Jugoslavija kao nedovršena zemlja

Tri varijante “otvorene opcije”

Rasprave o državnom statusu Jugoslavije, tiho i nekonsekventno započete sedamdesetih godina, zgušnjavaju se u preteče klatno, koje se, poslednju deceniju, u sve ubrzanijem tempu njiše između krajnjeg juga i krajnjeg scvera naše zemlje. Mnogo toga što na svojoj putanji ruši ionako je bilo fikcija, ali silina sa kojom to čini otežava razlikovanje. Na trenutke čak izgleda da je sve bilo privid, da je (pre svega emocionalna) pustoš jedini stvarno homogeni medij naše komunikacije. Međutim, ni trezveniji pos-matrač neće moći oteti se utisku da su ovde zaista osnovne stvari dovedene u pitanje. Utisku da je Jugoslavija zapravo nedovršena država. Tako reći kao neka otvorena opcija, koja se opire svakoj konačnoj definiciji. Pri tom je njena otvorenost takvog tipa da u sebe uključuje i prethodne definicije. Trijumf interpretacije nad stvarnošću tako je postao totalan. Nije se dogodilo ono što se dogodilo, nego ono za čije priznavanje kao dogođenog se može postići interpretacijski (to znači: politički) konsenzus.A pošto je njegov kurs plivajući, i naša prošlost, sadašnjost i budućnost su permanentno “na raspolaganju”.

Intenzitet te nedovršenosti nije u svim jugoslovenskim centrima na isti način procenjen, ali on ne zavisi toliko od stepena uverenosti njihovih zastupnika – jer oni su, gotovo bez izuzetka, prilično uvereni u svoju stvar – nego od značenja koje žele da pripišu svom pojmu nedovršenosti. Čini se da je tu moguće razlikovati bar tri varijante.

Za neke je taj pojam metafora iza čijih leda bi trebalo da započne novo teritorijalno razmišljanje o Jugoslaviji. Ono je, najopštijem nivou, praćeno nužnim istoriografisanjem teme, tj. opservacijama o istorijskoj relativnosti naših državnih granica. One su nekad trebale da obuhvataju nešto drugo, što znači da ni ono što danas obuhvataju ne počiva na nekoj nužnosti. Zaoštreni oblik ove varijante sadrži želju za postepenim ili neposrednim odvajanjem dela državne teritorije. Teritorija o kojoj je najčešće reč kada se pominje relativnost državnih granica jeste Kosovo, ali je zanimljivo da spremnost raspravljanja o teritorijalnim promenama raste što se više približavamo severu naše zemlje (na samom Kosovu se o takvim promenama ne raspravlja, nego se one pripremaju). Tamo ta spremnost ima oblik “punog razumevanja”, u smislu “zbog čega se taj deo jugoslovenske teritorije, koji je ionako veoma različit od ostalih delova ne pripoji svojoj matici”. Nezavisno od toga da li je ovaj velikodušni secesionizam legitiman, nesumnjivo je da on u značajnom smislu stvara atmosferu o nedovršenom državnom statusu Jugoslavije.

Na pomenutom drugom kraju klatna nalazi se uverenje da osnovni konsenzus naroda koji su se ujedinili u jugoslovensku državu u stvari nikada nije postignut, pošto ti narodi nisu bili u prilici da na autentičan način izraze svoje mišljenje o novoj državnoj tvorevini. U nju su bili gurnuti, u finalu najvećih novovekovnih zapleta, tj. Prvog i Drugog svetskog rata. Kombinovan sa samorazumljivim pravom svakog naroda na samoopredeljenje (uključujući “pravo na otcepljenje”) ovaj stav otvara opciju ponovnog odlučivanja o tome da li Jugoslavija kao zajednica naroda uopšte ima smisla. Za sada je ovo uverenje otvoreno izloženo samo u Sloveniji.

Treća varijanta, sa manje ili više koherentnosti zastupana u većini centara jugoslovenske federacije, prividno je oslobođena radikalizma koji je karakterističan za navedena dva proble-matizovanja državnog statusa naše zemlje. Ona Jugoslaviju želi da posmatra kao rezultat permanentnog dogovora. Ako upotrebimo termin iz naslova, to bi značilo da je Jugoslavija trajno nedovršena država, tako reći kao neko permanentno odlučivanje sa neizvesnim ishodom. U tome bi se (uverava nas najveći broj naših političara) i sastojao njen demokratski karakter, inače izražen u stavu koji je svima razumljiv, a koji ističe dobrovoljnost kao princip života u državnoj zajednici. Videćemo da je prividna umerenost ovog rešenja zaista samo privid, a u stvari predstavlja dalekosežno ugrožavanje državnog statusa. Dok je kod prve dve varijante moguće zamisliti scenario u kome bi sporna pitanja definitivno bila rešena, ovde to čak ni u mašti nije moguće, pošto ceo nacrt i počiva na stabilizovanju pat pozicije kao optimalnog stanja.

Svaka od pomenutih verzija ima jasne državno-pravne pretpostavke, bez obzira na to koliko jasno ih sama uvida. Naime, u razmišljanje o državnom statusu Jugoslavije svaka ulazi sa predstavama o tome šta državnost kao takva jeste i treba da bude. Analiza tih pretpostavki verovatno bi bila zanimljiva, a u svakom slučaju, bila bi prepuna bizarnih elemenata. U vakuumu koji se širi iza komunističkog pojma (ili tačnije: ne-pojma) državnosti izraslo je raznovrsno bilje, koje je nedostatak pretpostavki za život pretvorilo u vlastitu pretpostavku za život.

