“Goli u sedlu”, potraga za Amerikom koje nema – Kako je snimljen film “Easy Rider”?

Godinama je Peter Fonda sanjao da snimi nastavak kultnog filma o buntovnoj generaciji iz šezdesetih godina „Easy Rider“, čiji је naslov kod nas nezgrapno preveden sa „Goli u sedlu“. Lik koji tumači Jack Nicholson sišao bi s neba na zlatnom Harley-Davidsonu i vratio u život dva filmska bajkera, antiheroja. Umesto toga, nastavak iz stvarnog života odvija se u kalifornijskim sudovima, a u njemu se Fonda i njegov nekadašnji ortak Dennis Hopper pljuju u ružnoj sagi pohlepe, sitničarenja i ego duela. Hopper (Hippy Billy) tuži Fondu (Captain America) zbog neisplaćene polovine zarade od filma, še’set pet ‘iljada dolara, prema usmenom dogovoru, u duhu vremena. Evo priče o snimanju doup klasika, objavljene avgusta 1997. u magazinu XZ.

Kasno jedne noći u septembru 1967. Peter Fonda je pokušavao da se sabere u hotelskoj sobi u Torontu. Protekli dan bio је dug i sumanut, ispunjen reklamnim intervjuima za njegov aktuelni film The Trip. Autor scenarija bio je izvesni Jack Nicholson, za koga је u to vreme čula tek šačica ljudi. Bila je to oda psihodeličnim drogama sa autentičnim trenucima, prema Fondinom mišljenju, ali puna kompromisa u pogledu scenarija i montaže, zaslugom tragično strejt i komercijalnog reditelja, kakav je bio Roger Corman.

Fonda je bio nadrkan ukapiravši da učestvuje u promociji nečega u šta ne veruje sto posto. Ispio je pet-šest piva ili viskija sa sodom. Onda je progutao nešto pilula za spavanje ili možda popušio džoint-dva. Priče o tome se razlikuju, a sećanja baš nisu pouzdana. Njegov zamišljeni pogled pao je na fotku na kojoj su on i Bruce Dern vozili Harleye, snimak iz neke od onih produkcija koje su Fondu afirmisale kao superuspešnu zvezdu niskobudžetnih filmova prve polovine šezdesetih godina. I, odjednom, ukazala se vizija: bajkeri i doup dil – moderni vestern o dvojici usamljenika koji krstare Amerikom, ranjenim anđelima, tragačima koji su uradili veliki dil i ufuravaju u svoju utopiju – savremeni rifovi, zasnovani na ulogama kakve je Peterov otac Henry Fonda igrao u klasičnim vesternima.

Sav napaljen, Peter je odmah telefonirao tadašnjem ortaku Hopperu da mu saopšti stvar i probudio ga je u Kаliforniji. U filmu The Trip Dennis Hopper је tumačio sporednu ulogu bezdušnog doup dilera. U to doba Corman, već po običaju zauzet dovršavanjem nekog drugog filma, poslao je Hoppera s kamerom i ekipom u kalifornijsku pustinju da tamo snimi kadrove s lsusom Hristom za scene na esidu, koje su mu falile u montaži. Ovo iskustvo probudilo је Fondin i Hopperov apetit da pređu s onu stranu kamere i naprave film u koji veruju, a ne još jednu Cormanovu šarenu lažu.

Mada u polusnu, Hopper је odmah ukapirao stvar. “Sjajno, čoveče! Kako misliš da to uradimo?”

“Ti režiraš, ја sam producent – i obojica igramo. Da uštedimo lovu.”

 “Slušaj, čoveče”, nastavio је Hopper sve više gotiveći čitavu stvar, “taj dil… to mora da bude dil s kokainom, kapiraš!” Počela je priča o tome ko bi mogao da napiše scenario. Fonda je predložio svog, drugog kontrakulturnog frenda, pisca Terry Southerna, živu legendu, koautora pikantnog bestselera Candy i scenaristu Kubrickovog crnohumornog klasika Dr. Strangelove. Složili su se da bi Southernovo ime automatski ulilo respekt prema filmu.

Činjenica da tom prilikom ni Fondi ni Hopperu nije pao na pamet Jack Nicholson ni kao glumac ni kao scenarista bila je indikativna za njegov tadašnji status u Holivudu. Nicholson je imao trideset godina i bio је zarastao u kosurinu i bradu. Vitak i mladolik, on je u stvarnom životu bio neuporedivo privlačniji i šarmantniji nego što je to pokazao na ekranu u proteklih deset godina, koje je proveo snimajući uglavnom nikakve filmove.

Fonda je poznavao Nicholsona i neumereno je ishvalio njegov scenario za The Trip. I Hopper је znao Nicholsona duže od deset godina sa partija, iz kafića i iz glumačkog sveta. Međutim, ni Fonda ni Hopper nisu pomišljali da Nicholsona uključe u svoj moto-vestern. On, jednostavno, nije bio u njihovoj ligi.

Iskren i prepun idealizma, Nicholson је glumačku karijeru započeo u sladunjavim filmovima, ali brzo su mu dojadili veliki studiji, pa je postao otpadnik u niskobudžetnim produkcijama. Hopper, takođe otpadnik u filmskom svetu, obigravao је vrata Holivuda još od sredine pedesetih i ulogice u Buntovniku bez razloga.

Fonda i Hopper prvo su osmislili glavne likove. Fonda će igrati večitu lutalicu Wyatta (Captain America), a Hopper njegovog dugokosog hipi ortaka Billyja. Njih dvojica uvaliće kokain, zajebati policiju i krenuti sa zapada na istok Amerike nabudženim Harleyima, posećujući usput hipi komune i javne kuće, u susret dobrom zezanju na festivalu Mardi Gra, u Nju Orleansu.

Hopperova ideja bila je da se uvede treći lik, pandan pomenutoj dvojici. On је takođe sugerisao da to bude figura iz establišmenta, “prilično reprezentativna, otuđena i simpatična do daske”. Takav bi bio George Hanson, alkoholisani južnjački advokat koga motorizovani tandem sreće na putu, lik koji u filmu prvi gine, a po Hopperovim rečima, predstavlja “Ameriku uhvaćenu u sopstvenu zamku, Ameriku koja ubija samu sebe”.

Southern je ovu ulogu prilagodio agresivnom njujorškom glumcu Rip Tornu i organizovao Fondin i Hopperov nepovezani tok ideja u koherentnu celinu. Smislio je naslov o kojem u filmu nema ni nagoveštaja. Većina ljudi bila је u zabludi verujući da se to odnosi na kros-kantri vožnju. U stvari, prema Fondinom tumačenju, “easy rider” bio је termin iz slenga za pratioca prostitutke, ne za makroa, već za tipa koji živi s njom, jer se on „vozi džabe.“ „U fazonu, to je ono što se dogodilo s Amerikom, čoveče. Sloboda je postala kurva i svi se mi sada vozimo džabe, kapiraš?”

Pravi rad na scenariju počeo је u Njujorku, krajem 1967. Southern je na brzaka iskucao sinopsis od dvanaestak strana, s pratećim scenama i beleškama, i celu priču snimio na nekoliko traka. Hopper, reditelj-početnik, i Fonda, producent- početnik, sa sinopsisom u jednoj i magnetofonom u drugoj ruci, krenuli su od jednog holivudskog studija do drugog – bez mnogo uspeha. Rupe u tekstu bole su oči, a Hopper, koji je non-stop mahao rukama i vikao, rasterivao je sve sponzore redom.

U početku Corman je bio jako zagrejan za realizaciju filma, gotivio je tandem Fonda-Hopper jer je znao da Fondino ime osigurava finansijski uspeh. Za ulogu južnjačkog advokata nameravao je da angažuje Bruce Derna, glumca profila sličnog Rip Tornu. Kasnije, Corman je počeo da vrda. Njegov partner Samuel Arcoff nije bio nimalo očaran idejom i antiherojima koji valjaju hevi doup.

