Ima li koga kod kuće? – Dejvid Bouvi

Ima li koga kod kuće? – Dejvid Bouvi

Now my Brother lays upon the Rocks
He could be dead, He could be not
He could be You
He’s Camelian, Comedian,
Corinthian and Caricature
Shooting–up Pie–in–the–Sky
The Bewlay Brothers

“The Bewlay Brothers”,
Hunky Dory, ’71.

Rođendani su imali veliki značaj za Dejvida Bouvija.

Nije da nismo mogli da naslutimo: posle deset godina tišine, pojavio se niotkuda dobar album, pa potom još jedan. Nisu delovali umorno – nipošto – već više kao svođenje računa, primereno životnom dobu, ali postojao je ipak i osećaj kao da neko želi brzo da podeli sa nama sve što je još moglo da se podeli. Postalo je još sumnjivije kad su se pojavili novi video-spotovi – kao da već nije bilo dovoljno što je neko proslavio 66. rođendan sa beskrajno tužnim singlom Where Are We Now?, koji je 2013. najavio povratnički album The Next Day – za svoj 69. objavio je, pokazalo se, oproštajni Blackstar, na veličanstven način zaokružujući sve što je za života uradio.

Kao da nas je neko koga poznajemo pozvao na grandioznu rođendansku žurku, na kojoj smo imali čast da se oprostimo od njega, dok nam on peva. Bouvi je uvek umeo da poentira.

PROZOR U MODERNI SVET

Dejvid Bouvi je došao iz jednog sveta u kome je modernost napravljena, kao način da se živi bolje, bogatije, plemenitije i čoveku primerenije. U tom smislu, vizionarski deo njegove karijere trajao je od faktički drugog albuma Space Oditty 1969. do Scary Monsters… iz 1980. – tačno se poklapajući sa periodom moderne u popularnoj muzici. Tokom tog perioda, Bouvi je sa uspehom bio ključni akter na sceni koji je otvorio sva kulturno relevantna poglavlja, koja su sledećih decenija oblikovala svetski šou-biznis i njegov svetlucavi odsjaj u društvu.

Rekapitulirajmo za trenutak ono što bi svi morali odavno da znaju: zahvaljujući scenskom iskustvu, vizuelni deo pojave uspešno je učinio jednako važnim delom rokenrol izraza, kao što je i muzički; učinio je odevanje i preodevanje delom poruke, što mu je olakšalo kretanje po televizijskoj eri koja je upravo ulazila u svoje zlatno doba. Savršeno je vladao medijima i svesno ih koristio, proširujući svoj izraz i van granica snimljenog materijala – svaki istup bio je dobra prilika da se nešto doda u priči. Okrenuo se drugoj, nepoznatoj strani sebe, šta god to bilo, pa i onoj strani koja misli da je ženska, uglavnom se ne plašeći ništa da proba.

Sve je to već negde postojalo u umetnosti, ali nikad ranije nije bilo tako orkestrirano ispričano u popularnoj kulturi, dostupnoj milionima – Bouvi je bio jedan od glavnih protagonista velike demokratizacije umetnosti i njene pristupačnosti svima kroz sredstva masovne komunikacije. Ali onda je nekako brzo posle 1980. došao period postmoderne, kao nečega u čemu ništa važno nije više pokrenuto čisto humanim porivima, a kao glavna karakteristika danas nam se ukazuje isključivo permanentno otkrivanje novih načina da se zaradi novac.

Nije Bouvi ni u tome bio loš, štaviše, bio je sasvim dobar u stalnom prepakivanju sebe, ali nekako kao da je rešio da ne ulaže sebe onoliko. I u tome je bio perfektno u duhu vremena – poslednjih tridesetak godina – i imao je ozbiljnu poentu.

NE ZATVARAJTE VRATA

Dejvid Bouvi je došao iz sveta koga se malo ko seća – gladnog, sivog, posleratnog, uniformnog. Cela njegova borba svodila se na to da se bude svoj, na svaki način, jer se odazivao na onaj stari nauk da je biti svoj jedino što na kraju dana čovek stvarno ima. Zato je tako uspešno ohrabrio mnoge da budu ono što jesu, i to će svako navesti kao esencijalno bouvijevsko iskustvo.

Likovi koje je kreirao govorili su zato uvek jedno te isto, ako ste ih pažljivo slušali – bez obzira koliko bilo teško, možeš uraditi stvari na svoj način. Prvi je davao takav primer: način na koji je izgledao uvek je bio samo njegov, način na koji se kretao uvek je bio samo njegov, način na koji je mimikom podržavao reči uvek je bio samo njegov, način na koji je pevao uvek je bio samo njegov, način na koji su njegovi mnogobrojni bendovi svirali – uvek je bio njegov i samo njegov.

U jednom novom, sadašnjem, ponovo uniformnom svetu – ovaj put uniformnom u bezličnoj šarolikosti – sam pogled na njegove najblaže rečeno slikovite spotove na Jutjubu i drugde, dovoljan je da uzburka. Oni jednostavno kipte od života i štrče po tome što i dalje jasno vidite kako se neko ko stoji iza njih iz sve snage trudi da nam nešto kaže.

HEROJI NA JEDAN DAN

Jer svi ti njegovi likovi, za koje se nedoučeni spisatelji uvek hvataju, služili su samo da se ispriča priča. U svom romanu sa mnogo lica, koji je pisao ceo život, u svom jedinstvenom filmu koji je sam režirao i u njemu igrao, u predstavi sa mnogo karaktera koji su svi bili opet on sam – na jedan pomalo čaplinovski način ispričao je priču o malom čoveku, izgubljenom u svetu u kome niko ne mari ni za koga i niko nikom nije potreban. Ukratko, Bouvi je bio gorostasno veliki zato što je, sve vreme, kroz svoje razne ličnosti – igrao nas.

Njegova osnovna magija bila je drska moć da nam se obrati kao da priča samo nama. Svako ko se upustio u osećanje njegovih pesama, zna da je Bouvi bio najbolji kad je glumio sudbine raznih likova i pričao njihove priče koje su mogle biti i naše – u tome smo se uvek svi nalazili, jer je bio tako uverljiv, i zavodljiv u svojoj ljubavi za život takav kakav je, dok je muzika trajala, a mi, zatečeni, postajali “heroji”.

Zigi nam je sad preneo poslednju poruku od vanzemaljaca; kao što je odavno proreknuto, Major Tom je odleteo u svemir da se nikad više ne vrati, dok se čovek koji je prodao svet vratio da nam kaže: “We must have died alone, a long long time ago”.

Da li je iko ostao kod kuće?