Густав Климт, VII дeo: Јудита – У другој половини деветнаестог века створио се интернационални симболистички покрет у уметностима који је чинио синтезу песништва, сликарства и музике. Утицао је на архитектуру, дизајн, одевање, на све појавности уметности и стил живота. Тежило се креативности која излази из оквира високе уметности, прожима све аспекте живота и намењена је свима. Обновљени интерес за легенде о Јудити и Саломи које су биле опсесија читавог симболистичког покрета указује на важност тих тема. Овог пута Климт не само да је изазвао скандал, већ је прекршио и верски табу. Публика није могла да верује својим очима и покушавала је да ову нечувену слику представи као грешку.

Јудита I датира у 1901. годину и представља разраду Климтовог архетипа фаталне жене супротност и допуна Nudi Veritas. Његова Јудита није ни библијска хероина, ни једноставна жена као Nuda Veritas, већ типична бечлијка из високог друштва тог доба, на шта указује и њена помодна и скупоцена огрлица на врату. И поред нагости, она је отмена и горда, права вамп жена, нимало огољена, жена са свим својим тајнама и моћима (по речима Берте Цукеркандл, Климт је стварао тип жене која се може поредити са Гретом Гарбо (Garbo) или Марлен Дитрих (Dietrich), много пре но што су постале славне и пре него је термин ,,вамп “ постао општеприхваћен). Нема сумње, она заводи посматрача. Жена посматрач је овде у улози воајера љубавне игре или саучеснице. Полузатворених очију, уста отворених као у сладострасном уздаху, савршено свесна свог сексипила, Јудита баца магију женских чини на мушкарца који је посматра. Лице ове тамнокосе жене личи на лице греха са слике Нада I. Тело јој је лепо и отворено наго, преко њега се слива обиље злата, накита, скупоцене свиле.

Веома је интересантан и сам ликовни поступак. Златни орнаменти су урађени дводимензионално, шарајући стилизовани пејзаж око нагости жене. Чудновато петопрсто дрвеће које штрчи у левом горњем углу подсећа на шаке – или канџе, а златна крљушт асоцира на водени свет који је често везивао за жену. Намерно је истакнут и контраст између замагљене пути и сјаја метала, што све скупа ствара врло ефектан утисак фотомонтаже или колажа. Сем тога, потенцирањем контраста између одећом прекривене и потпуно обнажене коже постиже на слици и љубавну напетост, као што су радили и јапански уметници.

Обиље злата на слици које се стапа са позлаћеним рамом асоцира на икону и додатно подвлачи богохулни дојам који је имала на савременике (рам за ову верзију Јудите је урадио Климтов брат Георг, златар). Несумњив је и утицај византијске уметности, јер ово није једина слика која реферира на сакралну уметност и мозаике које је видео у цркви Сан Витале у Равени приликом своје посете Италији.

Како би протумачили назив слике у односу на приказ еротичне жене на њој? Назив никако није неважан – записујући га на само дело, Климт је управо нагласио његов значај. Јер, ова Јудита је далеко од уобичајених представа. Библијска Јудита је побожна јеврејска удовица која је, да би спасила свој град, по налогу неба завела непријатељског асирског вођу Холоферна и убила га. И затим му одсекла главу. У уметности се ова старозаветна јунакиња приказивала као хероина, пример храбрости и одлучности или добровољна жртва у служби идеала, нипошто као жена која ужива у свом страшном задатку.

Прича о Јудити је вековима била недефинисана, загонетна. Основни проблем у вези овог библијског догађаја јесте питање да ли је полно општила са Холоферном…(!?) Према записима, опила га је пре него што је дошло до тога. На Климтовој слици је приказана као лице и наличје ероса, као обнажена, еротизована жена након сексуалног чина. Фини, дугуљасти прсти на негованој руци готово да мазе свој плен који се дискретно помаља у доњем десном углу слике. Женска јунакиња је и без те димензије била довољно проблематична за тумачење у неком прихватљивом контексту за хришћанство и патријахалну заједницу. Јер, она користи своју сексуалност као оружје, са вишим циљем додуше, али таквим који одступа од просте репродукције. Уместо мученице и хероине или светице, постала је фатална жена, проблематична, спорна, подвргнута је преиспитивању. Овде је приказана у форми полуакта, агресивне сексуалности, и нипошто не делује као уобичајена идеја о томе како треба да изгледа удовица која спасава народ. Уметник намерно доводи у питање представу жене као светице или грешнице, мајке или проститутке, у којој су само крајности прихватљиве.

