Ja, zatočen – Priznajem da sam upao u javnu kuću, koju ovde gotovo svi zovu televizija, a ja je zovem slugama svakog režima pa i ovog aktuelnog, i u roku od pola sata, pobio svu tu gamad.

Pošto sam sklonio glupaču iz rialitija pre rialitija, koji svi nazivaju TV dnevnik, seo sam za njen sto, na kojem kao da se odražava čitav svet, da ne govorim o onom svetu na nekakvom velikom ekranu iza nje, i lepo, polako, bez zamuckivanja, pročitao tekst, odnosno svoje vesti, koje sam, razume se, započeo onako kao što se očekuje, onim čuvenim rečima, koje i ptice na grani znaju napamet:

“Dobro veče, poštovani gledaoci, a evo i pregleda najvažnijih događaja dana”.

Ali, gle čuda, sve što sam tada dalje čitao nije bilo ni najmanje svima važno i očekivano.

A, koliko se sećam, rekao sam otprilike sledeće:

“Ukoliko uistinu želite da operete sudove, vi to uradite odmah, ne ostavljate za sutra. Tako je i sa revolucijama. Onaj koji sutra ode na posao, nastavlja da služi bolesnom društvu. Zato, poštovane sugrađanke i sugrađani, dođite večeras u centar grada i sedite pored mene, izađite na vrata koja zaista vode napolje, i  ponesite  sa sobom vode,trebaće vam, a sve ostalo će uraditi duh sveti koji nas je sve doveo na svet  i koji će nas sve odvesti sa njega.

Jer ako ne očistimo prvo sebe,kako ćemo onda svet? Budimo, dakle, mi prvo čisti a ostalo  prepustimo duhu svetom o kojem ništa ne znamo  i o kojem je teško govoriti,ali on će govoriti kroz nas kada za to dođe vreme.A vreme je.Mi smo zvezdano-sunčana bića,a naš dom je na početku.

Ne treba da idemo u pustinju na slavlje, već smo u njoj.
I ponesite vode, jer će vam trebati”.

I sve tako, u tom stilu.

U svakom slučaju, sada sam ovde, bogu za leđima, utamničen na doživotnu robiju, jer su uzeli u obzir olakšavajuće okolnosti, kažu.

Gledam svakodnevno kroz rešetke krajičak neba i sve promene na njemu…ponekad nešto zapišem, dozvolili su mi. Kažu da mnogo cene strip crtače. Treba to znati, kažu.

Zatočen sam,  moj duh je slobodan da crta i piše. Piše dok crta i vice versa. Nema tu velike razlike.

Kao što nema velike razlike između mojih dana i noći.  Kažem “mojih”, iako su mi nametnuti, naravno.

Ali sam vremenom, koje ne mogu da merim,počeo da ih doživljavam kao svoje.

Ovde nema bog zna šta da se radi.

Kroz rešetke nema mnogo toga da se vidi, zato sam prinuđen da razmišljam i živim od sećanja.

Učim da živim sam, jer je moja tamnica potpuno izdvojena. Čujem samo udaljeni šum talasa, kričanje ptica, i povremeno hučanje vetra.

Stražar, čije lice ne vidim, tri puta dnevno ostavi hranu na uvek isto mesto ispred moje tamnice, čujem njegove korake kako dolaze, zastaju na kratko i potom odlaze.

Sve ostalo vreme provodim u osluškivanju svojih misli i glasova.

Ja ih zapisujem, prebiram, prosejavam, promišljam, oblikujem ili odgurujem od sebe kao napasti, kako kad.

Nekad krenem od naslova, kao da je on tajna kutija, ili sandučić za koji samo treba naći odgovarajući  ključić. Nekad, opet, od jednog crteža, koji je ponekad u boji, u tehnici akvarela najčešće.

Nekad dobijem ideju za priču posle čitanja neke priče nekog pisca kojeg čitam po drugi, treći ili četvrti put.

Uglavnom ne sanjam, ne sećam se da sam nešto sanjao. Pogotovo zato što i ne mogu da spavam. Vrlo retko, ponekad nakratko.

Nemam ni šta da sanjam dok pokušavam da spavam kad, u stvari, sanjam neprestano otvorenih očiju.

Često se pretvaram da spavam dubokim snom ili se uživim u ulogu nekog drugog, čas glumca, čas pesnika, čas besmrtnika, i ta me igra silno zabavlja.

Dešava mi se da se smejem onome što sam napisao, nacrtao, ili da plačem dok slušam neku melodiju koju čujem duboko iz sebe.

Ja sam onaj koji osluškuje, posmatra, razmišlja, zapisuje i svedoči. Posrednik, most između dva sveta.

U tom sledu događa se i proces preoblikovanja, interpretacije i sublimacije svega, razume se. U svojoj petnaestoj shvatio sam da želim da postanem strip crtač.

Jednog dana sam se prepoznao u fotografiji crtača stripa, koja je bila objavljena u ne sećam se kojim novinama, kako sedi za crtačkim stolom. Pisaca, slikara i ostalih iz te odomaćane bratije ima, ali crtača stripa koji pokužavaju da govore svojim savremenicima?

U političarima ili novinarima takođe nisam video sebe. Ali ne želim da pričam o svojoj prošlosti, suviše me opterećuje. Sada sam ovde. I, hvala bogu, (ako ga negde ima u smislu shvatljivom), niko mi najzad ne smeta. Potpuno sam sam.

Ali ne sam u odnosu na nekog drugog, već sam u odnosu na sebe samog.

Istina, ova današnja tvorevina, (ovaj tekst) nije strip ali jesta niz slika ,za koje možda nisu potrebne reči. S vremena na vreme, nekim tajnim kanalima, nešto objavim. Često poželim da to pročita neka nežna, mlada dama,u kojoj se nastanio beskraj, još čista u srcu, nezagađena i neosakaćena svetom (profanim), inteligentna i lepa.

Kažem mlada, zato što ja nisam star, mnogo stariji od nje, kao što bi mnogi rekli, prosto zato što me ne poznaju i zato što nisu naučili da gledaju, a i kako bi mogli, ne žive posmatrački kao ja; ”Ne možeš videti kuću u kojoj stanuješ”, kaže stara kineska izreka.

A da, nekim čudom, znaju gledati, videli bi da ja, baš stoga što ne živim kao ostali, ne mogu ni da ostarim. Baš zato što ne živim kao što normalan svet živi, ja mogu da živim izvan norme. A ljudima izvan norme pašu jedino odnosi, susreti, ljubavi koje nisu u skladu sa normom. Ali, ako me bude razumela, bolje reći videla, možda ću je zavoleti, ako je zavolim…

A, tada, u tom slučaju, bojim se, više neću imati moć da budem medijum (provodnik). Više neću biti ja. Ovaj ja. Već neko drugi.

A toga se, izgleda, najviše bojim. Osim ako i ona ne voli svoju tamnicu. I boji se, koliko i ja, da iz nje izađe.

Leta gospodnjeg, 2017.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao, obojio Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip