Svečana sala Više tehničke škole arhitekture u Barseloni bila je ispunjena mladim licima sa očima punim nade i pogledom u budućnost, apsolventima koji su jedva dočekali dan kada će krenuti njihova karijera. Kako se žamor polako stišavao, svi su zauzeli svoja mesta i seli. Direktor škole ušao je u salu, izazivajući potpuni muk i ceremonija je mogla da počne. Potom je uzeo spisak, počeo da iščitava imena i redom uručuje diplome.
Ustao je mladić prozirno plavih očiju, začešljane, uredne duže kose, lepih crta lica u svedenom crnom odelu. Prišao je postolju, čistim lakovanim cipelama napravio nekoliko koraka uz dva stepenika, prišao direktoru i preuzeo svoje priznanje. Reči koje je potom rukovodilac Više škole izustio govore da je njegov talenat već tada bio prepoznat – „Nisam siguran da li ovu diplomu predajemo ludaku ili geniju. Vreme će pokazati”.
Antoni Gaudi, te 1878. godine, diplomirao je na Višoj tehničkoj školi arhitekture u Barseloni. Vreme je pokazalo, i posle svih ovih godina dokazalo, da je reč o vanvremenskom talentu za umetnost sa specifičnim i autentičnim stilom kojim je ovekovečio čitav grad. Gaudi i Barselona postali su sinonimi i doprineli uzajamnom uspehu.
Katalonija, Orvel, Dali…
Antoni Gaudi rođen je u malom gradu Reus, u Španiji. Odrastao je u porodici kazandžija i kotlara. Nakon osnovnog školovanja upisao je Višu tehničku školu arhitekture u Barseloni. Zbog manjka novca tokom studija morao je uporedo da radi kako bi uspeo i da se iškoluje i da preživi. Radio je kao tehnički crtač i povremeno kao dizajner nameštaja.
Gaudi je u mladosti živeo vrlo urbano, bio je čest gost u pozorištima i operama i sebe je često voleo da počasti u nekom uglednom restoranu. Međutim bio je dosta povučen, oni koji ga nisu dobro poznavali opisivali su ga kao nedruštvenog, neprijatnog i arogantnog. Iako se nikada nije politički angažovao, zalagao se za nezavisnost Katalonije. Pa je tako prilikom demonstracija, na nacionalni dan Katalonije, zbog zabrane katalonskog jezika koju je uveo Migel Primo de Rivera, policija uhapsila i batinama počastila mladog Gaudija. Izlazak na slobodu nije bio veliki problem, kaucija je bila svega 50 pezeta. Međutim njegova uverenja i stavovi s godinama su se menjali, pa je tako sve više zapostavljao sebe i okretao se ka religiji.
„Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvalitet izgubi, izgubljena je i umetnost”
– to je misao kojom se Gaudi vodio u svom stvaralaštvu. I u tome je svakako uspeo, jer svako ko kroči u grad u kom je on stvarao bude zaveden svim čarima, mozaicima i lelujavom i nekonvencionalnom arhitekturom. Svu nepravilnost i neukalupljenost koju je prikazao kroz svoja dela opisivao je kao spoj religije, prirode i arhitekture. Iz tog razloga dobio je nezahvalni nadimak „Božji arhitekta”.
Godine 1883. preuzeo je građenje crkve Sagrada Familija. Kada je krenuo taj projekat, imao je 31 godinu, i ostatak života posvetio je samo njoj. Cela građevina je vrlo kompleksna i prepuna skrivenih detalja, za koje je potrebno dosta vremena. Ali Gaudi nije žurio da što pre završi svoje životno delo jer se ni njegovom “klijentu ne žuri (misleći na Boga)”. Ono predstavlja oličenje njegovih poslednjih godina života – posvećenost Bogu kroz arhitekturu.
Iako je to sada jedna od monumentalnih znamenitosti Barselone, mišljenja umetnika bila su podeljena. Tako je Džordž Orvel izjavio da je to „jedna od najružnijih građevina na svetu” i nadao se da će biti uništena u Španskom građanskom ratu, dok je Salvador Dali govorio o njenoj „zastrašujućoj i jestivoj lepoti”, dodavši da bi je trebalo čuvati pod staklenom kupolom. Valter Gropijus, majstor uglaste arhitekture i osnivač Bauhausa, hvalio je njeno tehničko savršenstvo, a Luis Salivan, veliki američki arhitekta i „otac nebodera”, opisao ju je kao „duh oličen u kamenu”.
Sve muke koje su ga zadesile ogledale su se kroz njegovu spoljašnost. Zanemarivao je svoj izgled, odustao od higijene i urednosti i ostatak života posvetio isključivo svom životnom projektu – Sagrada Familija. Od mladog, uglancanog umetnika punog radoznalosti i želje, postao je zapušten čovek sa jednom opsesijom.
Tramvaj zvani smrt
Tog toplog junskog dana, 1926. godine, Gaudi je krenuo svojom uobičajenom rutom. Prvo bi prošetao do Crkve Svetog Filipea Nerija na ispovest i molitvu, a onda bi nastavio do gradilišta Sagrade Familije. Put do crkve, tog dana, presekao mu je tramvaj. Zbog brzine vozilo nije moglo da se zaustavi i tramvaj je udario Gaudija. Prilikom udarca on je izgubio svest i pao. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova – niko ga nije prepoznao – pa nijedan taksi nije želeo da ga primi i odveze u bolnicu. Završio je u bolnici za siromašne, a prijatelji su ga tek sutradan pronašli. Želeli su da ga premeste u bolju ustanovu, međutim Gaudi je to odbio. Nakon dva dana izdahnuo je u 74. godini.
“Od tada je ta tramvajska linija ugašena i tramvaji više ne saobraćaju ovim gradom”, to je jedna od legendi koja prati Gaudijevu smrt. Međutim to nije tačno. Tramvaji su u Barseloni uvedeni još krajem 19. veka i nikada nije došlo do zabrane tog prevoznog sredstva. Ali ono što nije legenda, to je da su svi taksiji u Barseloni u kombinaciji crne i žute boje. Prema katalonskoj simbolici crna boja predstavlja žalost, a žuta boja sram. Tada su gradske vlasti naredile da svi taksisti budu u crnoj boji – kao žalost za velikim umetnikom Gaudijem, i žutoj boji – kao sram ljudske bezobzirnosti.
Izvor: Velike priče
Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E
Gaudi je imao samo jednog klijenta napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →