Tačno dve decenije nakon pojavljivanja u Italiji pod originalnim nazivom Antologija misli o lepoti, Istorija lepote, kako je glasio prevod izdavačke kuće Plato, kapitalno delo koje je priredio Umberto Eko, jedan od najvećih mislilaca s kraja prošlog i početka ovog veka, pisac, filozof, teoretičar književnosti, estetičar i semiolog, ponovo je pred čitaocima u Srbiji, zahvaljujući Vulkan izdavaštvu. Nedugo zatim Vulkan je objavio i nastavak ove svojevrsne antologije, knjigu Istorija ružnoće, koju je Eko priredio nekoliko godina nakon premijere Istorije lepote.

Sam Umberto Eko duže od pola veka ostao je dosledan svom bazičnom filozofsko-estetskom konceptu, sve što postoji za njega je znak – poruka čije značenje treba otkrivati u postupku tumačenja. Eko je tragao za istinom u simbolima prošlosti da bi objasnio ključne fenomene današnjice. Sebe je video, najpre, kao filozofa, što u njegovom slučaju podrazumeva znanje dobijeno u neprekidnoj interpretaciji.

Ako stvari posmatramo iz tog rakursa, Eko u Istoriji lepote i Istoriji ružnoće razmatra kraj istorije, doba antiumetnosti i lepote potrošačke kulture. U knjigama koje su ilustrovane stotinama citata i primera, Eko nam predočava shvatanje lepote od Pitagore i Grka, poznoantičku estetiku, srednjovekovne ideje svetlosti, Kantovo bezinteresno shvatanje lepote i uzvišenog, idući sve do ideje lepote provokacije u postmodernizmu. Drugim rečima, od shvatanja harmonije u antičkom periodu do nesrazmere i estetike ružnog u moderni i postmoderni.

Sam Eko u uvodu Istorije lepote sugeriše da je priredio delo koje je više od istorije umetnosti, stavljajući nam do znanja da je reč o knjizi koja se bavi isključivo idejom lepote u zapadnoj kulturi. On to objašnjava činjenicom da nema teorijskih spisa koji nam mogu reći da li su ostali umetnički predmeti takozvanih necivilizovanih naroda, poput maski ili skulptura, bili namenjeni kontemplaciji, obredima ili svakodnevnoj upotrebi.

„Moguće je da povrh svih različitih shvatanja lepote postoji nekoliko pravila koja važe za sve narode i stoleća. U ovoj knjizi se nećemo truditi da ih tražimo i pronalazimo po svaku cenu. Radije ćemo osvetliti razlike… Ova knjiga polazi od principa da lepota nikada nije bila nešto apsolutno i nepromenljivo, već je zavisno od istorijskog perioda i zemlje poprimala različita obličja – a to se ne odnosi samo na fizičku lepotu (čoveka, žene, prirode), već na lepotu Boga, svetaca, pa i ideja… Moguće je da neki grčki liričari pominju tip ženske ljupkosti koji ćemo u slikarstvu ili vajarstvu ugledati tek u nekom drugom razdoblju. S druge strane, dovoljno je pomisliti kakvo bi zaprepašćenje osetio Marsovac koji bi u narednom milenijumu iznenada otkrio Pikasovu sliku i opis lepe žene u ljubavnom romanu istog doba. Ne bi mu bilo jasno kakva je veza između ta dva shvatanja lepote“, beleži Eko u uvodu u Istoriji lepote.

Upravo zbog mogućeg zaprepašćenja budućih generacija, Eko u ovom pregledu ideja o lepoti nastoji da istakne one slučajeve u kojima je određena kultura ili istorijska epoha prepoznala postojanje stvari koje su prijatne za posmatranje, nezavisno od želje koju prema njima osećamo. U tom smislu, sugeriše Eko, nema oslanjanja na kakvu unapred stvorenu predstavu o lepoti – već se samo razgledaju stvari koje su ljudi tokom milenijuma smatrali lepima.

Polazeći od ovakvog pristupa, Umberto Eko je osmislio put koji ne prati trag uobičajene istorije umetnosti, niti istorije estetike, već koristi istoriju umetnosti i istoriju estetike da bi revidirao celokupnu kulturu iz ikonografskog i književno-filozofskog ugla.

„Za lepotu je bilo dovoljno pregledati dela svih filozofa koji su pisali o lepom, i antologija je već napravljena, a za ružnoću, pošto je takvih tekstova neverovatno malo, bilo je neophodno istražiti obimnu teritoriju književnih opisa ružnog iskustva. I to istraživanje je bilo baš zabavno“, opisao je svojevremeno Eko.

Google

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Istorija lepote, ružnoća, Umberto Eko, Umetnost