Frida Kalo, to veliko ime likovne umetnosti, čak i danas ono izranja, odašuljući signale hrabrosti. Njen autentični lik, kao i reprodukcije njenih mnogobrojnih autoportreta, krase torbe, šolje i ostale predmete za praktičnu upotrebu. Sa tih predmeta njen lik nas posmatra i upozorava da olako ne odustajemo od samog pulsiranja života. Snaga, upornost, disciplina, samo su neki od sinonima njenog imena.

Neukrotiva. Divlja i neobuzdana. Drugačija, posebna i nadasve svoja. Upečatljive crte lica, obrve poput planinskih masiva i sena svilenkastih brčića iznad gornje usne na slikama. To je ta androgenost, kojom javnost provocira.

Energičnost i borba. Borba preživeti 32 operacije, nekoliko spontanih pobačaja i saobraćajnu nesreću, u kojoj joj je metalna šipka rasporila utrobu. Preživeti, bilo je za nju borba. A saputnik u toj borbi, bila joj je svakodnevna bol. Telo je za nju bilo izvor patnje. Telo koje je bilo ispresecano ranama, koje su krvarile. Ona i to telo pokušavali su da prežive. Korzeti raznih vrsta, od metala, plastike, gipsa, držali su, tu vreću kostiju, da se ne raspukne. Sa korzetom, tom napravom koja sputava i ograničava, Frida je sa tim Atlasovim oklopom slikala i živela.

Sve ovo, isečci su koje sam uspela da napabirčim o njoj. No, dublje, znatno slojevitije razumevanje Fride Kalo, nastupilo je kada sam došla do knjige, „Frida ili o bolu“, od Slavenke Drakulić. Autorka je novinarka i spisateljica, čija su dela prevedena na više od dvadeset jezika.

Sa njenom knjigom, „Frida ili o bolu“, zavirila sam u najtananije predele Fridine duše. Otac Giljermo, tih, povučen, sramežljiv, umetničkih sklonosti, fotograf, jedino je on razumeo nju i njenu veličanstvenu ličnost. Majka, dona Matilda, nepismena, sa njom Frida se nikad nije najbolje razumela. I tri njene sestre, činili su najuži, prvi krug Fridine društvene interakcije. Jedino će sa Kiti razviti prisniji odnos, no, gde ima prisnosti ima i patnje.

I naravno, Dijego Rivera, korpulentni, širom sveta poznati slikar. Ideolog i umetnik. Starosna razlika od 20 godina. Njen maestro, kako ga je sama Frida zvala. Žene, modeli, devojke, izvajanih oblina, pohotne putenosti, obletale su oko njega. Prethodna Maestrova žena, bestidno je pokazivala svoje duge noge na sam dan Fridinog venčanja. Frida, izdeformisanog, unakažanoeg tela, izvojevala je tu svoju malu pobedu. Ali da li je to zaista i bila pobeda?!

Njen brak sa velikim Dijegom Riverom, bio je prava rolerkoster vožnja, puna strasti, svađa, mirenja i povlačenja. Slon i Golubica, tako su ih zvali u bliskim i poznatim krugovima.

On korpulentan i masivan, kakva su bila i njegova dela, grandiozne slike, freske, murali sa stotinu likova, zastava, sa temama revolucionarnim, međunarodnim. Dijego Rivera je izražavao jedan makrokosmos, u kome je kolektiv imao prednost. A Frida, Golubica, sitna, niska i okretna; slikala je na malim platnima, koja su mogla da stanu na maleni štafelaj na krevetu. Njena dela bila su lična i individualna. Na njima, zaista, možemo da vidimo koliko je bila duboka njena patnja. Bila je mikroskosmos, koji je u svet odašiljao eksplozije unutrašnjih osećaja.