Jack Nicholson nije izbijao iz Cormanovog studija. Deset godina bezuspešnog traganja za ulogama dovele su ga do toga da odustane od glume i baci se na pisanje i producentski rad. A tu je zaista imao uspeha. Većina njegovih prijatelja živela је u iluziji da on otkida od sreće što је iza kamere. Međutim, Nicholson je žudno merkao ulogu Hansona, dobro upoznat s celom Easy Rider-pričom. Kad je čuo da Corman i Arcoff odugovlače, predložio je Fondi i Hopperu da svoj projekat ponude još neafirmisanoj kuci Raybert Production, koju su predstavljali Bob Rafelson i Bert Schneider.

Ekipa firme Raybert nosila je zvoncare i redom duvala. Fonda i Hopper iz cuga su se sporazumeli s njima. Nicholson i Rafelson odmah su napravili proračun. Kako је istakao Nicholson, Wild Angels, jedan raniji film o bajkerima u kojem je igrao Fonda, stajao je 350 hiljada, a doneo je pet miliona dolara. The Trip је snimljen za 400 hiljada, a računalo se da će zaraditi četiri miliona. Publika je spremno čekala.

“Koliko love treba Fondi i Hopperu?“, pitao je spremno Schneider. Trista dvadeset pet hiljada dolara. OK, rekao је Schneider, napisao ček i produkcija је krenula. Brzina kojom se to dogodilo zapanjila je Fondu.

Southern je rano digao ruke od pisanja scenarija, a Dern je ispao iz kombinacije jer je zahtevao preveliki honorar. Na njegovo mesto uleteo je Torn. Ostatak filmske ekipe regrutovan je među prijateljima i poznanicima. Još ni reči o Nicholsonu.

U proleće 1968. Fonda, Hopper i ekipa odleteli su u Nju Orleans da rukom držanom 16mm kamerom snime Mardi Gra i esid-trip scenu na lokalnom groblju. Po povratku, pale su prve klape u okolini Los Anđelesa: doup dil na aerodromu i susret Wyatta i Billyja sa hipi-komunom. Odnosi između Fonde i Hoppera već su bili napeti. Uveliko su kružile priče o njihovim svađama tokom rada, o neprekidnom stondiranju i snimanju pupkova u ekstremnom gro planu. Ali, ključni problem bio je lik Hansona. Torn se nije ni pojavio pred kamerom. Izgubio је strpljenje i rekao Hopperu: “Ne pada mi na pamet da snimam taj tvoj usrani film.”

Scene u L.A. su završene, produkcija se spremala za put a, po Nicholsonovim rečima, “svi su se bili zakrvili, spremni da jedni druge pošalju u mentalne institucije”. Tornov ispad ostavio je Hansonovo mesto upražnjeno. Kako je Nicholson svakodnevno bio na snimanju, pao je predlog da on igra tu ulogu. Fonda je bio za to, smatrajući da od Nicholsonovog učešća mogu imati koristi. I zaista, on je odmah predložio da se neke stvari u Fondinom dijalogu revidiraju ili promene. Hopper se tome kategorično protivio. Kako se scena u kojoj se Hanson prvi put pojavljuje odigrava na jugoistoku, Hopper је želeo da tu ulogu povere nekome sa autentičnim akcentom. Ali, Rafelson i Schneider su ostali pri svome.

Nicholson je napravio sjajan šou nećkajući se oko uloge. Bunio se sve do studijske berbernice što mora da se šiša i obrije. Satima se natezao oko kostima definišući spoljni izgled svog lika – stvar od suštinskog značaja za njegov metod rada. Odabrao je pamučno odelo, tregere, smeđu majicu, džemper s inicijalom, zlatnu ragbi kacigu i jednostavne okrugle naočari. Iste onakve kakve је nosio njegov matori (tj. čovek koga je on smatrao ocem dok nije saznao suprotno). Trebalo je da mu one služe kao podsetnik da i alkoholičar može da bude blage naravi. Znači, Nicholson i Fonda su imali isti podtekst – da igraju svog oca.