Međutim, ma koliko površne zabave obavećavala, jedna takva analiza bi u suštini bila irelevantna. Proizvoljnost kao princip kojim se rukovodi njen predmet i njoj samoj bi oduzeo i poslednje ostatke sistematičnosti. Zbog toga predlažem da ostavimo po strani tu neobičnu mešavinu ranofeudalnih predstava o državnosti, rusoovsko-boljševičkog pojma “nacije” kao permanentnog mobilizovanja kome su državno-pravne “forme” samo sredstva koja svaki dan može suvereno menjati (kuriozitet je u tome što zastupnici ovakvog shvatanja “narodne suverenosti” veruju da su u njemu pronašli adekvatan kriterij za radikalnu kritiku ničeg drugog nego radikalnog socijalizma, koji to shvatanje – na njihov užas – teorijski i praktično utemeljuje!), pseudo plebiscitarnih ideja o tome kako se jedan narod izjašnjava za ulazak u neku državnu zajednicu, i čega sve još ne. Radije posvetimo pažnju onoj dimenziji tih stanovišta koja sadrži bar minimum materijalne usmerenosti. Dakle, klonimo se zaludnog pokušaja sistematizovanja različitih predstava o državi, i upitajmo se o njihovom minimalnom zajedničkom nazivniku, naime, o njihovom viđenju postojeće jugoslovenske države. A ta, ma kako uska, ali ipak zajednička osnova zagarantovana je, složićemo se, pojmom federalizma. Možda bi nam njegova analiza mogla pomoći da bar malo razjasnimo nedoumice u pogledu državnog statusa zemlje u kojoj živimo?

Pojam federalizma kao njihova osnova

Na prvi pogled se čini da smo sa pojmom federalizma konačno stupili na zajedničku teritoriju. Razlike postoje samo u pogledu žara sa kojim ga različite strane zastupaju, ali važno je da ga ni jedna ne osporava. Ovaj “prvi pogled” je, naravno, pogrešan: saglasnost je prividna, pošto ne omogućava donošenje i sprovođenje strateških odluka, a u političkoj delatnosti je to osnovni kriterij stvarnog zajedništva. Pojam federalizma na neki način jeste zajednička pretpostavka (koja u odlučujućoj meri redukuje obilje državno-pravnih predodžbi, inače mogućih u našim nekontrolisanim političkim fantazijama), ali njegova praktična primena pokazuje da polemička dimenzija dominira nad racionalnom. Drugim recima, različiti učesnici u političkom odlučivanju pod tim pojmom podrazumevaju različite stvari, i međusobno se blokiraju.

U ovakvoj problemskoj konstelaciji postoje dve mogućnosti. Analiza svakog pojedinačnog pojma federalizma, sa namerom da se izlože sličnosti i razlike. Ili, prethodno utvrđivanje minimalnog sadržaja pojma federalizma (nezavisno od njegove upotrebe u Jugoslaviji), i onda eventualna kontrola postojećih shvatanja upoređivanjem sa tim osnovnim uslovima, sadržanim u trivijalnom istorijsko-funkcionalnom značenju federalizma. Predlažem da krenemo ovim drugim putem, ne samo zbog toga što nam on omogućava da razmotrimo objektivne kapacitete federalne forme, nego pre svega zbog toga što znatno skraćuje raspravu. Naime, ja želim da argumentujem u prilog teze da Jugoslavija uopšte nije federalna država, u osnovnom smislu pojma federalizma. Ukoliko bi argumentacija bila uverljiva, oslobodila bi nas potrebe da detaljno analiziramo naša različita shvatanja federalizma, i da u njima tražimo orijentir za izlazak iz državno-pravnog lavirinta u kome se nalazimo.

Da bismo mogli odgovoriti na pitanje da li tip jugoslovenske socijalno-političke konstitucije omogućava, zahteva i čini poželjnim (ako on ne postoji) federalni model državnog uređenja, moramo najpre znati koje su istorijsko-strukturne osobine tog modela. Ako bi trebalo da resi naše osnovne probleme, on kao rešenje u njima mora biti funkcionalno anticipiran. Prosto “uvoženje” nekog modela, samo zato što nam izgleda zgodan ili privlačan, neće mnogo pomoći. To najbolje znaju brojne nerazvijene zemlje, koje su uvezle ustavno-pravni sistem, a nisu posedovale neophodne socijalno-istorijske pretpostavke za njegovo funkcionisanje.

