Grčka misao i  Miletska škola kao prva filozofska škola stare Grčke / drugi deo /

Aristotel  je, između ostalog, tragao u za odgovorom na pitanje  – koji su autori prvi počeli da se bave filozofijom, odnosno ko su oni koji su prvi istraživali prve principe i prve uzroke svih bića. S jedne strane, moglo se reći da su prvi filozofi bili kosmogonijski i teogonijski pesnici, jer su na sebi svojstven način tragali za prvim uzrocima i principima. Međutim, Aristotelu se istovremeno činilo i da su njihova pesnička izražavanja o tome suviše nejasna i da se mora dodatno tumačitida bi se otkrilo šta su u njihovoj poeziji u stvari smatrali tim prvim uzrocima i principima. A svako tumačenje tih nejasnih misli moglo je biti drugačije i proizvoljno i opet ne bi dovelo do opšteg zaključka.

U tom traganju za prvim filozofom, Aristotel je došao do predanja o Talesu, mudrom čoveku koji je živeo u Miletu u VI veku p.n.e. Arisotelov učitelj Platon već je bio stavio Talesa na prvo mesto liste prvih sedam mudraca, u svom spisu Protagora. Do Platona pojmovi filozofija i filozof nisu bili u upotrebi i tek ih je on uveo u izražavanje, oko tri stotine godina posle Talesovog doba. Ali o Talesu kao prvom filozofu prvi je govorio Aristotel. Tales za sobom nije ostavio nikakve pisane tragove i sve što se o njemu zna poznato je samo na osnovu predanja. On se, dakle, smatra jednim od  takozvanih sedam starih mudraca, odnosno prvi je na toj listi i prvi je kome je uopšte dodeljen naziv ho sophos, mudrac, mada tek posmrtno. Herodot je verovao da je Tales rođen u Feničanskoj porodici Telida, prema najtačnijim proračunima prve godine 35. Olimpijade, znači 640. godine p.n.e. Mada postoje i drugačija računanja, pa je tako po Majnersu tales rođen u vreme 38. Olimpijade, 629. godine p.n.e.

U to vreme kralj Krez je porobio Jonske gradove, pa je Tales povremeno živeo kod Kreza, povremeno u rodnom Miletu. Bio je izuzrtno snalažljiv čovek koji je, recimo, smislio način kako da kralj Krez prevede svojuj vojsku preko reke Halis na kojoj nije bilo mostova.

”Kada je Krez poveo rat protiv Kira, on je, prema učenju, naišao na teškoće prilikom prelaženja preke reke Halis, a Tales, koji se nalazio kod vojske, uspeo da tu reku odvrati pomoću jednog rova koji je bio u obliku polumeseca išao iza logora, tako da se sada ta reka mogla pregaziti.” – saopštavao je o tome Herodot.

A pričalo se i to da je tales odvratio Milećane da stupe u savez sa Krezom, kada je on poveo rat protiv Kira. Ispostavilos se da je to bila dobra odluka, jer posle Krezovog poraza, kada su Persijanci pobedili ostale Jonske države, jedino su Milećane poštedeli. Tales je bio mudar i umeo je da daje dobre savete građanima o tome kako se može steći bogatstvo. Bio je i izuzetan politički savetodavac, ali se pričalo da se rano oslobodio državnih poslova i da se bavio jedino naukom. Kao najvažnije, pripisuje mu se da je baš on utvrdio da godina traje 365 dana. Veruje se da je u starosti boravio u Egiptu. Tamo je istraživao uzroke stalnih poplava Nila, a objašnjavao ih je, kaže Herodot, etezijskim vetrovima koji duvaju u suprotnom pravcu od toka reke i koji su njene vode terali natrag. U Egiptu naučio je i zemljomerstvo, geometriju, da bi ta svoja znanja potom preneo u Grčku. Međutim, prema jednoj legendi koju je prepričao Diogen, to znanje izgleda kao da nije bilo naročito veliko. Diogen, naime, pripoveda da je Tales naučio Egipćane da na osnovu senke izračunaju visinu svojih piramida, na bazi odnosa između visine čoveka i njegove senke. Proporcija je sledeća: odnos senke čoveka prema njegovoj visini, isti  je kao odnos senke piramide prema njenoj visini. Ako je to za egipćane bilo nešto novo, kaže Diogen, onda se ne bi moglo reći da su u geometriji daleko odmakli.