Овог пута Климт не само да је изазвао скандал, већ је прекршио и верски табу. Публика није могла да верује својим очима и покушавала је да ову нечувену слику представи као грешку. Мислило се да је ова бесрамна жена мора бити Салома, нипошто Јудита (постојала је и модерна Салома, фатална жена која је очарала многе интелектуалце тог доба, с оправдавајућим геслом да није верна мушкарцима, већ једино себи). У новинама и каталозима се чак и називала Саломом. Међутим, уметник је дао савршено речит приказ модерне Јудите а не модерне Саломе, и прожетост ероса и танатоса толико типичне за крај века.

Обновљени интерес за легенде о Јудити и Саломи које су биле опсесија читавог симболистичког покрета указује на важност тих тема, потврђујући њихово место у мушкој уобразиљи. Касни деветнаести век, као и почетке двадесетог, обележавају струјања у уметности коју историчари називају симболизмом по аналогији са правцем у књижевности. У другој половини деветнаестог века створио се интернационални симболистички покрет у уметностима који је чинио синтезу песништва, сликарства и музике. Утицао је на архитектуру, дизајн, одевање, на све појавности уметности и стил живота. Тежило се креативности која излази из оквира високе уметности, прожима све аспекте живота и намењена је свима. На неки начин је она наставак романтизма, интелектуална и морална побуна против модерног света и његовог материјализма у име ирационалног, испољена и кроз лепоту Медузе и вампирице, фасцинацију злокобним и идејом фаталне жене. Гистав Моро (Moreau), уметник који се дивио Делакроу (Delacroix), учитељ Матиса и Руоа (Rouault), својим светом личних маштарија један је од зачетника Арт Нуво покрета. Његов акварел Привиђење око 1876. године приказује Салому, ускоро веома омиљену тему. Млади Енглез Обри Бирдсли (Beardslеy) две деценије касније се такође инспирише Саломом, приказујући је на елегантном и стилизованом црно-белом цртежу у тренутку док држи у рукама одсечену Јованову главу – у намери да је пољуби? У Климтовом делу такође видимо фасцинацију Јудитом или Саломом, а поново сусрећемо и Бирдслијеву очараност линијом и тежњу да се облици подреде стилизацији и декоративном.

Ерос и танатос су све тесније повезани, јер је највећи и основни страх мушкарца, гледано из сексуалног угла, страх од кастрације, губитка мушкости или полне снаге. Тај стах је тако дубоко покопан да је његова директна представа веома ретка, представљена је симболима – нису сексуални органи у опасности, уместо њих, одсечена је глава! Прича о Јудити и Холоферну је можда и најједноставнија форма приче о кастрацији јер је жена директан нападач, за разлику од Саломе која не одсеца сама главу Јована Крститеља, већ је тражи и добија као награду.

Јудита I тиме није историјска слика већ метафора женскости особена за Климта, у виду даме из тадашњег буржоаског друштва, жене која је потомак и наследница Јудите и Саломе. Жена осветница као што је Јудита I проистиче из промене женских улога, осликава те промене које су у његовом друштву виђење и доживљене као претња мушкости. Она је одраз нове друштвене женске појавности – жена је активни учесник догађаја, није више само пасивна пратиља, декор. Пасивна и податна жена се повлачила пред њеним архетипским опозитом – доминантном женом.

Za P.U.L.S.E Zorica Atić

Prethodno poglavlje               Sledeće poglavlje

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Klimt, Slikarstvo, Umetnost, Zorica Atić