Gor Vidal – intervju | PULSE Magazin

Poznati američki književnik i publicista Gor Vidal rođen je i odrastao u američkoj vladajućoj klasi. Unuk je uglednog senatora Tomasa Gora, uz koga je rastao, u rođačkim je vezama sa porodicom Kenedi i sa Al Gorom. Međutim, Gor Vidal je najmanje dve decenije jedan od najžešćih kritičara američkog političkog establišmenta. Njegov glas nije samo glas kritičkog intelektualca, nego i insajdera, te je otuda za političku elitu posebno neprijatan. Tema njegovih brojnih oštrih političkih eseja i javnih nastupa poslednjih godina je pre svega američka spoljna politika i popularna ubeđenja o slobodi i demokratičnosti njegove zemlje.

Gospodine Vidal, da li ste i vi izvadili atlas i pogledali gde je Kosovo, kako je to predsednik Klinton preporučio vašim zemljacima, kada je na televiziji najavio rat protiv Jugoslavije.

To je zaista bio nezaboravan trenutak. Kao svaki dobar populista, Bil Klinton je zastao kod reči „atlas“, jer većina Amerikanaca ne zna šta ta reč znači, a kamoli da ga imaju. Jugoslavija je stara rimska provincija Ilirija. Moj roman Julijan se odigrava tamo. Predsednik Hari Truman je 1947, u doktrini nazvanoj kasnije po njemu, definisao politiku SAD kao nameru da se podržavaju slobodni narodi koji se opiru pokušaju podjarmljivanja od strane naoružanih manjina. Prema toj doktrini, SAD bi morale da priteknu u pomoć Srbima koje pritiska OVK. Ali Trumanova doktrina bila je prevara. Navodno smo želeli da pomognemo svakoj zemlji u cilju stvaranja dobre vlade, slobode i demokratije. Ali ona je od početka služila samo tome da opravdava naš moćni vojni establišment. Mi izdajemo više novca za naoružanje nego sve zapadne zemlje zajedno i za to su potrebni dobri neprijatelji. Otuda je pronađen „neprijatelj trenutka“, kao što Mekdonalds svakog meseca uvodi neku drugu specijalnu ponudu. Zbog toga moramo stalno da vadimo naše atlase. Jednom je to bio Norijega, potom Gadafi, pa Sadam Husein. A ovog meseca neprijatelj se, eto, zove Slobodan Milošević.

Milošević u svakom slučaju nije poznat kao strastveni pristalica američkog ustava.

Pa šta onda? Bilo bi lepo kada bi ceo svet živeo u miru i kada bi se svi pristojno ponašali, ali to nije tako. Trumanova doktrina jasno kaže šta SAD zanima nakon Drugog svetskog rata: postizanje kontrole nad celokupnom planetom. Ali Amerikanci se, međutim, opiru ulozi svetskih policajaca. Ta jeziva ambicija muči samo državne vođe. Amerikanci su u prošlosti uglavnom bili srećni izolacionisti. Nisu hteli da se mešaju u ratne sporove, nego bi najradije ostajali kod kuće; želeli su samo da zarađuju puno novca i da se goje na miru. Otuda mi je zagonetno kako se ovaj rat može voditi protiv volje većine. Najlukavije što je desnica mogla da smisli bilo je ukidanje obaveznog služenja vojske nakon Vijetnamskog rata. Sa obaveznim služenjem vojske, ovakvi vojni napadi se ne bi mogli sprovoditi. Vojnici imaju možda majku ili oca koji su bogati i moćni i koji kažu: slušajte idioti, moj sin neće za vas leteti nad Kosovom! Zato američka vojska regrutuje siromašne, podjednako belce i crnce. Ta plaćenička vojska dobro zarađuje. Ali važna odredba u ugovoru o službi glasi: ne želimo ranjene i mrtve. To odlično funkcioniše. Ali čak i sa svim tim potrebna je ogromna mašinerija laži, dezinformaciona kampanja koju inscenira CIA, kako bi se krize stalno podgrevale. Televizija olakšava posao: prikazuje slike plavih i plavookih ljudi koje muče i ubijaju, koji se proteruju iz svojih sela. Time se stvara sentimentalna klima.

Ali izbeglice uistinu postoje…

… i naravno da je Milošević zao. Ali na ovom svetu žive mnogi zlikovci. U Sudanu postoje mnogo gori momci. Što ne uđemo onda u rat protiv Sudana? Jer ljudi tamo ne izgledaju tako dobro i jer Amerikanci ionako mrze sve crnce.

Došlo je ipak do male vojne akcije prošle godine, kada je Bil Klinton bombardovao fabriku u Sudanu.

Da, time se htelo da se siromašnim Sudancima obustavi i dostavljanje aspirina.

Odakle dolazi ta američka misionarska svest?