Još jedna napomena. Ovde je federalizam predmet interesovanja kao državno-politička forma. Prirodno-pravnu, etičku, ili neku sličnu perspektivu, iz koje bi se moglo argumentovati o pred¬nostima demokratije, pravu na samoopredeljenje, autonomiju itd., ne smatram relevantnima za formulisanje problema. Takođe isključujem ekonomske argumente za centralizaciju ili decentralizaciju delatno-relevantnih resursa (tj. kompetencija i finansija). Ne zbog nedostatka prostora, nego zbog trivijalnosti jedne takve argumentacije. Naime, ako pitanje državne organizacije formulišemo polazeći od ugla ekonomske eficijentnosti – a to znači, pitanja: kako javne zadatke podeliti na različite nivoe i pri tome obezbediti optimalnu alokaciju resursa, legitimnu raspodelu dohotka i maksimalnu stabilnost ukupnog privrednog sistema – onda je svaka država koja ekonomski racionalno posluje istovremeno i “unitarna” i “federalna”, ili prosto, ona je država koja ima racionalnu privredu. U ovoj tautologiji nema ni reci o političkoj konstituciji koja mora biti dovoljno fleksibilna da omogući tako dinamično pulsiranje procesa centralizovanja i decentralizovanja. Da tu politički sistem nije neka “funkcija” privrede, razume se samo po sebi. A koje osobine su svojstvene federalizmu kao jednom takvom državno-političkom sistemu? Zbog čega on kod nas nije podsticao pomenuto pulsiranje, nego mu je oduzeo i poslednje, slabašne znake života?

Federalizam kao premeštanje pomenutih delatno-relevantnih resursa na decentralne jedinice ima nužne istorijske i strukturno-funkcionalne pretpostavke. Počnimo sa prvima.

Istorijsko-politička nužna pretpostavka federalizma jesu nezavisne, politički organizovane jedinice, bilo da su to države ili druge teritorijalne organizacije. One se udružuju da bi resile probleme koje svaka za sebe pojedinačno ne mogu, ili ne mogu tako uspešno, da rešc. Jasan politički status jedinica koje ulaze u federalnu državu predstavlja neophodan uslov u višestrukom smislu. Državno-politička infrastruktura svake članice predstavlja medij za artikulisanje lokalnih interesa pre nego što dospeju na “savezni nivo”, i time sprečava mogući autoritarni razvoj centralne vlasti. S druge strane, ona je medij preko koga centralna vlast može da homogenizuje politički prostor a da ne bude shvaćena kao kolonizator.

Ne može biti sumnje da prilikom nastanka Jugoslavije ova pretpostavka federalizma nije postojala. Pre udruživanja u zajedničku državu, samo Srbija i Crna Gora su bile političke zajednice u navedenom značenju. Ostale teritorijalne jedinice su imale svoj identitet i posebnost koju je bilo potrebno štititi, ali nisu bile države. Savez sa njima je bio savez u veoma ograničenom smislu tog pojma, zbog proste činjenice što jedinstvena politička volja -osobina svake političke zajednice – kod njih nije egzistirala. Ovim nije rečeno da razlike koje su postojale nisu bile dovoljno jasne, nego samo to da federalizam nije državna forma u kojoj su one mogle da racionalno budu organizovane.

Međutim, možda je moguće zamisliti i obrnuti proces? Možda federalna državna forma može nastati i kao rezultat transformacije unitarne državne zajednice, na kraju procesa u kome političku autonomiju postepeno stiču jedinice koje primarno nisu posedovale politički status? One onda, u tihoj metamorfozi, stvaraju novovrsnu organizaciju – federalnu državu – u kojoj svaka za sebe rešava one probleme za koje više ne postoji zajednička osnova, a zajedno sa drugima one za koje ta osnova još uvek postoji. Ako želimo da sačuvamo bar minimalnu smislenost pojma federalizma, onda on u Jugoslaviji mora imati ovo drugo značenje. Dakle, federalizovanje u obrnutom smeru. Teorijski ga je lako zamisliti, međutim, kako stoji stvar sa njegovim uslovima? Jesu li oni u našoj zemlji ispunjeni? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo se pozabaviti strukturno-funkcionalnim pretpostavkama federalizma.

Federalna državna forma predstavlja specifični oblik kontrole moći. Egzistencija politički oformljenih jedinica pre udruživanja u zajedničku državu neophodna je upravo zbog toga što su samo u tom slučaju one u stanju da efikasno praktikuju kontrolu moči, svojstvenu federalnom uređenju. Jer, ono je istovremeno borba za povećanje vlastitog udela u moći, tj. neprekidno nastojanje da se kapaciteti relevantni za delovanje premeste na decentralne nivoe odlučivanja (pri čemu svaka federalna jedinica smatra da upravo njenim finansijskim zahtcvima pripada sistemski prioritet). Funkcionalni balans moći, bez koga je federalna forma fraza lišena smisla, moguć je samo tamo gde je, bar načelno, predviđen i od strane učesnika prihvaćen zahtev za institucionalnom kontrolom moći.Tamo gde obim moći nije moguće čak ni tematizovati (jer ga zaklanjaju široki pojmovi, kao što su “vlast radničke klase”, “samoupravljanje” itd., koji političkoj moći pridaju metafizičku dim-menziju i izmiču je racionalnoj raspravi) ne može, naravno, biti ni govora o nekakvoj njenoj kontroli. Ova netransparentnost moći, svojstvena jugoslovenskom političkom sistemu, isključuje mogućnost ne samo njene (npr. federalne) kontrole, nego i njene racionalnosti u trivijalnom tehničkom smislu. Da bi upoznala svoje kapacitete ona mora da se neprekidno sudara sa vlastitim granicama. Takvo učenje, primereno nižim organizmima, ne može joj pomoći čak ni da se orijentiše u obilju problema pred kojima se svako savremeno društvo nalazi, a pogotovo ne da upravlja njima. Ako ovo imamo u vidu, možemo zaoštreno reći da je postojeći jugoslovenski federalizam nastao kao odgovor na tipično antifederalističko pitanje: kako podeliti moć a pri tom izbeći ne samo njenu funkcionalnu kontrolu, nego i njeno tematizovanje?

