Ulogujte se / Kreirajte profil

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

“Svaka žena obožava fašistu,
čizma u lice zversko,
zversko srce zveri k’o ti.“

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

"Verujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, i treba da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman."

“Verujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, i treba da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman.”

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – što kroz njeno pisanje postaje i sasvim osetno.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Njeno celokupno stvaranje karakteriše i snažan erotizam, a u skladu sa svojom strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

naslovna3

“Svaka žena obožava fašistu”

Svakako da je površno reći kako je opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica ogromnog erotskog naboja, no činjenica je da u njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

"Remember, remember, this is now, and now, and now. Live it, feel it, cling to it!"

“Remember, remember, this is now, and now, and now. Live it, feel it, cling to it!”

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

“Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva –
Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
Sjajna kao nacistički abažur,
Moje desno stopalo
Pritiskač za hartiju,
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.
Salvet u kut.
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?
Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.
Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude
A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta
I kao mačka mogu devet puta da mrem.
Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao “ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Iz romana "Stakleno zvono"

Iz romana “Stakleno zvono”

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

“Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
Koji joj kažu – pišu, umri
Ona stavlja glavu u pećnicu
Dobro zagrejanu, netom opranu
Da napravi svoj poslednji ručak
Za muža kojeg nema
Za decu koju neće videti kako odrastaju,
Čak i za suseda u
Stanu iznad njenog stana,
Jedinstven, originalan ručak
Po njenom receptu,
Ne osobito sladak,
Ručak koji je već i pre spremala
Ali joj nikad nije uspeo,
Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Za P.U.L.S.E: Dijana Knežević

Wannabe Magazine

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

  1. stanislava puric kirovski

    15/01/2015 at 12:26

    nije lako VIDETI i ostati velikodusan(prastati,oprostiti),secam se unutrasnjeg “dijaloga” Marine Cvetajeve sa Moskvom,pita:Ko si ti Moskvo?),u Jelabugi na nju je cekao ekser na stropu i – konopac,zene su hrabrije kada presudjuju sebi
    P.S.ne treba uplitati psihoanalizu(post mortem),Marina je imala hladnu majku,koja je rano umrla,znaci li to da se “razracunavala”sa majkom – Moskvom?

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.