A ta unutrašnja previranja, koja su bila otelotvorena na njenim platnima, vešto je prekrivala, stvarajući sopstveni mit o jakoj ženi, uvek napirlitanoj, zabavnoj i razuzdanoj. Nije se tužila na gotovo svakodnevnu bol, koja ju je opsedala. Ta bol obojila je njenu kičicu paletom jarkih boja, kroz koje je ona, Frida konačno progovorila. Posmatrajući je, zapitala sam se, koliko nas je ostalo zaglavljeno ispod tih maski, koje svojeglavo i uporno predstavljamo svetu?! Ono što je ispod, mora naći svoju formu, svoj put da se iskaže. Frida je slikala, oslikavajući svoju bol i patnju. A koji je put vašeg bića? Frida je ono o čemu je ćutala, iznosila na platna malog formata. Gledaoci širom sveta sa njom su se poistovećivali. Ali daleko snažniji odjek njenih dela je u indirektnom pozivu na hrabrost i neodustajanju. Volja za životom, uprkos svemu, bila je jača.

I tako imamo dve Fride, onu na njenim platnima i onu u javnosti, sa širokim suknjama, crvenim ružem na usnama i cvećem u kosi. Dve Fride, koje su, ma koliko se opirale, ipak, jedna celina. A tu je i Dijego i odnos koji ju je oblikovao. Od devojke koja je nosila pantalone i kožne jakne, preobrazila se u devojku iz Tihuane, sa širokim suknjama i sa svećem u kosi. Jer je Maestro tako želeo, a ona, je volela Maestra. Te je tako njemu za ljubav, oformila, sopstveni, zaštitni lik, po kome je postala prepoznatljiva.

O svom slikarstvu govorila je da je to samo hobi, ništa važno. Samoj sebi zazvučala je na Dona Matildu, koja joj je u bolnici donela platno i kičicu, tek toliko da se zabavi i da prekrati svoju izolovanost i usamljenost. No, ubrzo potom, shvatila je da je slikanje njena nasušna potreba. Bez slikanja, ona ne bi preživela.

Onda je usledila bol, koja joj je raspolutila srce. Ujed za srce, gigantskih razmera, od njena dva najvažnija bića, Dijega i sestre, koje je zatekla, nage, u postelji. To je bilo previše. Pokušavala je da ih razume, svu odgovornost svalila je na sestru, previjajući joj rane, kupajući je, nutkajući je. Pitala se da li njen Maestro, sve te žene, koje su obletale oko njega posmatra kao muškarac ili umetnik? Odgovor nije našla, ali se zato prepustila slikanju. Neumorno je slikala, iznoseći na videlo svoju bol i patnju.

Prepustila se životu. Plesala je, pušila, delila je postelju sa muškarcima i ženama, nastojeći da utoli nezasitu želju za životom. Sa Dijegom je spoznala praiskonsku strast, buru neutaživosti, koju su utoljavali, oznojanih tela u postelji, gde su se ponajbolje razumeli. No i kad su prestali da se sparuju u postelji, Frida ga je i dalje volela. Bio je njena svakodnevna doza morfijuma. A on je trebao i nju. Slušala je njegove dogodovštine trenutne opčarenosti nekim novim, ali uvek istim ženama. Bio joj je sin, koga nije imala, a ona Dijegova majka, koja ga je bez osude slušala. Isprepletana tela na postelji su izostala, ali je i dalje postojala ta neka nit koja ih je povezivala. Njihove duše bile su jedno, koje su nastojale da se održe uprkos svemu. Ta rolerkoster vožnja, bila je, zapravo, putovanje njih dvoje.

Još jedan sloj, koji se nazire i koji je nezanemariv. A to je odnos koji imamo prema telu. Dok negde ne zaboli, mi ne razmišljamo o njemu. Ne osluškujemo sitne nagoveštaje, koji ipak nešto nam govore. I ova žena, nije samo velika  ljubav Dijega Rivere, ona je, prvenstveno velika umetnica, borac za život, njegova ukrotiteljka, koja se, poput matadora suočavala sa preprekama. Žena koja se uhvatila u koštac sa životom i nije očajavala. Lavica koja se drsko suočavala sa preprekama.

Da nije izdržala sve te silne operacije, da nije upoznala Dijega, koji joj je bio podrška i cenio njen talenat, možda njene slike danas ne bi ni postojale. Možda ne bismo imali Fridu kao izuzetnu slikarku, već kao medicinarku, negde u Meksiku.

Volja, upornost, samodisciplina, tri sinonima za Fridu Kalo, za život.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Dijego Rivera, Frida Kalo, Slikarstvo, Španija, Umetnost, Мексико