Хамбертова стварност у Лолити

Много година пре него што су све америчке издавачке куће одбиле да објаве Лолиту и сам Набоков је размишљао да је уништи, и вероватно би и спалио првобитна поглавља да га у томе није спречила његова супруга и навела да још једном размисли. Као што је и објаснио касније у предговору америчком издању романа, зауставила га је помисао да ће га дух уништене књиге прогонити до краја живота.

Набокову је књижевна јавност често замерала необазирање на морал и писање о стварима које се сматрају изузетно неморалним и изазивају презир. Лолита је можда најрепрезентативније дело које је отеловљење таквих мотива и у ком рецепција зависи једино од читаоца и његове спремности на такве необичности. Ово дело тестира спремност читаоца на прихватање протагониста са упитним моралним вредностима, јунака који нам се намеће као једини лик који нам може испричати причу о свом усуду.

У романима Владимира Набокова, протагониста путује, мења дестинације, иако се имагинарно вечито враћа само једном одредишту. Мапа пута Хамберта Хамберта креће из Европе до другог континента. Паралелно са реалним простором и временом, развија се и фиктивни пут повратка, пут сећања до несталог света хотела „Мирана“ и његове нестале љубави Анабел. Та дестинација је у вечитом узмицању, а путовање се окончава крајњим одредиштем – смрћу јунака, условно говорећи зато што је крајње одредиште уметничко дело које се исписује и ишчитава. Када Хамберт позива читаоца да пође са њим, да га замисли, и отворено тврди да је његова нарав продукт фикције, те да не може постојати ако га сам читалац не замисли – то је савршени пример метатекстуалности и постмодерне тежње за откривањем артифицијелности наратива: нагласак се са садржаја премешта на сам медиј, што Лолиту одређује као постмодернистичко дело par excellence.

Однос према читаоцима је веома битан елемент овог романа, будући да од нас захтева константну активност у облику замишљања, памћења, погађања и праћења трагова које нам Хамберт Хамберт даје. Често Хамбертово обраћање читаоцу као „Поротнику“ је Набоковљево ругање тенденцији читаоца да унапред доноси моралне осуде.

Хамберт је врста уверљивог приповедача која читаоца без потешкоћа уводи у причу, пун је дигресија и веома елоквентан, а тексту често пружа осврт на различита светски позната књижевна дела. Хамберт Хамберт је један од многих Набоковљевих непоузданих приповедача. Зато се његова исповест мора узети са одређеном резервом и потребно је приступити јој са извесном опрезношћу. Као уметник, он нам жели испричати своју причу и пише је у форми признања тражећи опроштај, али и разумевање. Он не пише ту причу само за пороту, пише је и за самог себе, јер се првенствено мора пред собом очистити од кривице која га обузима.

Прича осликава његов вид стварности – перцепцију стварности виђену очима у суштини поремећене особе, тако да је читалачкој публици јако тешко да се идентификује са њим. Свестан те проблематике, аутор је свог јунака оплеменио великом реторском моћи што му даје уверљивост при описивању појединих догађаја и читалачка публика се лако да заварати и навести да на догађаје „гледа“ његовим очима, а до то и не примети. Хамберт је странац у туђини који пати како од осећаја супериорности, тако и од инфериорности. Скривено интересовање за младе девојчице је пробудила Шарлотина кћер, Долорес Хејз, девојчица од 12 година. Девојчице у доби од 9 до 12 година за Хамберта представљају предмет сексуалне жудње (он чак измишља и назив за девојчице тог узраста – нимфете) утемељен на неоствареној љубави према Анабел Ли, која је преминула пре него што је Хамберт успео остварити своје потребе у потпуности. Жеља Хамберт Хамберта да буде доживљен као неко ко је претрпео огромну патњу од које се није опоравио, може се схватити као његово навођење публике да саосећа са њим и упусти се у његов доживљај стварности.

Лолита, како он Долорес назива за себе, је за њега Анабелина реинкарнацијa. За тринаестогодишњег Хамберта, Анабел је његова вршњакиња, и као таква сасвим прикладна да буде предмет његових жудњи и обожавања.

Хамберт њихову бесциљну јурњаву друмовима Америке и боравке по мотелима (са изузетком дужег боравка у месту Бирдсли) описује педантно и савесно, јер је значајно да пред судом пружи што потпунији и истинитији исказ. Током Хамбертовог и Лолитиног пута, непознати аутомобил је увек недалеко од њих, свеприсутан, пратећи их попут мрачне сенке које се никако не могу ослободити. Хамберту та сенка као да говори да је само питање дана када ће се његови највећи и најдубљи страхови остварити. У својој немогућности да раздвоји стварност од маште, јаву и сан, Хамберт не види опасност коју представља његов alter ego Квилти. Чињеница да не препознаје Квилтија, а касније буквално и не успева да га види, јер је Квилти увек на сигурној удаљености у својим колима, представља Хамбертову немогућност да себе види и сагледа очима других људи.

Скривања, подмићивање Лолите да никоме не говори њихову мрачну тајну, страх и љубомора, константно надгледање њеног понашања и окружења, ограничавање слободе, постаје Хамбертова свакодневица и оно што га је некада покретало и давало му снагу, полако постаје терет за њега. Гоњен неутаженом чежњом, пожудом и љубављу, Хамберт постаје тиранин који код Лолите гуши и спутава све оно што му се толико допадало. Изгубљен у сопственом делиријуму сачињеном од сопствених премишљања, очаја и страха, Хамберт коначно прихвата свој удео у уништавању једног детињства и превазилази оптерећујући страх који га је пратио током читавог путовања са Лолитом – страх од откривања њихове страшне тајне. Зато одлучује да казни оба кривца: и себе и Квилтија. Ипак не одустаје од романтичне визије трагичног краја измишљене љубави између њега и Лолите, те себе види као витеза који свети своју част и част своје драгане.

Za P.U.L.S.E Nusreta Beranac

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Lolita, Nabokov, Umetnost