–Ово није прича о рату који водиш на туђој територији, у Вијетнаму, Камбоџи… Ово је прича о другој врсти рата, великог патриотског рата, рата за одбрану отаџбине, а ка­да је то тако онда се не боре само људи, све се бори, земљиште се бори, птице, кра­ве, предмети. Има у томе и доста метафизике – каже славни ру ски редитељ Никита Сергејевич Михалков, причајући недавно у Кану за „Политику” о свом епском филму „Егзодус:Варљиво сунце 2”, првом наставку Оскаром награђеног дела „Варљиво сун­це”  у којем га поново гледамо у улози Котова, Олега Мењшикова као КГБ мајора Арсентијева, а Надежду Нађу Михалков као Кото­вљеву ћерку…

Један од мотива за настанак овог филма лежи и у томе, каже Михалков, што се врло добро сећа париске премијере сјајног Спилберговог филма „Спасавање редова Ра­јана”, када је уочио да већина младих људи мисли да је искрцавање у Нормандији једино оно значајно што се догодило током Другог светског рата и да не знају готово ништа о рату на Истоку. Страшном рату, страшним жртвама…

Ово је веома комплексан филм о великом отаџбинском рату, снимање је дуго тра­јало а то је од Вас као редитеља и продуцента, али и целокупне екипе, сигурно захтевало веома снажну енергију?

То је истина, али могу да кажем да данас имам екипу која може да уради било који пројекат. То су људи који могу радити на дуге стазе, што је веома важно, јер овде го­воримо и о поновном рођењу филмске индустрије у земљи. Она би требало да буде велика и озбиљна индустрија а не полигон за прављење видео клипова и реклама. Дођеш, одрадиш нешто, узмеш неки новац и одеш кући. Тако не може да настане озбиљна филмска индустрија. Људи који су са мном радили нису радили само за новац, већ су радили предано и истрајно зато што воле филм.

Многи су овај Ваш филм већ назвали „пропутиновским”?

Када неко тр жи нешто и гледа нешто што снажно жели да види, он ће наћи оно што тражи. Када бих желео да видим Бреда Пита на вашем месту, како да нас разговара са мном, ја ћу га видети. Очигледно је, нарав но, да ви нисте Бред Пит, као што је очигледно и да мој филм није „пропутиновски” ма шта то значило. Где је ту Путин? У возу дигнутом у ваздух, колони избеглица на које падају бомбе из немачких „штука”, у Стаљиновој канцеларији, међу људима спаљеним у сеоској штали у знак немачке одмазде? Је ли он онај младић који гине испред немачког тенка на крају филма? Где је он? Покажите ми га? Наравно, свако може да говори, да напише и да мисли шта хоће и да тражи оно чега нема. А шта кажете на то што је у прозападним нови­нама писано да је ово „простаљиновски филм”?

Можда зато што смо од успостављања „уједињеног европског краљевства” све­доци сталног покушаја ревизије историје Другог светског рата и умањења значаја доприноса совјетских трупа и совјетских, руских жртава?

Знате како, наивно је мислити да када педесет старих људи ставите заједно од тога можете добити једну нову, младу особу. То не може, они ће и даље остати стари. Али, неки људи још увек верују у илузију да је то могуће. С друге стране, не разумем смисао тога да се у мој филм импутирају ствари које тамо не постоје.

Ова прича је базира на на историјским фактима или фикцији?

Свака филмска прича је на нечему базирана. У мом филму има и фикци је. Рецимо, сцена када Немци у знак одмазде кажњавају сељане тако што их живе спаљују у штали, није се могла догодити у првој години рата у Совјетском Савезу, јер тада још нису биле формирале партизанске јединице. Наравно, важно је знати да када упо­требљаваш нешто што није фактографија, да то не чиниш зато што то не знаш, већ зато што желиш и што знаш да то има уметничког оправдања.

Занимљиво је и то што покрећете питање религије, што видимо да у комунистич­ком Стаљиновом режиму и Стаљиновој армији нису сви били исти и нису сви има­ли исти однос према религији?

И то је оно што сам хтео да кажем. Млади Татарин, муслиман, моли се пред страшну битку, клања, а млади руски војник само понавља своје име, име свога града, адре­су на којој станује и број. Он није васпитан да зна шта је то молитва. То је веома ва­жна порука. Има много важних порука у мом филму, он је слојевит, потребно је ис­траживати те слојеве, а не само седети и јести кокице.

Зашто сте одлучили да о свему овоме говорите баш сада?

Зато што човечанство, а посебно људи у Русији, губе ову врсту имунитета. Зато што људи да нас фокусирају своје животе на мале проблеме који им се чине огромним. Мој циљ је да покажем да су постојали и да постоје огромни, важни и суштински проблеми, да подсетим да мале ствари значе срећу. Да имаш да купиш сладолед, да се чујеш са родитељима, да ухватиш аутобус на време, све је то срећа. Једино ка­да изгубиш те мале ствари, те мале фине могућности, тек тада схватиш да су они зна­чили срећу. У данашњем свету луксуза и гламура, многи се неће осећати пријатно гледајући овај мој филм, питаће се зашто толика људска трагедија сада, али ми тре­ба да се сећамо и да запамтимо неке ствари. Важне, суштинске ствари.

Мишљења сам да ће Ваш филм бити важан младој генерацији.

Специјално младима. Примио сам огроман број писама од стране младих људи. Веома су дубока, разложна. Дирнути су. Неки од њих ми се захваљују за овакав филм. Међутим, занимљиво је да таква писма добијам на личну адресу. Ретко које од њих се појави у јавности. У јавности се само појављују напади на мене.

Како смо могли да прочитамо, ово је и „најскупљи руски филм свих времена”. Би­ло је тешко скупити новац за његово снимање?

Ми у Русији кажемо: „Половину живота радиш за своје име, а у другој половини живо­та твоје име ради за тебе”. Од државе сам добио два милиона, један за први и један за други филм, и то је био максимум који су ми могли дати. Остатак новца сам ску­пио сам. То је новац инвеститора, спонзора, банака. Убеђивати сада људе да није тачно да сам узео све паре од државе и све паре од руске кинематографије да бих снимио „Варљиво сунце 2”, потпуно је бесмислено, јер то апсолутно није тачно. Хва­ла богу па се такве ствари лако могу истражити и доказати.

Дубравка Лакић

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E