Ja sam Džon Ford. Ja pravim vesterne

Kada su ga pitali koje reditelje najviše ceni, Orson Vels je odgovorio: „Stare majstore, a pod tim podrazumevam Džona Forda, Džona Forda i Džona Forda.“ Ali nije Vels jedini koji je bio očaran njegovim filmovima. Umetnički znalci tvrde da ne postoji reditelj koji je više uticao na svoje kolege od Džona Forda. Njegovo delo, ali i lična harizma bili su uzor i zvezda vodilja za velikane poput Akire Kurosave, Serđa Leonea, Hauarda Hoksa, Martina Skorsezea, Stivena Spilberga, Bernarda Bertolučija…

Jedan od Fordovih kolega, ali i bliskih prijatelja, Piter Bogdanovič, napisao je 1967. knjigu „Džon Ford“, koja slovi za jedno od najboljih svedočanstava o životu i radu slavnog reditelja. Deceniju kasnije, Bogdanovič je objavio dopunjeno izdanje, u kome se, osim kompilacije intervjua koje je vodio sa Fordom, nalaze i lične opaske autora, ali i sećanja na rediteljeve poslednje dane. Ovo značajno delo prvi put je u celini prevedeno na srpski, u izdanju Jugoslovenske kinoteke i Niškog kulturnog centra. Knjiga, koja će se uskoro naći u knjižarama, predstavlja dragoceno svedočanstvo o tome kako je radio i mislio veliki majstor filma.

Autor knjige bio je Fordov veliki obožavalac, ali i njegov blizak prijatelj. Bogdanovič je, uz Džona Vejna i Hauarda Hoksa, bio među poslednjima koji su ga posetili nekoliko dana pred smrt 1973. godine. Ali kako svedoči u svojoj knjizi, taj odnos nije uvek bio prijateljski i lak.

Knjiga počinje sećanjima na prvi susret kada je Bogdanovič, kao novinar „Eskvajera“, došao na snimanje „Jeseni Čejena“ da napravi reportažu i porazgovara sa Fordom. Bio je očaran kada je Ford „iz prve“ pogodio da je njegovo ime srpsko, ali i činjenicom da je, iako na lošem glasu, bio ljubazan i krajnje predusretljiv. Kako su godine prolazile, a njihovo prijateljstvo se produbljivalo, Bogdanovič je shvatio da priče o Fordovoj teškoj naravi i brojnim kapricima nisu bile bez osnova.

– Bilo je nemoguće biti njegov prijatelj ili obožavalac, a da vas ne pecne tim ljutitim irskim jezikom ili trunkom onoga što je Džejms Kegni nazivao „pakošću“ – zapisao je Bogdanović.

Džon Martin Fini (ime koje je 1894. dobio po rođenju), u svemu je sledio svog 13 godina starijeg brata. Kada je ovaj krenuo u Holivud, i on je, nekoliko godina kasnije, pošao za njim. Kada je njegov brat „postao“ glumac Frensis Ford, Džon je izabrao ime Džek Ford i – glumu – ali je zahvaljujući poslu iza kamere postao i ostao legenda.

Njegova prva dela bila su „nemi vesterni“ sa Harijem Kerijem, jednom od najvećih zvezda tog žanra. Godinu dana pre nego što je stvorio svoje prvo malo remek-delo – „Gvozdeni konj“ – Džek Ford je „usvojenom“ prezimenu vratio ime Džon.

Mada je prva asocijacija na ovog slavnog reditelja vestern, Ford je šest Oskara dobio za dramske („Potkazivač“, „Plodovi gneva“, „Kako je zelena bila moja dolina“ i „Miran čovek“) i dokumentarne filmove. Vesterni, od kojih su mnogi ušli u anale, („Poštanska kočija“, „Tragači“, „Nosila je žutu traku“), osvojili su publiku, ali ne i tadašnju kritiku.

– Kada god počnem da snimam vestern, oni kažu: Eno senilnog i matorog Forda kako opet ide na Zapad – prenosi Bogdanovič njegove reči.

Nepoštovanje kritičara izjedalo ga je celog života, ali su ga publika i kolege zbog vesterna dizale u nebesa. Kada su Hauarda Hoksa pitali da li je Ford uticao na njega kada je snimao svoj prvi film „Crvenu reku“, odgovorio je: „Ne znam kako iko može da napravi vestern, a da ne bude pod uticajem Džona Forda“.

Bio je surov i kritičan prema drugima, ali i prema sebi. Nije mu se dopadalo mnogo njegovih filmova. Za neke propuste je krivio sebe, a za druge studio koji je filmove „montirao po želji“, poput „Jeseni Čejena“:

– Uvek postoje dve strane priče, a hteo sam, za promenu, da pokažem njihovo stanovište. Da se ne lažemo, veoma samo loše postupali sa Indijancima, što je mrlja na našoj savesti. Varali smo ih, potkradali, ubijali, masakrirali i sve drugo, a oni ubiju jednog belca i, o bože, odmah dolazi vojska! – kazao je Ford Bogdanoviču i priznao da je film, uz „podršku“ studija, pretrpeo drastične promene u odnosu na ono što je zamislio.

