Jedna pura, dva pandura…

U prosincu 1999. kolega Vladimir Sever i ja vodili smo iscrpan biofilmografski razgovor s tada 72-godišnjim klasikom hrvatske i jugoslavenske kinematografije Antom Babajom u njegovu prostranom stanu na Zrinjevcu.

 “Čitao sam negdje da Antonioni snima, a ima 87 godina, i zastidio sam se“, rekao je tada Babaja, “da barem nešto počnem, da ne sjedim ovako izgubljeno, da nešto barem vježbam…“ Nekoliko godina poslije, Babaja je prestižan stan u strogom centru Zagreba zamijenio skromnom sobicom u domu za starije i nemoćne osobe, no ta ga promjena nije psihički satrla. Uostalom, kako svjedoči niz njegovih filmova, on je mnogo godina prije znao sve o egzistencijalnoj praznini i besmislu, pa i o tada naizgled dalekoj starosti koja ih dodatno podcrtava.

Umjesto da se prepusti depresiji, jedan poklon pružio mu je neočekivanu priliku da se prvi put nakon 1992. i filma “Kamenita vrata“ kreativno aktivira i ispuni čežnju koju nam je otkrio onog prosinca na Zrinjevcu. Njegov bivši student Tomislav Jagec, danas voditelj filmskog programa u zagrebačkom KIC-u, darovao mu je miniDV kameru, sredstvo ostvarenja nevjerojatne slikopisne demokratizacije, čiji se digitalni zapis doduše ne može nositi s teksturom filmske slike nekadašnjih superosmica, a kamoli šesnaestica, ali je zato kudikamo praktičnije i tehnički učinkovitije.

Tako je i Babaja, unatoč visokim godinama i infarktima koje je pretrpio, s lakoćom svladao “abecedu“ snimanja miniDV kamerom kojoj nije neophodno ni dodatno osvjetljenje ni vanjski mikrofon da bi postigla tehnički prihvatljivu razinu slike i zvuka. Počeo je snimati vlastito bivstvovanje koje se uglavnom svodi na boravak u domu i redovite odlaske na razgovor s prijateljima u kavanu hotela “Dubrovnik“, a onda i odlučio, uz podršku Tomislava Jageca i svog omiljenog snimatelja Gorana Trbuljaka, krenuti u pustolovinu kreiranja dugometražnog dokumentarnog filma.

 U 80. godini, svečano otvarajući festival Zagreb dox, a odmah zatim krenuvši s njime u ograničenu kino-distribuciju, Ante Babaja predstavio je javnosti svoj prvi dugometražni dokumentarni film “Dobro jutro“.

Damir Radić za Nacional

Ovo je intervju koji je vodila Katarina Radeljic sa A. Babajom povodom njegovog poslednjeg filmskog ostvarenja, dokumentarnog filma, ‘Dobro jutro’ /2007/

– Zašto ste odlučili da snimite film o životu u staračkom domu? Koju poruku želite da pošaljete publici?

Zar nije starački dom odlično mesto za životnu retrospektivu, pogotovo za umetnost kojom sam se bavio celog života. A što se tiče poruke, nameće mi se skoro smešna interpretacija – ‘Poslaću im poštom’ /John Ford/

–Koju ste tehniku koristili za ovaj film?

Film je snimljen standardnom mini DV video kamerom, i to je cela tehnologija.

–Koji je vaš najomiljeniji deo u filmskom procesu? Možete li mi to objasniti u kontekstu ovog filma?

Najvažnija i najosnovnija stvar je koncept. Bez koncepta ja nisam u stanju bilo šta da snimim s obzirom na moju ograničenu pokretljivost i činjenicom da živim u staračkom domu. Snimio sam ono sto me okružuje, u nekim scenama sam ubacio inserte iz mojih ranijih filmova.

– Koja je bila najveća prepreka pri realizaciji ovog filma?

Nije bilo nikakvih teškoca ni prepreka.

Šta više volite da snimate – dokumentarne ili dugometražne filmove i zašto?

Ne mogu se odlučiti.

– Na čemu trenutno radite?

Razmišljam o temi za svoj sledeći film.

-Šta mislite, šta imaju zajedničko režiseri iz Hrvatske?

Kompleks provincije.

–Koliko vam znaci što je vaš film prikazan u New Yorku na Croation Film Festivalu?

Drago mi je da se ljudima pružila mogućnost da vide moj film.

–Koja je vaša mantra?

Ja sam agnostik.

Na mnogim listama najboljih jugoslovenskih filmova svih vremena, Babajina “Breza” se nalazi na visokom mestu.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Babaja, Breza, Film