.

.

Nekome koji se rodio u istom mestu, Đirokastri, kao i “najveći sin albanskog naroda” verovatno nije bilo lako da se probije kao pesnik i pisac individualnog postupka pripovedanja.

.

Školovan pisac, kako ja volim da kažem za one koji su studirali književnost, a on ju je pored studija u Tirani utvrđivao i na Institutu Maksim Gorki u Moskvi, prepoznaće brzo zašto Kadarea smatraju i svrstavaju u najveće evropske književnike.

.

.

Kao i većini pisaca, ili onih koji bi da se bave pisanjem, na početku su to bile pesme, i kako u biografiji navode “već posle prve knjige, zbirke poezije Mladalačka nadahnuća (1954), Kadare je u Albaniji stekao književni ugled”. Da vas ne zamaram sabiranjem, imao je svega 18 godina, tako da se roman General mrtve vojske (1963) očekivao sa nestrpljenjem i s njim je već uspeo da stekne međunarodnu reputaciju. Od tada je svoje knjige prvo objavljivao na francuskom, a potom na maternjem jeziku, pretpostavljam, testirajući njen odjek kod albanskih cenzora. Tako se i desilo, sa romanom Palata snova, u kojoj je cenzura prepoznala kritiku režima Envera Hodže i zabranila ga odmah po izlasku 1981.

.

Krajem osamdesetih je ipak bio prinuđen da zatraži politički azil u Francuskoj jer se diktaturski režim panično branio pred neizbežnim padom. Njegove su reči: “Pisac je prirodni neprijatelj diktature.”

.

Možda i najpoznatiji njegov romen Palata snova je preveden na naš jezik, kao i prethodni, General mrtve vojske po kome je snimljen i film sa Marčelom Mastrojanijem, ali je meni dopala u ruke ipak njegova zbirka priča RAZGOVOR O BRILIJANTIMA JEDNOG DECEMBARSKOG POPODNEVA.

.

.

Ono što je za mene bilo interesantno, to je saznanje da su u knjizi sabrane ipak izabrane pripovetke koje je pisao od najmlađih svojih dana pa sve do godine u kojoj je knjiga imala svoje prvo izdanje, 2008.

.

Neke od priča su prvi put objavljene, a neke od njih, koje je cenzura debelo prekrajala, sada su se pojavile u integralnoj verziji.

.

Pre nego što sam zaronio u šire upoznavanje sa njegovim opusom, imao sam osećaj da me Kadare vodi kao mlađeg druga kroz svoje odrastanje, slikajući svoju domovinu onim bojama kakvim je vidi, ni ne ukrašavajući je, ali i ni ne zatamnjujući više nego što jeste. Ukratko, ima neverovatan osećaj za meru i neosporni majstorski književni izraz.

.

Približio mi je kulturu i narod te zemlje na način da mu se bespogovorno veruje, osećajući da sam većinu svog života imao, možda ne iskrivljenu sliku, ali svakako drugačiji dojam, što bi rekao Miljenko sa prezimenom Jergović.

.

Uživao sam, zato je preporučujem i krećem da tragam za ostalim.

.