Precizni balans moći, koji ne bi blokirao donošenje značajnih odluka (a one, ako su stvarne odluke, uvek diskriminišu nekog učesnika, tj. ne mogu istovremeno zadovoljiti sve interese), a koji bi, na drugoj strani, stvarao slobodan prostor za regionalne, etničke, konfesionalne i druge manjinske razlike, nije mogao da bude ostvaren u prvoj jugoslovenskoj državi. Objektivne mogućnosti njenog političko-upravnog sistema bile su primerene jednoj homogenoj zajednici i bile su beznadežno preopterećene “viškom” razlika, sa kojim su se na svakom koraku sudarale. Time želim da kažem: ta država nije bila u stanju da reši svoje osnovne probleme ne zbog svoje unitarne forme (pri čemu bi ih onda resila da je, kojim slučajem, bila federacija, po uzoru na današnju), nego zbog toga što ni kao unitarna država nije aktivirala integracijske mehanizme kojima ta forma raspolaže. Razlozi za to su, dakle, 15-torijski, a ne strukturno-funkcionalni. A kako stoji stvar sa socijalističkom državnošću i njenim regulativnim kapacitetima? Ona je nasledila suštinsku nehomogenost i imala je prilike da isproba svoj model društvenog organizovanja. Ukoliko u tome nije uspela, da li su razlozi istorijski (tj. “nezrelost” socijalizma kao državno-političke forme) ili možda pre sistemski?

Da bih se bar približio odgovoru na ovo pitanje najpre ću izložiti dinamiku jugoslovenskog državno-političkog sistema, koju sam već označio kao federalizovanje u obrnutom smeru. Zaključak će biti da kao rezultat te dinamike nije nastao, i nije mogao nastati željeni i proklamovani federalizam, nego je, po unutrašnjoj nužnosti tog razvoja, stvorena parakonfederalna forma. U sledećem koraku ću postaviti pitanje koje visi u vazduhu još od početka rasprave, naime, zbog čega uopšte dolazi do ove neobične dinamike, u kojoj Jugoslavija, poput nekog mesečara, traži svoju primerenu državno-političku formu. Jer, neophodan nam je bar provizoran odgovor na ovo pitanje, pošto samo on može unekoliko olakšati razočaranje koje nastaje kada utvrdimo da ni konfederalno uređenje nije ta forma.

Slobodni pad u konfederalizam

Prvo doslcdno federalno uređenje Jugoslavija je, što je paradoksalno, dobila u trenutku u kome je bila najunitarističkija u celokupnoj svojoj istoriji. To nije bio unitarizam neke nacije, nego partije. Ukoliko se svi konci nalaze u jednoj ruci, o kakvoj decentralizaciji moći uopšte može biti reci? Da bismo znali kako je ta moć funkcionisala nije dovoljno da čitamo “AVNOJ-ske dokumente”, niti bilo kakve arhivske izvore, nego nam je potrebna sociologija moći nastajuće jugoslovenske radikalno-socijalističke države. A kada jednom bude postojala, u njoj pojam federalizma, u to sam uveren, neće igrati značajnu ulogu. U svakom slučaju, danas taj “paradoks federalizma” predstavlja pogodno polazište za različite interpretacije. Od onih čiji je cilj da retroaktivno utemelje svoj današnji politički status, pa do onih koji današnju konstelaciju vide kao “razgradnju federacije”. Na celoj interpretacijskoj skali, bez obzira na razlike u stanovištu, kao samorazumljiv je prihvaćen stav da je Jugoslavija nekada zaista bila federacija.

Ako mogućnost kontrole političke vlasti shvatimo kao minimalnu pretpostavku federalne forme (jer, kako bi bila moguća vertikalna kontrola vlasti, ako kontrola vlasti kao takva nije moguća?) onda se naša politička dinamika iz protekle dve decenije ni u kom slučaju ne može opisati uz pomoć federalizma. Naravno, ukoliko ovom pojmu ne pripišemo neko ekskluzivno značenje, koje se podsmeva njegovom istorijskom i sistematskom smislu. Ova slutnja nije sasvim lišena osnova, tj. postoje dobri razlozi da trenutni argumentacijski haos, grupisan oko pojma federalizma, bar delimično interpretiramo kao posledicu hirovite upotrebe tog pojma. Znak za start je dat još davne 1953, prilikom podnošenja predloga Ustavnog zakona. Referent pred Narodnom skupštinom FNRJ (E. Kardelj), izložio je shvatanje federalizma koje se opire svakom diskurzivnom zahvalu: “Osim toga, federacija ravnopravnih republika kod nas nije neophodna samo zbog nacionalnog sastava naše zemlje. Ona također proizlazi iz našeg društvenog sistema kao takvog, iz našeg shvaćanja narodnog suvereniteta i društvenog samoupravljanja. Naša bi zemlja bila federacija u tom novom smislu, to jest, kao sis¬tem zasnovan na društvenom samoupravljanju i kada ne bi bila mnogonacionalna.” Ako po strani ostavimo prilično tajanstveno vezivanje federalizma za “narodni suverenitet” (koji kod nas postoji samo kao suverenitet “radničke klase” i pogrešno ga je označavati nazivom iz “buržoaske tradicije”), uočavamo transformaciju federalizma u formu “samoupravljanja”. Dakle, u formu u kojoj je nemoguće efikasna kontrola političke moći. Time on prestaje biti državna forma, i postaje osobina “našeg društvenog sistema kao takvog”.

