Pakao su Drugi (ljudi)“, u kom su tri osobe smeštene u pakao sa ciljem da muče jedni druge kroz večnost.

Tokom prve sezone, možemo primetiti pregršt scena u kojima likovi jedni druge čine nesrećnim, što je bitna implikacija i povezanost sa Sartrovim delom.

Bitno je da nagovestim da citat i premisa „Pakao su Drugi“ ne podrazumeva ideju da smo zarobljeni u dnevnoj sobi s ljudima koji govore umesto „fali – hvali“, ili sa uplakanom bebom koju niko ne može da utiša.

U seriji „Dobro Mesto“ kao i u drami „Iza zatvorenih vrata“, pakao su drugi ljudi zbog toga što se likovi susreću sa osobama koje reprezentuju i predstavljaju ono što likovi najviše mrze kod sebe i kao da u njima konstantno gledaju odraze svojih najgorih mana.

Sličnosti između Sartrove drame i serije „Dobro mesto“ se ne završavaju samo na egzistencijalističkim temama.

Likovi se takođe preslikavaju te ih možemo videti na oba mesta.

Ines, koja se predstavlja kao najgora na svetu, podseća na Elenor iz serije;

Estela je devojka kojoj je statusni simbol najbitnija stavka u životu i koja odbija da prihvati činjenicu da se nalazi u paklu, što svakako možemo primetiti kod Tahani.

Iako se Čidi ne preslikava u potpunosti sa Garsenom, i dalje postoje neke sličnosti koje možemo primetiti. Garsen je kukavica koju su streljali zbog dezerterstva, dok je Čidi prestrašen idejom donošenja odluka, što je, takođe, neka vrsta kukavičluka.

Zaključak

Možemo reći da je „Dobro mesto“ serija koja se bavi modernim razrađivanjem ideje da su pakao drugi ljudi.

Takođe je serija koja se bavi filozofijom filozofije, iz koje sam ja izvukao novi princip filozofije. (META).

Iako je moje mišljenje da serija „Dobro Mesto“ odbacuje ideju da učenje etike dovodi do boljeg ponašanja i dalje postoje ambivalentnosti u samom sadržaju koje ne mogu da dovedu do jednostranog zaključka.

Ali pravo pitanje sa kojim bi hteo da završim ovaj esej je: da li ste vi postali bolji nakon ovih reči?

Za P.U.L.S.E Stefan Megić

  etika, Filozofija, Holivud, Tv serije