Bube i kamenje – Sedma decenija prošlog veka započela je prvim čovekovim letom oko rodne grude, a završila se odlaskom i uspečnim povratkom sa našeg najbližeg, večnog pratioca. Ne samo da smo svojim očima uspeli da vidimo ono što su umni ljudi vekovima tvrdili – da živimo na kugli, a ne na ploči, već da smo sposobni da taj beskrajni prostor makar dodirnemo i to je, i te kako, raspalilo maštu i ne samo onih koji su sledili čuvenu Oskara Vajdlovu krilaticu: „To što se svi valjamo u blatu još uvek ne sprečava neke od nas da upiremo poglede put zvezda“. Ali maštanje o tome šta sve „zvezdani ljudi” žele i mogu, moralo je da pričeka…

Šezdesete su takođe započele velikom krizom oko razmeštanja nuklearnih raketa na Kubi, koja je pretila da svet dovede do novog krvoprolića nepredvidivih razmera. „Hladni rat“ između dve supersile u kojem je jedna zagovarala slobode na račun pravde, a druga obrnuto, pravdu na račun slobode, je neprekidno tinjao. A u tom prostoru bili smo svedoci manjih i većih sukoba, atentata i neprestane borbe za više slobode i ljudska prava. Da nije bilo generacije mladih ljudi koji su, šareno obučeni, nasmejanih lica, sa gitarama u rukama, započeli svoju priču o svetu u kojem živei slave ono što najvažnije od postanka sveta – ljubav, ni ova decenija ne bi bila ništa manje crna ili siva kao toliko prethodnih. Koliko god to zaista želeli, ti mladi ljudi ipak nisu mogli da promene svet. Da ga ulepšaju – da, da ga oplemene – svakako, ali i promene, u tako kratkom periodu, to su mogli da zamisle samo najveći idealisti. A bilo ih je…Muzika, koliko god važna, a bila je na centralnom mestu kulture mladih, ipak je bila samo ventil kroz koji su filtrirane i ispuštane mnoge napetosti ovog sveta. Ti mladi ljudi u svojim dvadesetim, suočeni sa haosom oko sebe, za samo nekoliko godina uspeli su da prostru najčistije emocije, gorke opomene i uzbudljive fantazije o tome šta jeste i šta može biti. Kada dođe 1968. čeono će se sudariti da objava – mi hoćemo svet i hoćemo ga odmah – dobro funkcioniše, ali samo u pesmi. Pa, ipak nisu mogli, a ni želeli, da stoje po strani…

Bitlse i Stounse ta godina je zatekla u različitim situacijama i raspoloženjima. „Liverpulske bube“ su i dalje bile sposobne da isporuče pesme koje će ceo svet sa radošću prihvatiti i horski pevati, dok Stounsi gotovo dve godine nisu imali veliki hit. Sazrevši  i kao ljudi i kao autori mogli su, ali više nisu želeli da, da liferuju pesme o ljubavnim radostima i jadima. Svet se promenio, i ono, ma koliko visoko bili mogli su to i te kako dobro da vide. Posle visina na koje su se vinuli prethodno nadrealističko-psihodeličnim kalamburima kakvi su bili „Narednik Peper“ i „Na zahtev njihovog satanskog veličanstva“ prizemnili su se i saopštili nam šta vide. i jedni i drugi na svojim novim delima „Belom albumu“ i „Prosjačkom banketu“ – vraćaju se daleko bazičnijoj formi i zvuku. Ali, dok Stounsi ponovo pronalaze sebe i apostrofiraju ono što će raditi u godinama koje dolaze, Bitlsi ukazuju na rascep koji će dovesti do neminovnog kraja.

Daleko od toga da na „Belom albumu“ nema dobrih pesama, štaviše, ovde će nas častiti nekim od najličnijih iskaza, pokazati čitavu lepezu svojih razmišljanja i osećanja, ali ovde oni prestaju da funkcionišu kao bend i započinju svoju ličnu, srećon i po njih i po nas, izuzetnu autorsku odiseju. S druge strane, Stounsi sabijaju redove i sa novom energijom tumače rokenrol, ritam i bluz i kantri bluz. i jedni i drugi, mada još uvek u svojim dvadesetim, više nisu samo nadahnuti, veseli, duhoviti, provokativni mladići, sada su to zreli autori koji ne prezaju da predstave mnogo toga što im je u mislima. „Street Fighting Man“, „Symphathy For A Devil“ kao i „Revolution“, „Piggies“ pa i „Helter Skelter“ su direktan odgovor na zbivanja po svetskim ulicama, gde se uzavrelo komešanje tako često završavalo krvoproličem, ali i prst u oko tadašnjim vladarima naših sudbina, onih koji su držali i pokretali poluge vlasti i u političkom i u ekonomskom smislu. A nema ni trunke sumnje na čijoj su strani. Kada Stounsi pevaju „…i šta da beli dečak radi, osim da peva u rokenrol bendu“ a Bitlsi „…ti pričaš o revoluciji, pa da ti kažem, svi mi želimo da promenimo svet…“, to nije ni prkos ni protest, ali ni zastava predaje, to je konstatacija stanja u uzavrelom svetu u kome mnogo može da se dobije, još više da se izgubi…

Rokeri su umesto pušaka držali gitare, zato da umesto da predvode revolucije, mogli su u najboljem smislu da računaju na evoluciju. Kao i milioni onih koji su ih slušali…To da li su i koliko promenili svet, na taj odgovor ćemo pričekati. Njega će dati neke sledeće generacije. A dotle nećemo sedeti skrštenih ruku, zar ne*

Momčilo Rajin

Tekst je objavljen u dodatku „Pop&Kultura“ dnevnog lista Blic 5.06.2018. godine

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Beggars Banquet, Društvo, Momčilo Rajin, Muzika, revolucija, The Beatles., The Rolling Stones, White Album