Tales je mnogo znao i o zvezdama. Po Herodotu, predskazao je i jedno pomračenje Sunca , upravo u vreme dok se vodila borba između Liđana i Međana, a koje je po savremenom računanju moglo biti 28. maja 585. godine p.n.e.

”Gledajući u zvezde i posmatrajući ih, on jednom pade u neki rov, te mu se narod zbog toga podsmevaopitajući kako bi on mogao da sazna nebeske stvari, kada ne vidi ni ono što mu leši pred nogama. Narod se podsmeva takvim stvarima, i on je u toliko zgodnijem položaju što mu filozofi ne mogu uzvratiti istom merom. Ljudi iz naroda ne shvataju što se filozofi smeju njima, njima koji zaista nisu u stanju da padnu u jamu, pošto se od vajkada nalaze u njoj – jer oni ne upravljaju svoje poglede ka nečem višem.” – Diogen navodi jednu anegdotu o Talesovom zanimanju za astronomiju.

Iako ne postoje nikakvi Talesovi spisi i ne zna se da li ih je on uopšte pisao, Diogen pominje poeme, oko 200 stihova, o astronomiji, o pojedinim  mudrim izrekama kao što su ”Mnoge reči ne dokazuju razborito mišljenje”, ”Teško je poznavati samog sebe”, ”Smrt se ni u čemu ne razlikuje od života”, ”Sve je puno Bogova”… Ne zna se tačno kada je Tales umro, da li u sedamdesetoj ili devedesetoj godini života, ali se uzima da je to bilo 59. Olimpijade, 543 godine p.n.e. Po predanju, umro je prilikom jedne viteške igre, od vrućine i žeđi.

Po Aristotelovom mišljenju, Tales je prvi mislilac koji je početak, osnovu svih bića tražio u nečemu što bi se moglo smatrati materijom (hyle, grč.). I svi se slažu da je on prvi filozof prirode, rodonačelnik materijalističke filozofije. Njegova filozofija, međutim, ne predstavlja neki izgrađen sistem, jer prva filozofija i nije mogla biti sistem. Aristotel je takođe smatrao da je Talesov uvid u prirodu stvari bio još sasvim primitivan i da je ostavljao mnogo toga nejasnog što se tek trebalo razjasniti.

O toj prvoj filozofiji i o prvim filozofima Aristotel najčešće govori zbirno, jer je pored Talesa imao u vidu i druge Milećane koji su započeli da se bave filozofijom. Tu grupu miletskih istraživača Aristotel je nazvao fizičarima i fiziolozima jer mu se činilo da je glavni cilj njihovog istraživanja bio da otkriju i odgovarajućim imenom nazovu phisis, odnosno prirodu svih bića. Zato su i Aristotelovi spisi na tu temu dobili naslov Ta phisica, (fizika).

U svom delu Metafizika on kaže: ’’Većina prvih filozofa stavljali su principe svih stvari isključivo u nešto što ima oblik materije’’. Tu Aristotel nabraja četiri prva uzroka: 1.) suština i forma; 2.) materija i supstrat; 3.) uzrok kretanja; 4.) svrha.

”Jer ono iz čega se sastoji svako biće, i iz čega ono postaje, kao iz onoga što je prvo, i u šta, kao ono što je poslednje, propada i koje kao supstancija ostaje uvek isto, pa se menja samo u svojim odredbama, ono je Element i ono predstvalja princip.” – Aristotelov apsolutni prius.

I dalje: ’’Kao što i mi kažemo da Sokrat apsolutno ne postaje, ako postane lep, ili muzikalan, niti propada ako te osobine izgubi, pošto subjekat Sokrat ostaje isti; i to važi za sve ostalo. Jer mora postojati jedna priroda, ili više od jedne, iz kojih postaje sve ostalo, pošto se ona održava. To znači da njena promena nema nikakve istinitosti.’’