Ovaj prenos smisla iz jedne forme u drugu objašnjava i tajnu paradoksa, sa kojim ovde imamo posla. Ako bismo očekivali da nakon jasnog opredeljenja za nekontrolisano praktikovanje moći (u bilo kom interesu, tj. možda i u interesu “svih radnih ljudi”, “progresivnog čovečanstva” ili istorijske istine u celini) usledi isto tako jasno odbacivanje federalizma kao oblika vertikalne podele i kontrole moći, prevarili smo se. Zaključak je upravo obrnut. Ne samo što nema zaključka da ni u višenacionalnoj zajednici federalizam bez kontrole moći nije moguć, nego saznajemo da bi bilo federalizma čak i da naša zemlja nije višenacionalna. Naravno, federalizma ,u tom novom smislu”. Jednom ispražnjen, taj pojam može funkcionisati u bilo kom kontekstu.

Ipak, budimo bar za trenutak uporni sa klasičnim federalnim pitanjem (bez obzira što za njega nema mesta u tom “novom smislu”). Dakle, kako stoji stvar sa kontrolom moći, sa onim zbog čega je federalna forma istorijski i nastala? Iz istog referata saznajemo odgovor. “Diskriminacija je nemoguća prema samim osnovama socijalističkog sistema”. Taj odgovor nije sasvim nov. Na Karlajlovo pitanje o sredstvima za kontrolu moći u komunističkom društvu, Engels je odgovorio definicijom komunizma: u komunizmu ljudi neće težiti sticanju moći (a pogotovo ne njenoj zloupotrebi) pa će time nestati i potreba za mehanizmima njene kontrole. Međutim ni ovaj odgovor ne može pretenđovati na izvornost. Još srednjevekovni teološki realizam je konstruisao silogizam u kome se, polazeći od definicije, povlači zaključak o egzistenciji. Budući da je u pojmu boga sadržana njegova savršenost, i budući da u određenje savršenosti spada i modus egzistencije, bog egzistira. Potrebno je samo dovoljno čvrsto verovati u definiciju. Uzimajući u obzir ovaj strukturni afinitet, možemo čak posumnjati da “socijalistički realizam” u stvari i nije ništa drugo (bar na njegovoj argumentacijskoj ravni) nego obnova teološkog realizma.

Ako se radi o našoj verziji utemeljenja federalizma uz pomoć dokaza o nepotrebnosti kontrole moći, neophodno je razlikovati dva momenta. Rctorsko isticanje federalizma je, na završetku građanskog rata, bez sumnje bilo potrebno, kao jedno od sredstava za razgradnju istorijskih resantimana među jugoslovenskim narodima. Naravno, ukoliko se pod federalizmom uopšteno misli na beskompromisno osiguravanje prostora za legalno i stabilno artikulisanje njihovih različitih identiteta, bilo šta da sami oni pod tim podrazumevaju. To je jedan momenat, i njega niko ne može kritikovati, ni ranije, ni danas. Drugi se odnosi na tehničko-političko funkcionisanje federalizma. Ono je identično sa ovim specifičnim strukturisanjem moći koje, kao što sam već izložio, nije moguće bez određenih istorijskih i sistemskih pretpostavki. Moć u posleratnoj jugoslovenskoj državi nije bila tako strukturisana da bi bilo smisleno govorili o njenoj “raspodeli”, “balansu”, “funkcionalnoj kontroli”. To je bila “revolucionarna diktatura”, sa svim lokalnim specifičnostima koje je ova, državno-pravno potpuno nejasna forma, nužno poprimila u našim krajevima.Federalizam je tu mogao biti samo retorska figura, korisna (i legitimna) kao simbol, ali praktično-politički irelevantna.

Međutim “revolucionarna diktatura” se transformisala. Stihijno i neartikulisano, na dnevni red je dospelo pitanje podele moći. Taj proces nije započeo doslednim kritičkim razmatranjem “revolucionarne diktature” i njenih osnovnih državno-političkih elemenata, da bi se onda na osnovu toga stekao jasan pojam moći o čijoj raspodeli se radi. Ono što je decenijama potiskivano ni sada nije bilo dovedeno pred sud “budne svesti”, nego je gurnuto u još dublje regije sna. Pokazalo se da u tom dodatnom potiskivanju pojam federalizma može igrati veoma aktivnu ulogu. On je omogućavao tehničko cepanje moći, uz istovremeno prećutkivanje pitanja o njenoj prirodi.

