Fuko i Iranska revolucija – U jesen 1978. na ulicama Teherana, srušen je represivni, korumpirani, modernizatorski režim Šaha Pahlavija, podržan podjednako od Sjedinjenih američkih država i Sovjetskog Saveza. Režim je zamenjen fundamentalističkom, teokratskom i retrogradnom opcijom predvođenom Ajatolahom Homeinijem. Od tada Iran je sukobu sa Izraelom i sa zapadnim demokratijama, dok nastavlja da predstavlja značajnu regionalnu silu u stalnoj potrazi za (nuklearnom) energijom koja bi pratila ubrzani razvoj ove prastare zemlje.

Tokom revolucije Mišel Fuko, izveštavao je sa terena za italijanske čitaoce. Napisao je ukupno trinaest tekstova o iranskim dešavanjima, uključujući tu reportaže sa lica mesta, otvorena pisma javnosti, intervjue i odgovore na kritike koje su usledile u francuskoj štampi. Podrška koju je Fuko pružio islamskim fundametalistima, zgrozila je levicu i otvorila polemiku koja traje do danas.

Filozof je stigao u Iran, na dan nemira na Zahel trgu i prvi izveštaji odlikuju se novinarskom objektivnošću – ukazivao je na nestabilnosti u Šahovom režimu, na poverenje koje narod ima u vojsku (kao i u nevericu da bi vojska pucala na narod) i na odnos između Islama i protesta koji su zahvatili zemlju. Fuko primećuje da se ne radi o odbacivanju autoritarne modernizacije, zbog nesposobnosti naroda da prihvati promene, već ukazuje na suštinski fenomen „da je sama modernizacija arhaizam“.

Kako je vreme prolazilo, stil reportaža postojao je više patetičan i podrška revolucionarnim promenama je rasla. Tekstovi najpre hvale iranski narod zbog nenasilne prirode demontracija, a zatim i Ajatolaha Homeinija, čijoj harizmi pridaje gotovo mitska svojstva. Netačno je predvideo, da Homeinijeva pobeda neće značiti uvođenje „hijerahijskog religijskog režima“. Nakon kritika u francuskoj štampi, Fuko brani svoje stavove i navodi da Iranci „žele da unesu duhovnu dimenziju u politički život“ i da iskazuju „savršeno jedinsvenu kolektivnu volju, koja nije nalik ničemu što je ranije video“.

U aprilu 1979e postoja jasno da prelazna vlada Mehdija Bazargana postaje fundamentalisitčka. Nakon hapšenja disidenata, javnih intelektualaca, homoseksualaca i drugih nepoželjenih za novu vlast, Fuko piše pismo premijeru u kome poziva novu administaciju da poštuje ljudska prava i ukazuje „da narod ne želi da mule vladaju“. U maju iste godine objavljuje tekst pod nazivom „Da li je beskorisno pobuniti se?“- odbija da povuče svoju podršku za samu revoluciju, ali se distnacira od nove vlasti:

Duhovnost onih koji su otišli u smrt, nema sličnosti sa krvavom vladom i fundamentalističkim klerom.

Ovo je poslednji put da je Fuko javno govorio o iranskoj revoluciji..

Fukovi kritičari su na različite načine pokušavali da objasne njegove postupke tokom ovog turbulentnog vremena. Jedna linija kritike kaže da Fuko nije dovoljno razumeo iransku kulturu, pa nisam Islam, što ga je dovelo u zabludu oko prirode Homeinijeve revolucije. Većina autora smatra da Fukoovo poimanje Islama, najviše dolazi od francskog orijentaliste Loisa Massignona, proučavaoca Sufi pesnika Hallaja.

Edvard Said je tvrdio da je Massignon-ovo poimanje Istoka prožeto imperijalizmom. Odnosno da predstavlja odnos Istoka i Zapada na pojednostavljen, binaran način. Po njegovom viđenju stvari Zapad, kao mesto modernosti, treba da se napaja mistikom Istoka. Eksploatatorska i patronizujuća priroda ovakvog odnosa je naravno sasvim jasna. Pokušavajući da objasni svoja istupanja, Fuko, sasvim na ovoj liniji veruje da „je politička duhovnost, nešto na šta smo zaboravili još od vremena renesanse i velike krize hrišćanstva“.

S druge strane, postoji uverenje da je povezanost između Fukoovog naučnog rada i dešavanja u Iranu, znatno dublja od prostih predrasuda prema Orijentu. Naime, Fuko je u svim svojim značajnim delima kritičan prema konceptu prosvetiteljstva i gotovo da idealizuje predmoderna društva. Post-strukturalistički, levičarski diskurs, koji je kritikovao totalitarnu državu, kao i liberalne institucije, ostavio je prostor za Islamizam, pogotovo u slučaju Irana, jer je u ovom slučaju fundamentalizam bio protivnik postojećem kapitalističkom poretku, oličennom u Šahu koga podržavaju zapadne demokratije.

Na kraju, postoji i alternativno viđenje, po kome Fuko nije želeo da se na misitičnom Orijentu, vrati kroz vreme, u društvo kakvo je evropsko bilo pre prosvetiteljstva. Njegova namera bila je znatno (u nedostatku manje ironičnog izraza) fundamentalnija od toga. Kako je jednom prilikom rekao „moj celokupni filozofski razvoj, određen je čitanjem Hajdegera“. Takođe, nešto pre dešavanja u Iranu, Fuko u intervjuu sa budustičkim monahom tvrdi da:

Kriza zapadne misli je identična kraju imperijalizma. Kriza nije proizvela filozofa, koji bi bio njen označitelj. Nema filozofa koji obeležava ovaj period, jer ovo je kraj zapadne filozofije.

Analogija koja se nameće je jasna: Hajdeger je pokušao da kroz nacizam nađe izlaz iz zapadnjačke metafizike, na isti način na koji Fuko odlazi u Teheran, ne da pronađe način da se vrati zapadnjačkoj misli kakva je bila, već da je napusti zauvek.

Za P.U.L.S.E Janko Kanja

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Istorija, Janko Kanja, revolucija