Nicholson nije imao vremena da radi na pravilnom naglasku. Setio se Lyndon Johnsona i odlučio da imitira njegovo otezanje. U filmu jedva da se može ustanoviti neka sličnost – naglasak је nešto što је Nicholson uvek radio površno. Nju Džerzi је suviše ukorenjen u njegovom glasu. No to, naravno, nije ništa smetalo.

U tom trenutku, ekipa je bila na lokaciji, na jugozapadu. Jack joj se pridružio i Hopper је morao da bude pragmatičan. On i Nicholson su se spajtali na način koji je imao karakter inicijacije u nekom otkačenom bratstvu. U Taosu (Nju Meksiko), Hopper i Nicholson su konzumirali tripove i odvezli se do grobnice D. Н. Lawrencea na obližnjoj planini. Esid je proradio, a oni su krenuli naokolo i proveli nekoliko sati raspravljajući o Lawrenceu, posmatrajući drveće, žvaćući o umetnosti, o prirodi genija i o tome zašto ljudi nisu otvoreniji kad su u pitanju njihova osećanja (u filmu Hanson priziva Lawrencea posle prvog cuga viskija). Pred granitnom grobnicom Lawrenceove žene ležali su opčinjeni onim što su videli kao insekte koji im se roje oko glave. “Uporedili smo sebe sa insektima”, prisetio se Hopper u jednom intervjuu. “Onda smo zapalili do toplih izvora s jednom lepojkom na noćno kupanje i posle otfurali nazad govoreći jedan drugom koji smo geniji.”

Kad su se vratili, Hopper je otišao s tom devojkom, a Nicholson je proveo noć u motelskoj sobi osluškujući statički šum sa televizora. U zoru se popeo na obližnje drvo i posmatrao izlazak sunca. Ispunjen, po sopstvenim rečima, “fantastičnim osećanjima”, sišao je s drveta i šetao s kravama po polju. Odjednom, ukapiravši koliko je sati, Nicholson je požurio natrag, sakupio delove svog kostima i pojavio se u gradu, iscrpljen ali vedar. Stigao je tačno na vreme da izgovori svoj inicijalni tekst u zatvorskoj sceni – trenutak kad Hanson okreće glavu i publika prvi put registruje Nicholsona: “Mi’sim da sam dobro povuko noćas. Mora da sam se ludo proveo. Kad bi samo mogao toga da se setim!”

Činilo se da se Nicholson sjajno uklapa u Fondin i Hopperov stav “odjebi Ameriku”. U stvari, on se uklapao u sve, superdruštven i орšteomiljen, a intimno nešto manje nadahnut nekim aspektima šezdesetih. Politika, revolucija i on nisu išli zajedno. Izuzetak je bio doup. Po njemu, droge su bile od blagotvornog zemljotresnog uticaja. Nicholson је ukapirao о čemu је reč i, kao i Hanson, bio je oslobođen doup kulturom šezdesetih.

On је bio taj koji je časopisu “Time” otkrio da je glumačka ekipa popušila 155 džointa snimajući scene oko logorske vatre – u to vreme bilo je kul reći šta imaš jasno i glasno. “Snimanje svakog kadra”, rekao ‘је on za “Playboy”, “podrazumevalo je duvanje. Najveći deo te sekvence jeste prelazak iz strejt fazona u blaženo stanje – tako da je već posle prvog-drugog kadra moj posao bio upravo suprotno. Stondirao sam na samom početku, glumio da sam strejt i onda se vraćao tamoо gde sam bio – tj. u žešći stond. Bio је to zanimljiv glumački problem.”

Druga scena kraj logorske vatre nagoveštava Hansonovo ubistvo. To је manje komičan, zloslutniji trenutak. Trebalo је naznačiti temu i to Nicholson razočarano komentariše.

George (Nicholson): “Znaš, ovo je nekad bila sjajna zemlja. Ne kapiram šta se to sad s njom događa”.

Billy (Hopper): „Ej, čoveče, svi su se usrali od straha. Eto, to se događa. Čoveče, mi ne možemo da uđemo ni u drugorazredni motel. Kapiraš? U fazonu, ljudi misle da ćemo da ih prikoljemo ili tako nešto. Oni se nas plaše, čoveče!”

