Katalonija. Kraj 19. veka. Španska kruna je izgubila kolonije: Kubu, Portoriko i Filipine, važna tržišta lokalne industrije, što je dovelo do ekonomskog kolapsa. A upravo u ovom teškom kontekstu, dolazi do bujanja kreativne energije. Period od kraja 19 veka, pa do početka građanskog rata u Španiji, predstavlja zlatno razdoblje, pravu renesansu za katalonsku umetnost, naročito slikarstvo. Željni promena, Katalonci pažljivo prate intelektualnu i umetničku produkciju Nemaca i Francuza, ali je metabolišu i primenjuju na svoj način. Umetnost ovog, istorijski i socijalno obeleženog perioda, naročito su zadužila, u svetskoj umetnosti 20. veka, sa punim pravo velikim slovima ispisana imena: Pikaso, Dali i Miro.

Bez roditeljskog blagoslova

Život Žuana Miroa nije punio hronike. Protekao je bez bučnih dešavanja, ekscentričnosti, skandala, zgoda i nezgoda tako svojstvenih umetnicima. Iako je bio pažljivi posmatrač i aktivni protagonista evropskih umetničkih dešavanja prve polovine prošlog veka, živeo je tiho, često povučeno, potpuno predan svom stvaralaštvu. „Ovaj mali i plećat čovek, sporog i sigurnog seljačkog hoda, trudi se da bude nezapažen i svojim delima a i načinom života, da ostane što je moguće dalje od lika koji bi se mogao zamisliti na osnovu fantastične snage, strastvene žestine, često okrutnog humora ili disciplinovanog zanosa njegovog slikarstva. Ovaj istinski sanjar i u životu je isto toliko savestan i metodičan, kao što su to morala biti i njegov otac zlatar i deda kovač“. Ovim rečima je Dipen opisao Miroa na početku monografije.

Žuan Miro se rodio 20. aprila 1893. godine u Montroigu kraj Barselone. Njegov otac Miguel Miro, zlatar i časovničar, od najranije mladosti se opirao dečakovoj sklonosti ka umetnosti. Ne mareći za školu, mali Miro vreme provodi crtajući u prirodi. Kako bi ga odvratio od ovog „jalovog“ posla, otac ga 1907. godine upisuje u trgovačku školu, ali on uporedo pohađa i školu lepih umetnosti Lonja, u koju je neku godinu ranije išao i Pikaso. Sve više ljut i nezadovoljan, tri godine kasnije otac ga zapošljava kao komercijalistu. Miro je na poslu izdržao tri godine a zatim je doživeo ozbiljan nervni slom. Upravo je bolest savladala otpor roditelja koji su mu posle oporavka dozvolili da pođe putem kojim je oduvek želeo.

Počinje da pohađa umetničku školu Frančeska Galija u Barseloni, susreće se sa delima impresionista, postimpresionista, fovista a naročito ga privlače Sezan, Van Gog i Matis. Ustrajan i marljiv, Miro ne propušta nijednu priliku da obogati svoje znanje, međutim ne dopušta da ga išta zavede. Iako je već imao prvu samostalnu izložbu, istinski umetnički život za Miroa počinje 1919. godine dolaskom u Pariz. Tamo upoznaje Pikasa, Masona, Bretona, Ernsta i krug umetnika oko kojih će se formirati nadrealistički pokret. Zadivljen je uzavrlom atmosferom francuske prestonice i na njega najjači utisak ostavlja poseta Luvru. Pred platnima velikih majstora iz prošlosti, Miro je ostao bez daha. Kako je kasnije govorio, paralizovan i mesecima nemoćan sa išta naslika, doživljaj je bio toliko jak, da je trebalo da prođe deset godina da bi se usudio da ponovo uđe u ovaj čuveni muzej.

Pronalazi svoj jezik.

Svoj figurativni i narativno-naivni jezik u tradiciji geometrijskog primitivnog realizma, Miro u godinama nadrealističkog buma polako menja. Međutim, ne pridržava se dosledno i bukvalno načela nadrealističke teorije i prakse. Izjavljuje da treba slikati čvrsto gazeći po zemlji, zbog čega mu guru nadrealističkog pokreta Andre Breton zamera da želi racionalno da kontroliše umetnički proces umesto da mu se automatski prepusti. Sve do 1926. godine Miro živi u više nego lošim materijalnim uslovima. Ali trud i upornost su se isplatili. Od te godine za ovog Katalonca stvari kreću uzlaznom linijom.

Stvorio je svoj jezik čudesnog, nestvarnog sveta, punog fantazmagoričnih oblika. Vitalnost njegove imaginacije je velika, a on se lako kreće unutar sveta koji je stvorio. Motivi su reducirani na likovne šifre, važan mu je znak, teži stilizaciji i sa lakoćom se prepušta ljupkoj i čitljivoj arabesci. Može se reći da je njegov način i stil definitivno formiran.

Krajem treće decenije 20.veka Miro se ženi. Živi između Pariza i Barselone, a bogata izložbena aktivnost mu omogućuje materijalnu sigurnost. Naročito je zadovoljan saradnjom sa Pjerom Matisom, sinom Anrija Matisa, koji je u Njujorku tada vodio prestižnu galeriju. Upravo je on američku publiku i tržište upoznao sa stvaralaštvom ovog neobičnog Španca.

Pred drugi svetski rat Miro je sve više uznemiren i sve se više osamljuje. Odlazi za Palma de Majorku, a u njegovom radu se pojavljuje nota ironije i sarkazma. Sem slika, radi keramiku, litografije, nacrte za tapiserije, a iz tog vremena je čuvena serija gvaševa „Sazvežđa“. Izjavljuje: „Ono što me interesuje nije slika, već njena poruka“. Početkom druge polovine prošlog veka, Miro je i na Starom i Novom kontinentu poznat, uvažen, cenjen i tražen slikar, čije cene radova iz godine u godinu vrtoglavo rastu. Retrospektive po prestižnim muzejima se ređaju, a 1975. godine u rodnoj Barseloni osniva i danas vrlo aktivnu Fondaciju „Huan Miro“.

Umro je  1983. godine, 25 decembra, u svojoj kući u Palma de Majorki, a sahranjen uz velike počasti u Barseloni.

Sećanja na velikog slikara

Miro je u umetnost 20. veka doneo sasvim nov, lako raspoznatljiv jezik, koji su neki nazvali“ biomorfna apstrakcija“ ili organsko-nadrealistički stil. Njegova namera i želja bila je da ponovo otkrije čarobni smisao stvari kakav su poznavali primitivni narodi, jer je bio uveren da svako zrnce prašine ima čudesnu dušu.

Do Miroovih radova danas nije lako doći. Ona najznačajnija se nalaze po muzejima, a na aukcijama se pojavljuju uglavnom litografije ili platna iz poslednjih godina umetnikovog stvaralaštva, za koje je takođe potrebno izdvojiti milionske sume u evrima ili dolarima.

Za kraj, da bi se što dublje proniklo u oniričan i krajnje jedinstven svet ovog slikara, možda vredi citirati samog Miroa.

„Kako moj rad sve više odmiče, forme za mene postaju realne. Drugim rečima, umesto da nateram sebe da nešto slikam, počinjem da slikam, i dok radim,platno se samo oblikuje ili mi sugeriše preko četkice. Kako se moj rad nastavlja, vidim kako nejasne forme polako postaju silueta žene ili na primer, ptice u letu“.

Ratka Petrović

https://pulse.rs/donacije/

  Huan Miro, Katalonija, Slikarstvo