Ponekad se čini da je borba za „ispravno“ tumačenje prošlosti u pojedinim periodima ili zemljama ogorčenija, emotivnija i potencijalno dalekosežnija nego što su pravi fizički sukobi. Možda to proizilazi iz one poznate Orvelove izreke da „onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, a onaj ko kontroliše prošlost – kontroliše i budućnost“.
Autoritarna kontrola javnog govora može da ima i zlokoban kontekst, naročito kada se radi o reinterpretaciji istorije. Napad na Ukrajinu je praktično najavljen poznatim Putinovim tekstom iz juna 2021. godine pod nazivom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“. Putin je ukazivao na tradicionalnu vezu dva naroda – koji su po njemu u suštini nerazdvojni bez obzira na (zlo)dela boljševika, Poljaka itd. U međuvremenu, Rusija više od dve godine pokušava da ovo slovensko jedinstvo dokaže sravnjivanjem sa zemljom ukrajinskih sela i gradova.Nacija je, pored etničke i geografske blizine i kulturno-jezičkih veza, istovremeno i jedna vrsta „imaginarne zajednice“ (B. Anderson) u kojoj njeni članovi međusobnu povezanost grade pripovestima o zajednički (imaginarno) proživljenoj prošlosti. Crnjanski je ovu ideju mnogo poetičnije iskazao: „Taj nacion, zajedničke nesreće vezuju i u tom nacionu, svaki pojedinac, kad leže, ima istu suzu u oku. A kad se budi, budi se iz istog sna“. Neki narodi pamte duže nego drugi, srpska narodna pesma pamti vreme pre Kosova – ali koliko je to u odnosu na Bibliju ili „Ilijadu“?Ma koliko je važno sećanje, pisao je Ernest Renan, možda je za konstituisanje nacije još važnije kolektivno zaboravljanje. Da bi francuska nacija bila formirana, bilo je potrebno da se zaborave ratovi do istrebljenja koje su tokom XII veka vitezovi sa severa Francuske sprovodili u Langdoku ili isto tako nasilni verski sukobi iz vremena Vartolomejske noći (XVI vek). Ali ako je surovo pokoravanje Provanse možda kolektivno zaboravljeno, pljačka hrišćanskog Carigrada od strane krstaša nije oproštena – bez obzira što se papa sa zakašnjenjem od osam vekova za ovo izvinio Grcima i pravoslavnima.Prošlost nikada nije suviše duboko pokopana i ona brzo ponovo ispliva na površinu – čak i kada se radi o banalnim situacijama. U vreme ekonomske krize i pregovora o restriktivnim uslovima za nove kredite sa Nemačkom (pre nešto više od desetak godina), Grci su se prisetili velike gladi izazvane nacističkom okupacijom Atine. Nakon pretnje Finske da će blokirati pomoć Portugalu, portugalski mediji su ukazivali na nezahvalnost Finaca, čiju je nezavisnost Portugal podržao – doduše jedan vek pre toga.Pitanje sećanja i zaboravljanja, zločina i opraštanja nigde nije aktuelnije nego na Balkanu danas. Kako je navodno Čerčil rekao „balkanski narodi proizvode više istorije nego što uspevaju da konzumiraju“, odnosno da je procesuiraju i racionalizuju. Teme nedavnih ili nešto starijih masakra i satiranja sistematski su prisutne u propagandi. Slike bombardovanja, interpretacije Jasenovca, Srebrenice, Blajburga, komemoracije novih i starijih ratova, etničkih čišćenja i masakra postale su deo tekuće politike kao način mobilizacije masa i obnove ili menjanja kolekitvnog identiteta, sa ciljem jačanja legitimiteta vladajućih struktura. Tekuća politika na Balkanu, nažalost, ne ostavlja na miru ni žive, ali ni mrtve. Prošlost nikako da prođe. O istoriji se, čini se, sa sve većim žarom diskutuje ukoliko se ona pretvara u oblik mitoloških predstava, odnosno zloupotrebljava u političke svrhe. Tako, na primer, kako vreme odmiče, bombardovanje Srbije od strane NATO nekako postaje sve bliže. Rečenica Zorana Đinđića da „još uvek nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošću“ i dalje je aktuelna u Srbiji, koja je pod propagandnom senkom neoradikala.
„Svijet je prepun uspomena”, kaže Ivan Galeb u delu Vladana Desnice, „svijet je preopterećen prošlošću… I previše se pamti… Treba se otresti povijesti, treba pokopati prošlost… Budućnost pripada onima koji nemaju prošlost“. Kao i u slučaju pojedinaca, čini se da bar delimično zaboravljanje može biti lekovito i za nacionalne zajednice – posebno kada se radi o velikim kolektivnim frustracijama.
Umerenost i selektivnost u sećanju, kao i uravnoteženost u tumačenju prošlosti trebalo bi da predstavljaju osnove mentalnog zdravlja – onog individualnog kao i kolektivnog. Jer, kako napisa mudri Marko Aurelije u jednom vojnom logoru pored Sirmijuma pre neka dva milenijuma: „Sve je prolazno, sećanje kao i predmet sećanja. Još malo i zaboravićeš na sve. Još malo, i sve će zaboraviti na tebe“.
Okrtuno je iskustvo da je najbolji iscelitelj pamćenja i učitelj zaborava metod koji su savesno primenjivali vrlo malobrojni osvajači poput Džingis Kana – “posle mene, ništa”. Ne prizivam ovaj metod, ali zaista je jedini pouzdano delotvoran. Svaka nada da će se spontano postići ravnoteža između pamćenja i zaborava počiva na poverenju u pojedinačno i skupno duševno zdravlje, ali je upravo potreba za zaboravom posledica duboko poremećenog duševnog zdravlja pojedinaca i kolektiva. Iz takvog stanja se na žalost ne izlazi spontano…
Okrtuno je iskustvo da je najbolji iscelitelj pamćenja i učitelj zaborava metod koji su savesno primenjivali vrlo malobrojni osvajači poput Džingis Kana – “posle mene, ništa”. Ne prizivam ovaj metod, ali zaista je jedini pouzdano delotvoran. Svaka nada da će se spontano postići ravnoteža između pamćenja i zaborava počiva na poverenju u pojedinačno i skupno duševno zdravlje, ali je upravo potreba za zaboravom posledica duboko poremećenog duševnog zdravlja pojedinaca i kolektiva. Iz takvog stanja se na žalost ne izlazi spontano…