George: „Ma ne, oni se ne plaše tebe. Oni se plaše onoga što ti predstavljaš”.

Nakon sedam nedelja snimanja Fonda i Hopper su imali 42.000 metara filmske trake. Fotografija je bila senzacionalna. Produkcija je ispunila sva očekivanja. Sama priča išla je do koske. A senzibilitet s kojim je ispričana bio je potpuno nov. John Cambern, kome je to bio tek drugi film, počeo je s montažom, a nekoliko ljudi bilo mu je nad glavom: Schneider, Rafelson, Hopper, Fonda, Nicholson… Hopperov doprinos bila je inovativna montaža – stakato rezovi koji su, poput venecijaner roletni, spajali scene. Na kraju se uglavnom koncentrisao na dinamične putne sekvence u kojima njegov i Fondin lik piče kroz sveamerički pejzaž. Fonda je bio zadužen za grobljansku psihodeliju. Rafelson је montirao scenu u seljačkom restoranu, a Nicholson je radio gde god је bio potreban.

Novinski naslovi iz 1968. kao da su išli u prilog tragičnom kraju, surovoj istini male parabole “mi-protiv-njih”. Na Demokratskoj konvenciji u Čikagu policija je pretukla demonstrante. Mirovni kandidati nisu imali šanse na izborima, Nixon je proglašen za predsednika, a Vijetnam je već bio odneo desetine hiljada života.

Prva verzija Easy Ridera bila је duža od četiri sata. Suvišno је odbačeno i fokus se promenio. Jedna dobra uloga je postala glavna, a Easy Rider se transformisao u Nicholsonov film. Sad je on bio centralna mučenička figura i pokazalo se da je u toj ulozi fascinantan. Fonda i Hopper su drastično skratili pojavljivanje na ekranu, ali za dobro filma svi su se složili s tim. Posle još doterivanja dobili su finalnu verziju u trajanju od 94 minuta.

Od početka svi su bili uključeni u izbor numera za soundtrack. Scene filma sečene su u skladu s tadašnjim naj-hip stvarima. Muzičari čije su pesme bile izabrane pozvani su da pogledaju film i odobre korišćenje svog materijala. The Band su bili tako oduševljeni da su ponudili da besplatno urade muziku za film u celosti (ovaj predlog na kraju je odbijen). Bob Dylan se jedini usprotivio. Trebalo je da tragični finale filma prati njegova pesma It’s Aliright Ма, I’m Only Bleeding. Dylan je kazao da je to pretenciozna stvar koja samo popunjava prazninu na albumu; onda je Fondu bacio u frku izjavom da je kraj filma već sam po sebi dovoljno hevi. Tako je Dylanova stvar otpala, a Roger McGuinn, član grupe The Byrds, zdušno je priložio svoju prelepu himnu The Ваllad Of Easy Rider i dao poseban akcenat završetku filma.

Prve projekcije održane su za porodicu i prijatelje krajem 1968. Onda je u studiju Columbia organizovana projekcija za bosove kompanije. Svi su uspaničeno čekali da čuju mišljenje omanjeg sedokosog tipa koji je sedeo solo u prvom redu. Šezdesetogodišnji Leo Jaffe, big bos Columbia Pictures, odgledao je u svom veku mnogo čudnih filmova s logom te kompanije, ali sigurno nije video ništa nalik Easy Rideru. Kad su se svetla upalila, Jaffe se digao i rekao: “Ne znam šta ovaj film hoće da kaže, ali znam da ćemo s njim da maznemo žešću lovu!”

Na špici, imena članova ekipe išla su abecednim redom osim Nicholsonovog, čiji је izvanredan doprinos istaknut time sto је ono izdvojeno. Umesto uobičajenog propagandnog slogana koji bi isticao seks i nasilje, stajalo je: “Čovek odlazi u potragu za Amerikom i ne može nigde da je pronađe.”

Tekst objavljen u magazinu XZ No.9, avgusta 1997. godine

Pisao: Dejan D. Marković

XXZ Regionalni portal

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Denis Hoper, Džek Nikolson, Film, Goli u sedlu, Piter Fonda