Ovde je do izražaja došlo staro mitsko predanje o cikličnom toku svih zbivanja, o tome da početak i kraj svih konačnih bića dolaze na isto, ono iz čega bića nastaju u to se posle svoje smrti i propasti vraćaju. A taj izvor i kraj svih smrtnih bića, sam po sebi niti nestaje niti propada, on je večno postojeća priroda.

”Zbog toga oni, najstariji filozofi, smatraju da ni jedna stvar ne postoji niti propada, jer se stalno odražava ista priroda.”

Broj i određenost jednog takvog principa, od koga sve postaje i vraća mu se kad nestaje, ne određuju svi filozofi na isti način. Tales, predvodnik takve filozofije, koja kao princip i supstanciju svega što postoji priznaje nešto materijalno, tvrdi da je to voda. Za miletskog mudraca, dakle, voda je primarni materijal iz kojeg su sačinjena sva bića. On čak smatra da i Zemlja pliva na vodi.

Međutim, Tales ne daje nikakvo podrobnije objašnjenje ovog svojih principa, niti ikakav dokaz. Aristotel samo naslućuje na koji je način Tales došao na misao o vodi.

”Možda je Talesa navelo na te misli to što je video da je svaka hrana vlažna, i da iz vlažnosti postaje sama toplota, i da živa bića žive zahvaljujući toj vlažnosti. Ono pak iz čega nešto postaje jeste princip svega. Iz tog razloga on je došao na te misli, a takođe i zbog toga što je svako seme po svojoj prirodi vlažno, a voda je princip onoga što je vlažno.”

I dok Aristotel ovako samo površno ukazuje na to da se vlažnost svuda nalazi, Plutarh, koji je kasnije živeo, daje odreženije dokaze da voda čini prostu suštinu stvari, da sve postaje iz vode i da se sve u nju rastvara: ”a) jer, kao što je seme svega živoga kao njegov princip večno, tako isto i sve ostalo svoj princip dobija iz vlažnoga; b) jer sve biljke uzimaju svoju hranu iz vode i blagodareći tome donose plod, a ako u njoj oskudevaju one se osuše; c) jer se čak vatra, Sunce i zvezde i sam svet hrane isparenjima vode.” Ovde se naravno vidi da se radi o starom shvatanju, koje još nije uvidelo da, na primer, zvezde samostalno postoje.

Cela Talesova filozofija sastoji se u tome da je voda  princip. Da je voda ono što je apsolutno. To je ono što je u njegovoj misli filozofsko, to ga čini filozofovm i zato filozofija počinje s njim. Jer je on došao do svesti o tome da Jedno jeste suština.

Grci su smatrali Sunce, planine i reke za samostalne sile, obožavali su ih kao bogove, uzdigli ih na stupanj bića koja mogu da deluju, koja se kreću i imaju svest i volju. Talesovim učenjem o postojanju samo jednog principa obesmišljena je ova bujna fantazija, poništeno je postojanje beskonačnog mnoštva principa, različitih, jednih izvan drugih, gde jedan predmet predstavlja samostalnu silu i silu nad drugima. Tales je utvrdio da postoji samo jedno opšte. To je ono filozofsko kod njega, da samo to Jedno jeste i ostaje supstancija svega ostalog, a da je svaka posebna egzistencija, svako Nešto što posebno postoji, samo prolazna forma onog Jednog. Samo to Jedno jeste istinski stvarno, sve što od tog Jednog nastaje i nije stvarno jer je prolazno.

Suština je nešto bez forme, to je glavno mesto u Talesovom principu (vodi). Prosta suština je bez forme. Voda nije uzeta sa svojim osobinama, već kao misao od koje su sve realne stvari stvorene i u kojoj su sadržane, ona je opšta suština. A kako dobija formu? Aristotel ne tvrdi da je to neposredno Talesovo tumačenje, ali navodi način na koji su posebni oblici postali iz vode – zgušnjavanjem i razređivajem. Odnosno, razređena voda postaje vazduh, razređeni vazduh postaje eter, zgusnita voda postaje mulj, od mulja postaje zemlja. Razređena voda ili vazduh jeste isparenje prve vode, eter je isparenje vazduha, zemlja imulj su talog vode.