Federalizam je bio neproblematičan sve dok se od njega nije očekivalo da reguliše državno-političke odnose. Kao emocionalni simbol on je vršio svoju ulogu. U sobama u kojima se odlučivalo o načinu praktikovanja moći nije mu bio dozvoljen pristup. Time ne želim da kažem da su regionalni identiteti ovim nužno bili hendikepirani. Ako jesu, onda ne zato što nije bilo federalnog uređenja, nego zato što nije bilo efikasne kontrole moći. A ona je, kao što znamo, moguća i u unitarnoj državi. Problemi počinju kada se federalizam uvodi u onu sobu, kao dobri duh koji srne samo da ispunjava želje, ali ne i da postavlja zahteve. Moć koja je postala problematična trebalo bi regulisati, ali ostaviti neprozirnom. Zaista težak zadatak. Kao za onog lekara, kome fundamentalLstički musliman dovodi bolesnu ženu, koju bi trebalo pregledati (i izlečiti), ali pod osnovnim uslovom: da ostane umotana u svoju odeću.

Pošto federalizam ni u jednom trenutku nije shvaćen kao samo jedan od elemenata u sklopu racionalne kontrole moći, nego je bio redukovan na skup uputstava za njenu kvantitativnu raspodelu, on je stvorio više problema nego što je resio. Jer, onog trenutka kada je postao nešto više od retoričke figure, federalni model je razvio vlastitu dinamiku. U jugoslovenskim uslovima, o kojima će odmah biti nešto više rečeno, ona je nužno vodila u pravcu konfederalizovanja. Konfederalizam nije nikakav bauk, ukoliko predstavlja rešenje osnovnih problema. U Jugoslaviji to, na žalost, nije slučaj. Ne zbog načelnih nedostataka konfederalizma, nego zbog socijalno-političke datosti naše zemlje.

Setićemo se da jugoslovenski federalizam spada u one koji nastaju u obrnutom smeru: ne tako što se autonomne političke jedinice udružuju u državu, nego tako što u postojećoj državi one, kao politički autonomne, tek nastaju.Taj proces načelno nije teško zamisliti. Prvobitna državna forma nije nikakva sveta obaveza; u promenjenim istorijsko-političkim uslovima ona se može menjati, ukoliko za to postoji trajna funkcionalna potreba. Međutim, da li je i kod nas načelno moguće zamisliti transformaciju unitarne u federalnu državu? Ne stoji li ta transformacija u direktnoj protivrečnosti sa nekim očevidnostima koje ne poriču ni oni koji smatraju da se taj proces desio? Pojednostavljeno: ako federalizam predstavlja raspodelu moći u cilju njene racionalne kontrole, da li je on u Jugoslaviji moguć? Pitanje koje je na ovaj način uprošćeno olakšaće nam razumevanje i stvarnog deljenja moći, koje se kod nas dešava, ali uz ogromne gubitke energije, delom uzrokovane i time što se to deljenje obavlja u gustoj senci pojma federalizma.

Pošto zbog prirode političkog sistema u Jugoslaviji nije bila moguća horizontalna raspodela moći, desio se njen vertikalni raspad. Za ovo prvo bi bila neophodna stvarna reforma političkog sistema, za drugo su dovoljne kvantitativne promené. Ista, netransparentna, moć se usitnjava, a privid svoje funkcionalne nužnosti sada dobija iz suprotstavljanja nekadašnjem zajedničkom izvoru, “sistemu”. Samo kao ambasadori u “saveznom Beogradu” ili kao beskompromisni trgovci u Skupštini mogu lokalni političari (a u ovim uslovima su svi lokalni) da osiguraju svoj status. Problem je, međutim, u tome što ovo cepkanje moći olakšava, doduše, njeno legitimisanje (jer više nema ni fiktivnog pokrovitelja, protiv koga bi se mogao kanalisati politički bunt regionalnih grupa), ali je ne čini funkcionalnijom. Ono bi vodilo bar situacionim prednostima, da je naša savezna država kojim slučajem kasa čiji sadržaj treba podeliti. Ovako, lokalni interesi nisu dobili ništa time što je moć vertikalno razmrvljena. Njeno racionalno praktikovanje nije ni sada zagaran-tovano, i još uvek zavisi samo od individualnih osobina njenih nosilaca.

Pogledajmo sada zbog čega je ovo deljenje moći, izvršeno iza fasade federalizma, na nužan način završilo kao neobična mešavina konfederalizma i refeudalizovanja.