Mi smo zbacili englesku kolonijalnu vladavinu, mi smo imali najbolji i uz to demokratski sistem. Mi smo bili biblijski grad na brdu. Ta sujeta nas je konačno odvela u Vijetnam i sa istom sujetom letimo sada iznad Kosova i Beograda.

I sami ste bili vojnik. Da li biste se odazvali pozivu u rat u jednoj takvoj situaciji?

Kada bi moja zemlja bila napadnuta onda bi je, razume se, branio. Ja sam se, uzgred, sam prijavio u Drugom svetskom ratu, to je bila stvar časti. Kada bi danas došla zapovest da se umešam u pobunu u Jugoslaviji, odmah bih kidnuo u Kanadu. Za vreme Vijetnamskog rata savetovao sam hiljadama mladih ljudi da se, što je brže moguće, izgube iz SAD i tako umaknu vojnoj službi.

Da li ste onda u tom smislu savetovali i jednog studenta političkih nauka po imenu Vilijam Džeferson Klinton?

Da smo se sreli, bili bismo na istoj talasnoj dužini. Pismo vojnoj službi za mobilizaciju u kome je Klinton izložio zašto je protiv rata u Vijetnamu, bilo je jedino plemenito što je u učinio u svom životu.

Zašto je onda danas preuzeo ulogu gospodara rata?

Iz lične koristi, ali on ne zna šta hoće. Zna li uopšte neko?

Vaš otac je bio ministar vazduhoplovstva u kabinetu Frenklina Ruzvelta, možda otuda znate više: ko je došao na tu slavnu ideju vazdušnih napada protiv Jugoslavije?

Čitava operacija je, naravno, bolesna. Ona je posledica tužne činjenice da u našoj zemlji nema više nikakve politike. Koji uopšte razlog postoji za ovaj rat? Vojni budžet mora da se opravda, to je već jedan dobar razlog. Jedan mali rat je uvek dobar za posao. Usput se Evropljani podsećaju na to ko je gazda u firmi. Mene čudi da su Nemci tako naivni, da uopšte ne primećuju šta mi to radimo. Verujete li stvarno da mi mrzimo Miloševića zato što je on za nas zlikovac? Dobro, on je verovatno zao, ali mi imamo vlastite zlikovce. Naši vladari napadaju nedužne ljude iz vazduha. To je isto onoliko zlo koliko i sve što Milošević radi. Milošević se barem gnuša ljudi koje ubija, dok mi naše žrtve uopšte i ne poznajemo. Karterov savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski poslao je pismo u Vašington, gde moli predsednika da smesta pošalje kopnene snage na Kosovo. Tada bi se morali pozvati rezervisti, da se pošalju iz Ajove u Evropu, kako bi se borili u Makedoniji. Za to bi bili neophodni jako dobri razlozi i rezervisti ne bi želeli da krenu. Pretio bi revolt. Samo, u Americi nikad nije bilo revolucije. To ne znači i da do nje nikad neće doći.

Sami, međutim, kažete da su ljudi prezauzeti zarađivanjem novca i prejedanjem.

Ali četiri petine Amerikanaca ne zarađuje nikakve pristojne pare. Oni imaju mini-poslove, s kojim se nijedan Evropljanin ne bi zadovoljio. Uvek se tako predstavlja kao da Amerikancima ekonomski ide dobro. To nažalost nije tako: prosečni američki par u kući gde oboje rade zajednički zarađuje isto koliko je sam muž zarađivao 1973. Samo 10 odsto radnika zastupa sindikat, ostali su zavisni od milosti poslodavaca. Radnicima dakle ide sve lošije i rade onako kako Evropljani više ne mogu da zamisle. Zato su nemački bankari toliko oduševljeni američkim modelom: skoro da nema odmora, plata je skromna i uprkos tome plaća se relativno visok porez. Naše super oružje ima, na kraju krajeva, svoju cenu. Meni je nepojmljivo s kojim duševnim mirom evropski radnici uspeju lepim rečima da iznude svoje privilegije u ime navodnih ekonomskih zahteva.

Da li se ponekad kajete što niste nastavili političku karijeru? Možda biste danas umesto vašeg rođaka Al Gora bili budući predsednički kandidat demokrata?

To nije bilo moguće. Zašto? Jer odbacujem čitav sistem. On je potpuno iskvaren. Samo jedan primer: rok službovanja u senatu traje 6 godina. Za tih 6 godina mora se iz sedmice u sedmicu ubrati 10.000 dolara, da bi se na kraju izbornog perioda dovoljno skupilo za sledeću izbornu kampanju. Ali novac se dobija samo od ljudi za koje si spreman nešto da učiniš. Mi nemamo nikakvu reprezentativnu demokratiju. Onaj ko se bira u Kongres, ne zastupa Kaliforniju ili Zapadnu Virdžiniju, nego General Motors ili Boeing. Svako to zna i ljudi su se na to navikli. Kao i na svakodnevni rat na televiziji. Jedan ili drugi heroj pokazaće se kao dobar. Čim se kopnene trupe pošalju u Evropu – a ja ne verujem da će se Klinton usuditi da to učini – stići će kući brojni leševi. Tada bi došlo do snažnog potresa u zemlji: niko nije hteo rat, niko ne zna kakav je to rat, gde se odigrava, o čemu se zapravo radi. Sve dok niko od naših ne bude povređen i dok se ograničava na to da se bacaju bombe na strance, ljudima je sasvim svejedno. Kopnene trupe bi mogle, međutim, da rastrgnu Ameriku. Barem bismo se tada otarasili našeg sistema vladanja i u isti mah sistema ekonomskog konglomerata.