Ford je, svedoči autor knjige, iznad svega cenio spontanost, u životu, ali i na filmu. I dok je privatno mogao da bude slobodan koliko želi, čelnici filmskih studija nisu voleli da se „igra spontanosti“ sa njihovim novcem. Veliki reditelj je, međutim, smatrao da scene ne treba vežbati pre snimanja, pa čak ni one velike, akcione.

– Što više planirate i isprobavate, scene deluju više izveštačeno i manje realne. Ja sam jedan tvrdoglavi režiser koji nikada ne uvežbava glumce. Spontanost mi je važnija od perfekcije – govorio je Ford. I zaista, ako bi neki glumac u toku snimanja pao kad ne treba ili ako bi konj promenio pravac, reditelj nije prekidao snimanje. Za njegovo poimanje umetnosti takvi trenuci bili su dragoceni. I u tome je, pored ostalog, veličina Džona Forda.

Za njegovu vrhunsku filmsku umetnost vezuje se nekoliko legendi, a među njima i ona da je od Džona Vejna napravio zvezdu jer mu nije dozvolio da previše govori.

– To uopšte nije istina – demantovao je Ford. – Imao je mnogo toga da kaže, pregršt replika, ali ono što jeste kazao, nešto je značilo. Nije imao monologe niti je držao govore!

Filmovi Džona Forda hvaljeni su kao izuzetno svedočanstvo američke istorije.

– Škole bi mogle, u redovnom programu, puštati njegove filmove o Sjedinjenim Državama hronološkim redosledom, jer je on ispričao američku sagu s ljudske tačke gledišta i učinio je živom – smatrao je veliki Orson Vels.

Bez obzira na tešku narav, Ford je bio obožavan i cenjen. Tako je u istoriji filmske umetnosti ubeležena njegova legendarna izjava:

– Ja sam Džon Ford. Ja pravim vesterne – koju je izgovorio na sastanku Udruženja filmskih režisera.

Tada je jedna frakcija, na čelu sa uglednim producentom Sesilom Bi de Milom, pokušala da obaveže svakog člana da potpiše zakletvu o lojalnosti studiju i smeni predsednika Džozefa Mankijeviča. Sastanak se odužio unedogled, sve dok Džon Ford nije uzeo reč, izgovorio pomenutu rečenicu i nastavio:

– Ne verujem da u ovoj prostoriji ima ikoga ko više od De Mila zna o tome šta želi američka publika i kako to da joj pruži – kazao je tada Ford. – Ali ti mi se ne dopadaš, Si Bi, i ne dopada mi se ovo što si večeras govorio. Hajde da izglasamo poverenje predsedniku i da svi lepo odemo kući i malo odspavamo.

Neposredno pred smrt, Američki filmski institut organizovao je veliku svečanost na kojoj je Džonu Fordu uručena nagrada za životno delo (prva koju su dodelili). Već teško oboleo od raka, Ford je, ipak, došao da se pokloni publici ,koja je izgledala kao preslikana knjiga „Ko je ko u svetu“. Velikom majstoru filma priznanje je uručio tadašnji američki predsednik Nikson.

– Želeo sam da te noći čitav grad bude tamo, jer sam znao da će to biti poslednji put da mogu da ga vide i poslednji put da on njih može da vidi. To je bilo poslednje „ura“ Džona Forda. Smešno je to što, a ovo je samo moj utisak, ne verujem da mu je na kraju uopšte bilo stalo. Ali svakako se dobrano potrudio da sve bude kako treba – zapisao je Bogdanović u svojoj knjizi. Po njegovom mišljenju, veliki maestro toliko puta je slične scene postavljao na ekranu da je znao napamet kako se ponaša „glavni glumac“.

– Znao je da umire i da ništa od ovoga zaista nije bilo važno. Stvorio je šta je umeo, a sve ostalo bila je predstava. Ako me čuje, možda proklinje moje reči, ali mora da se u sebi smeši zbog bogohuljenja. Jer, Gospodin Ford je imao đavola u sebi, hvala Bogu na tome – dirljivo zaključuje Bogdanović.

Težak karakter

O kapricima i teškom karakteru Džona Forda ispredali su se mitovi. Njegovi bliski prijatelji, saradnici, pa i članovi porodice tvrde da su sve te priče – tačne! – Uzmite sve što ste ikada čuli i umnožite to jedno sto puta, i opet nećete steći kompletnu sliku o Džonu Fordu – kazao je jedan od njegovih omiljenih glumaca Džejms Stjuart.

O kaubojcima i indijancima

Kada se pročulo da će se autor legendarnih vesterna („Rio Bravo“, „Moja draga Klementina“, „Čovek koji je ubio Liberti Valansa“…) sa filmom „Jesen Čejena“ oprostiti od tog žanra, njegov sin Pet Ford je uzviknuo: – Đavola! On voli kauboje, i Indijance, i Dolinu spomenika. Pa, on će praviti vesterne i nekoliko godina nakon što umre!