Već sam rekao da je načelno moguće zamisliti federalizovanje u obrnutom smeru. Elementarni uslov za to je da se prerastanje teritorijalnih jedinica u politički autonomne subjekte (države) odvija bar približno u istom tempu. Državno-pravno osiguravanje njihovog statusa treba da predstavlja samo formalizovanje novonastale socijalno-političke situacije. Drugim recima, državno-pravno priznavanje njihove političke autonomije u tom slučaju nije pretpostavka, nego konsekvenca razvoja, u kome se pokazalo da za rešavanje nekih značajnih problema ne postoji zajednička osnova. Za sada je jasno bar toliko da u Jugoslaviji nemamo posla sa nekim takvim razvojem. Državno-pravni status je federalnim jedinicama formalno priznat još u vreme kada o političkoj autonomiji nije moglo biti ni reči, zbog strogog partijskog unitarizma. Time je normalni redosled još jednom preokrenut. Kao prvo, politička autonomija teritorijalnih jedinica socijalno-politički nije bila pretpostavka, nego je trebalo da bude rezultat federalizovanja. Kao drugo, socijalno-političke pretpostavke nisu utemeljavale državnopravnu autonomiju, nego je trebalo u njoj da budu utemeljene. Ovaj dvostruki sako je u trenutku aktiviranja federalne forme prouzrokovao čudnovatu aktivnost. Teritorijalne jedinice, kojima je bio priznat politički status (a i one koje se takvom priznanju mogu nadati) počele su užurbano da tragaju za vlastitim socijalno-političkim pretpostavkama. U licitaciju je dovučeno sve što bi moglo ličiti na te pretpostavke. Najpre, naravno, argument etničke samosvojnosti. Zatim različiti istorijski i pseudoistorijski dokazi. Kada je u pitanju tako oskudno dobro kao što je identitet, ne može se biti izbirljiv. Počelo je izmišljanje prošlosti, da bi se bar prividno popunila prostrana forma koju je ustav velikodušno stavio na raspolaganje jugoslovenskim teritorijalnim jedinicama. Sada nas ne interesuju različite dosetljivosti pri konstrukciji socijalno-političke osnove, koja bi bila dovoljno široka da nosi poklonjenu državnost. Svi znamo da one sežu od obnavljanja rasističkih ideja o etničkoj čistoti, pa sve do komičnog falsifikovanja (ionako uglavnom irelevantnih) arhivskih dokumenata, pre svega iz ratnog vremena.

Led je krenuo. Da se čitava afera neće završiti kod federalne forme, to je moglo vec na samom početku da bude jasno. U federalizmu se pódela moći vrši zbog njene funkcionalne kontrole, tj. da bi se stvorio takav balans koji bi otežavao njenu zloupotrebu. Kod nas je pódela izvršena da bi se povećao broj direktnih konzumenata moći. Dakle, već sam karakter moći u našem političkom sistemu je za slučaj njenog deljenja ostavljao samo jednu mogućnost, konfederaciju. Jer, kvantitativnim deljenjem moći može nastati samo više jedinica istog kvaliteta, tj. više država. Nasuprot tome bi stajala kvalitativna transformacija, tj. već pomenuta funkcionalna pódela moći. Ona se kod nas nije dogodila.

Dakle, sada živimo u neželjenoj, ali ne sasvim slučajno nastaloj konfederaciji? To nije sasvim tačno. Teritorijalne jedinice su se, doduše, svojski trudile da postanu države, ali trud u ovoj stvari nije dovoljan uslov. Ne može se postati “nacija” na osnovu nekog proglasa ili želje grupe političara.
Prvi problem eventualnog jugoslovenskog federalizma jeste problem simultanosti. Što više jedinica koje treba da postanu države, to je manja verovatnoća da će one simultano sticati neophodne pretpostavke za to. Kod nas ih ima šest (sa uzlaznom tendencijom), a to bi bio prevelik broj čak i za neku zemlju sa znatno izgradenijom političkom kulturom. Znak za start važi za sve. Onaj ko prvi dospe na cilj može očekivati primamljive privilegije. On ne samo što može (ekonomski) da kolonizuje one republike koje nisu uspele da stvore socijalno-ekonomske pretpostavke za svoju autonomiju, nego može i (politički) da blokira konstituciju njihove državnosti (kao što se to dešava u poglavlju našeg kon-federalizovanja, nazvanom “Srbija i pokrajine”).

Drugi problem je u tome što neke republike ne mogu, a neke možda i neće da realizuju opciju koju otvara naš ustav. Naime, za neke je vlastita autonomija više pretnja drugima, i argument u političkoj trgovini, nego izraz ozbiljne namere da se preuzme potpuna odgovornost za svoju sudbinu.

Oba momenta, uzeta zajedno, vode stabilizovanju Jugoslavije kao nedovršene države, tj. kao konfederalizovanja koje se nikada neće i ne može završiti. Decentralizovanje moći – koje je inače bilo potrebno, ali ne u tom obliku – dovelo je do formiranja pseudo-državnih jedinica, koje su u najvećem broju slučajeva samo nominalno države, a zapravo su poluprivatne administrativne organizacije, sastavljene na principu patronaže i sledbeništva.Tu nema državno-činovničkog etosa (bez koga nema ni države), profesionalnih kompetencija, niti stabilnih medija za cirkulišanje lokalnih interesa. Zbog toga ove tvorevine (uz retke izuzetke) neodoljivo podsećaju na teritorijalno-političke jedinice feudalne epohe.

Da bi ovaj konglomerat funkcionisao bar na nivou jednostavne samoreprodukcije, bila bi neophodna izuzetno fleksibilna, bogata i kompetentna centralna vlast. Ona bi, ne pitajući za ekonomsku cenu, neprekidno morala da interveniše, u svim, osim, naravno, političkim pitanjima. Njena jedina nada bi mogla biti da će u nekom trenutku sve republike, u svim relevantnim dimenzijama, postati države i onda sklopiti definitivni dogovor o regulisanju svojih od¬nosa. Ali, ta centralna vlast ne postoji, a neki “definitivni dogovor” je optimistička fikcija. Zbog toga pomenuti konglomerat ne može da obezbedi ni svoju prostu reprodukciju, nego se održava samo uz cenu slobodnog civilizacijskog pada.

Njegov privremeni bilans

Kao rezultat dosadašnjeg izlaganja mogu se formulisati dva provizorna zaključka sa dalekosežnim konsekvencama.