Glumac Čarlton Heston, kome ste nekada po meri skrojili ulogu u Ben Huru, nije odustao od politike. Kao glasnogovornik National Rifle Association uspešniji je nego vi.

Uspesi njegove politike su se nedavno mogli videti u srednjoj školi u Litltonu. Heston nema više uticaja nego ja, on je prosto jedan glas. Čarlton Heston trguje stvarima, u njegovom slučaju je to oružje. Tužni događaj iz Kolorada je svakako u vezi s tim što roditelji više nemaju vremena da se se posvete deci, jer neprestano moraju da zarađuju. Nikakvo čudo da deca lude. I na moje požurivanje će uskoro Čarlton Heston i National Rifle Association izaći na sud zbog podsticanja na nasilje. Ali lobi za oružje je najmoćniji u SAD.

Zašto u SAD ništa nije ostalo od pokreta za ljudska prava, od duha šezdesetih?

Jedan deo stanovništva, ne sasvim mali, sedi u zatvoru, što uzgred poboljšava i statistiku nezaposlenosti. Crnci su najbolje zbrinuti tako što su strpani u zatvor. Zadovoljstvo se ne sastoji samo u tome da se oni konačno vide iza rešetaka, tu pritiče u pomoć i par neprozirnih glasačkih zakona: ko je jednom bio u zatvoru, gubi pravo na glasanje. Pošto otprilike polovina svih mladih crnaca između 14 i 30 sedi zatvoru ili je uslovno na slobodi, čitava populaciona grupa živi bez građanskih prava. Ona dakle ne dolazi u obzir za glasanje. Druga mogućnost kontrole je svakako tzv. rat protiv droge. Time se omladina drži u šaci. I konačno, postoji tajna policija. Amerika je danas policijska država.

U poređenju sa mogućnostima nadziranja, obaveza prijave u Nemačkoj deluje bezopasno.

Od Evropljana drugo nismo ni očekivali. Mi Amerikanci moramo da odbranimo naš Bill of Rights (prvih 10 amandmana američkog ustava koji štite prava građana, prim. prev.) ili smo izgubljeni. Čovek koji je 20 godina obavljao trgovinske poslove za General Electric, postao je jednog dana predsednik SAD i u svojoj novoj službi takođe radio ono što najbolje zna – trgovinske poslove za General Electric. Znate na koga mislim, na Ronalda Regana. Predstavnici se možda smenjuju, ali vrbovanje za koncerne ostaje isto. Ričard Nikson nije bio baš blesav kada je rekao da u SAD za unutrašnju politiku nije potrebna nikakva vlada. Naravno da nam je potrebna, mada ne takva kakvu on zamišlja. Zemlja vlada sama sobom. Nikson je pod tim mislio da koncerni u zemlji vode takođe i poslove zemlje. A u tom poslu nije dakle reč ni o čemu drugom nego o novcu. Predsednici su potrebni za spoljnu politiku. Neki pametni demagog mogao bi da razloži tu cosa nostra koncerna.

Ako u Americi vlada ekonomska cosa nostra, onda je za vas Bil Klinton capo di capi.

On je samo mali nameštenik. To ne zavisi od predsednika. Oni mogu da naprave izvesne nerede u spoljnoj politici, kao sad na Kosovu, ali ne i u unutrašnjoj. Američki predsednik je važan za Srbe, ali ne i za Amerikance. Američki koncerni upošljavaju svoje zastupnike koji vode računa o njihovim interesima u kongresu i vladi. Za to se dobro plaća; preostalo čine donacije za izbornu kampanju. Klintonovi su bili naivni na početku. Verovali su da mogu da nam poklone nešto što nam je hitno potrebno, naime opšte zdravstveno osiguranje. Ali brzo im je štošta stavljeno do znanja. Mešoviti koncern ITT poseduje između ostalog Hartford Life, koji se bavi poslovima životnog osiguranja. Hartford Life nema, razume se, ni najmanje interesa za državno zdravstveno osiguranje i zato ga u Americi i nemamo. Amin. Na Klintonove se redovno osipala paljba, preživeli su izbore, ali im je ugled trajno oštećen. Klintonov impeachment od prošle godine je bio upozorenje: tako će proći svako ko ne sluša.