Ja, strip, nisam kao ostali.

Što se vidi na svakom koraku.

Ako videti možemo, ako znamo.

Što, priznaćete, nije baš lako.

Uostalom, zašto bih vas lagao? Ne mogu i neću da vas lažem.

Mada nije isto ako se ne može ili kad se neće.

Ako preskočim sva ta izgleda vrlo složena ontološka pitanja, ostaje mi jalova mogućnost da vas nekako navedem, uvedem, zavedem i odvedem u pitanja druga, odnekud sporedna – ona koja se tiču stripa, to jest, mene.

Razume se, naravno, da nisam kao ostali (ili ostali nisu kao ja).

Ako ni zbog čega drugog, onda iz očigledne činjenice da sam se, tokom vekovne dominacije (možda čak tiranije) reči, pisane i izgovorene, našao, hteo-ne-hteo, u ogromnom jazu. Sa najezdom tzv.digitalne pismenosti-pogotovo.

Stoga mi sve što vidim  često izgleda kao priča o padu; o nestajanju, zaglibljenosti, urušavanju, uništenju, opadanju (dekadenciji), pustošenju (devastaciji), pa čak i samouništenju. U kojoj sve liči na poslednji trzaj…ili možda krik. Mada često autentičan, intrigantan; neki, može biti, povlašćeni kažu još i blistav.

Ja, strip, kažem – uznemirujući.

Istina se, danas posebno, prepoznaje po tome što je uznemirujuća.

Ne dekoriše, nije prigodna, ne uklapa se.

Ja, strip, to najbolje znam.

Jer posmatram. Živim posmatrački. Što je conditio sine qua non (osnovni uslov) saznanja. Ili jedan od najvažnijih.

Nema tu ništa čudno. Bar ne iz mog ugla. Mada tu nema „mog ugla“.

Kao medijum, moram to posebno da naglasim.

Ali, pored predominacije medija, kako se može biti medijum?

Primoran sam neprestano da trpim poniženja, da ćutim, da me smatraju za nepismenog, da misle da me nema…Ako „oni“ misliti znaju.

Naravno,nisam ni ja bez korena, i ja imam prethodnike, saplemenike, braću po pismu. Ja ih tako vidim.

Ali pitam se zašto oni mene ne vide. Moj odgovor je – zato što su išli u školu-tu, preko puta.

Zato su obnevideli, ogluveli, zanemeli, omutavili, omlitavili.

Intelektualno, moralno, duhovno.

Mada ni njima danas, sve u svemu, nije lako, razume se.

Ali ko je odgovoran, da ne kažem kriv, što sam se pojavio baš u ovom društveno-istorijskom i kulturnom periodu koji je za mene jaz? Rascep, provalija kao usud.

Što je drugi način da se kaže palanka. Da se kaže tamnica. Da ne kažem baš smrt.

Ona, palanka, je horizontala bez vertikale, zemlja (zemljina teža) bez neba, loša kopija urbane betonsko-zastakljene simetrične, neprirodne forme; ispraznosti, zbrzanosti, promocije svega što se reklamira, što je novo ali ne i dobro, a ipak će ubrzo postati sasvim neophodno. Of course.

I pre svega, promocija privida i obmane. Da ne kažem laži, to mi zvuči odveć otrcano, prosto.

Oduvek sam se prepoznavao u onome što je odbačeno, marginalizovano, obezvređeno…pored puta-onog kojim svi prolaze.

Kad sam video prvi strip (davno je to bilo) video sam, ne znajući to, i  sebe.

Ali ne strip kako ga je svima i zajedno sa ostalim izdavačima (dušebrižnicima stripa), svojevremeno predstavio gospodin Ervin Rustemagić (poznati menadžer i izdavač, bolje reći-trgovac stripom), već u svetlu, verujem, bitno izvornijem.

Njegov krajnje pragmatičan i  zabavno-anegdotski, populističko-popularizatorski način vremenom  mi je postao sasvim tuđ i do krajnosti banalan.U njegovoj knjizi Profesionalne tajne stripa, koja više liči na katalog, američki autori novinskog (sindikatskog) stripa, najamnici, zauzimaju najviše prostora (ako uzmemo izdanje objavljeno sredinom sedamdesetih).

Njihova produkcija ne može da se uzme kao najbolji primer (paradigma) umetnosti stripa. Trebalo bi poseban ogled načiniti posvećen isključivo liku i delu gospodina Ervina, mislim to u sebi već odavno.

Morao sam jednog dana,sticajem različitih okolnosti, da se probudim i shvatim da ja  nisam ta slika, ta predstava.

Ja sam neko drugi.

U višegodišnjoj, mučnoj potrazi za sobom (i sobom!), došao sam, bez sumnje, do prilično radikalnih otkrića. Bar u odnosu na predstavu o meni gorepomenutog gospodina.

Otkrića da ja, u suštini, nemam mnogo veze sa comics-om, crtanim i pisanim za potrebe prosečnog američkog građanina, potrošača (konzumenta).

I tako, u krajnje tegobnoj potrazi za svojom prirodom, usred zemlje lažne svetlosti, u ćorsokaku Evrope i sveta, hteo-ne-hteo, naišao sam na mnoge zanimljive predele, horizonte, vidike, koji su mi, opet, otvarali nove predele stripa, to jest-mene.

Svima, naime, kao da je sve bilo odavno jasno, i, samim tim, ne mora da se dovodi u pitanje pa samim ti ni  teorijski osvetli.

Svima kao da je jasno ko sam i šta.

U meni se, međutim, stara sumnja pretvorila u uverenje da sam ja, strip, uistinu sebi još neupoznat, da sam terra incognita,u najmanju ruku oblast maglovita, zatamnjena, još skrita i uglavnom odavno banalizovana.

Budući da je svet medija poharao duše čitaoca, danas je došlo vreme da digitalni konzumenti (ne recipijenti), dokrajče ono što je još preostalo.

Uspavani zatočenici ovog postmodernog-postkapitalističkog doba ne mogu da vide i čuju ništa izvan sfere nametnutog (reklamiranog) izbora.individualnog i kolektivnog.

Dok sam se ja opismenjavao na način koliko svoj (stripski) toliko i onaj logosni, ostali su sledili putanju i pravopis čisto digitalne prirode. Novokomponovanim pismenim personama zato idu pare u ruke (odnosno, bar onim najsnalažljivijim među njima),a meni, koga neznalački zovu strip-prst srednjak. Ko mi je kriv kad sam spor, suviše sklon introspekciji, samim tim kontemplativan i kolebljiv.

Ćuti, dobro je kažu još oni među izdavačima i onima koji se izdaju za konzumente (recipijente?) i optimiste među dušebrižnicima mog imidža te možda čak i identiteta i integriteta), dobro je, još nas ima, kažu.

Ali, molim vas, gospodo izdavači, i vi pomenuti vrlo poštovani ostali, pogledajte, pogledajte (ako je ikako još moguće), onog čoveka tamo koji sedi sam na klupi ili u kafiću „Ispraznost“(jedino on postoji), taj čovek tamo – TO SAM JA.

Leta gospodnjeg, 2015

Đorđe Milović

  Priče, Strip, Umetnost