Talesova filozofija ima dva važna momenta: 1.) što je prirodu sažeo u jednu prostu suštinu, što je izvršio tu apstarkciju i 2.) što je postavio pojam osnova. I bila je potrebna velikka smelost duha za to doba, da se ne prizna svo obilje života prirodnog sveta, već da se svede na jednu jednostavniju supstanciju, koja niti postaje niti propada.

U filozofiji se mnogo raspravljalo o tome da li Talesa treba svrstati u one mislioce koji su smatrali da Bog postoji. Neki, poput Plukea i Slata tvrde da je Tales bio teista, da je smatrao da Bog postoji, dok drugi kažu da je bio ateista, da nije verovao u Boga. Postoje i treći, koji tvrde da je Tales bio politeista, da je verovao u postojanje više boogova jer je tvrdio da je ”svemir pun demona”. Ali Hegel, u Istoriji filozofije, kaže da je to pitanje, da li je Tales pretpostavljao Boga, nefilozofsko pitanje, nevažno za razmatranje Talesove filozofije. Kada se o njegovom filozofskom otkriću govori, tvrdi Hegel, tada nije reč o nekom pretpostavljanju, verovanju ili narodnoj religiji i ta pitanja uopšte nisu bitna. Talesovo filozofsko otkriće bilo je apsolutno biće, i čak da je on govorio o Bogu kao izgraditeljukoji je sve stvari proizveo iz vode, mi na osnovu toga ne bismo ništa znali o tom biću, jer je to prazna reč bez svoga pojma. Zato treba razmatrati samo ono što je spekulativan pojam u Talesovoj filozofiji.

Po Arostotelu u prve fizičare osim Talesa ubrajaju se i Anaksimandar i Anaksimen, koji su takođe živeli u Miletu, ali i Anaksagora. Po pretpostavkama antičkih autora hronologija, Tales je pripadao  prvoj, Anaksimandar drugoj, a Anaksimen trećoj generaciji. Na osnovu sačuvanih i prenetih fragmenata njihovih mišljenja o prirodi, pretpostavlja se da je Anaksimandar bio Talesov učenik, a da je Anaksimen bio učenik Anaksimandara. Od Talesovog rođenja do Anaksimenove smrti najverovatnije je proteklo oko sto godina, što znači da je vremenski toliko trajao razvoj Miletske filozofske škole.

Takođe po starim hronologijama, Anaksimenovoj generaciji pripadala su još dva fizičara, Pitagora i Ksenofan, obojica poreklom iz istočnih Jonskih naselja, ali sticajem istorijskih okolnosti oni su se bili preselili na zapadnu stranu.

Heraklit je, opet sudeći po hronologijama, mogao biti Anaksimenov neposredni učenik, jer je bio oko trideset godina mlađi od Anaksimena, a Efes i Milet su bile dve susedne gradske republike.

Anaksimandarova, Anaksimenova i Heraklitova teorije o prirodi imaju određene srodnosti: 1.) sva trojica nastoje da otkriju i na odgovarajući način imenuju physis, što nije bilo lako jer, kako Heraklit kaže, ’’priroda voli da se skriva’’; 2.) sva trojica žele da razjasne tajnu nastajanja i propadanja, rađanja i umiranja; 3.) svi oni smatraju da postoje smrtna i besmrtna bića, što su preuzeli iz poetsko-mitske tradicije po kojoj su ljudi smrtni, a bogovi večno mladi i besmrtani.

Prvi fizičari su nastojali da otkriju kako su smrtna i besmrtna priroda međusobno povezane. Smatrali su da je besmrtna priroda ona prva, da u samoj sebi ima sposobnost da raste; da je ona seme za svaki nastali poredak; da je primarni materijal iz kojeg se u osnovi sastoji svet u celini i sva bića u njemu.

/ Prvi deo – Pojam i poreklo filozofije /

/ Treći deo – A. A. A. /

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

  Antička Grčka, Filozofija, Miletska škola, Tales iz Mileta