1. Zbog prirode jugoslovenskog političkog sistema, koji ne predviđa funkcionalnu podelu moći (naznačenu u klasičnom liberalnom učenju o “podeli moći”), njeno deljenje na nužan način “probija” federalnu formu i izražava se kao tendencija ka kon-federalizmu. Tu se ne radi o slučajnom sticaju okolnosti ili volji ak¬tera, nego o logici političkog sistema.

2. Međutim, istorijske i socijalno-političke pretpostavke naše zemlje ne čine mogućom ni stabilnu konfederalnu formu. Zbog toga se državno-pravna autonomija njenih jedinica sve češće pokazuje kao prepreka, a ne kao uslov funkcionisanja političkog sistema.

Ni u kom slučaju ne želim da tvrdim da je nekontrolisana unitarna moć manje nepoželjna nego nekontrolisana decentralizovana moć. Pokušao sam da pokažem da smo danas svi gurnuti u ovu lažnu dilemu, tj. da smo prisiljeni da biramo između dva ćorsokaka. Prelazak sa prvog na drugi model donekle je promenio ugao iz koga opažamo probleme, ali oni nisu rešcni. Da bismo stekli jasnu predstavu o toj problemskoj situaciji moramo praviti strogu razliku između forme i sadržaja. Stvarni uzrok krize nije početak sukoba oko učešća u moći (tako da bi se ona mogla resiti unitarnim homogcnizovanjem moći, po uzoru na “revolucionarnu vlast” pos-leratnih godina), nego forma koja takvom sukobu stoji na raspolaganju, tj. u kojoj se on može artikulisati. Ta forma je politički sistem. Njegova prva granica, na kojoj su onda nagomilane sve ostale, sastoji se u tome što ne dopušta racionalno tematizovanjc moći, koje bismo mogli zamisliti kao političko tržište, na kome se vrši slobodna razmena između političke podrške i političkih odluka.

Pošto nije raspolagala adekvatnim mehanizmima za regulisanje konflikata, unitarna država je bila gurnuta u transformaciju. Osnovni pokretač je bila inercija. Tj. probleme koje nije mogla da resi delegirala je na niže nivoe sistema, čime je njih opteretila, ali im je istovremeno, u sasvim specifičnom smislu, povećala svest o autonomiji. Stoje kriza pretila da zahvati viši nivo integracije (a na najvišem nivou se nalazi pitanje o legitimnosti te moći), to su konflikti brže i jednostavnije delegirani, i to manje se težilo za adekvatnim sredstvima njihovog načelnog rešavanja. Bilo je dovoljno da jedan ili dva političara od poverenja kažu da 1971. u Hrvatskoj nema politički organizovanog nacionalizma, i vrh je to verovao, jer je želeo da to veruje. Ne zbog neke naivnosti, nego zbog nerefleksivnosti političkog sistema. Jer, u slučaju neverice bi trebalo razmisliti o poreklu nacionalizma u strukturi sistema. Jed¬nostavnije je reagovati u ekscesnom slučaju (i onda smeniti i one političare), jer onda nema prostora ni vremena za raspravu o sistemskim uzrocima konflikta. Korak koji onda sledi jeste tiho zadovoljavanje zahteva čija legalna politička artikulacija je sprečena. Na prvi pogled se može učiniti da ova taktika odvojenih poteza donosi samo troškove, međutim, to nije istina. Ona omogućava ono zaobilaženje koje je od životne važnosti za tako strukturisanu moć, naime, zaobilaženje konsekventne rasprave o načinu funkcionisanja same te moći.

Ovakav tip rasterećivanja normativnog centra nije neobičan, nego se čak dešava prema izvesnoj kibernetskoj zakonitosti. Viši nivoi integracije treba da budu sačuvani od negativne energije koja se oslobađa kao posledica nerešenih konflikata. Zbog toga se konflikti delegiraju, a neuspeh prebacuje na niže instance. Najviše zajedničke vrednosti se ne uvlače u svakodnevne sukobe, jer time bi se sistemu oduzeli i poslednji mehanizmi za samoregulisanje.Naravno, poduhvat uspeva samo pod pretpostavkom da niži nivoi raspolažu sredstvima za rešavanje bar dela problema koji su im delegirani. A to bi značilo, da im je svojstvena ona specifična tehnička racionalnost koja nedostaje sistemu posmatranom kao celini. Ili jednostavnije, to bi značilo da u republikama postoji racionalna kontrola moći koja bi obezbeđivala eficijentno raspoređivanje resursa (kompetencija i finansija). To međutim, nije slučaj. Ni tzv. kadrovi, a ni selekcija značajnih odluka se u republikama ne formiraju drugačije nego na nekadašnjem “centralnom nivou”. Na taj načinje neracionalnost središta samo prenesena na niže nivoe, tj. decentralizovana.

Neposredna posledica je to da se sve veći broj najviših zajedničkih vrednosti uvlači u svakodnevne konflikte. Na taj način se problemi koje je vrh nekada delegirao gotovo neprerađeni vraćaju, ali sada kao pisma bez adresata: “vrh” je u međuvremenu po “zajedničkoj odluci”, prestao da postoji, a prazno mesto ne može da figurira čak ni kao negativna odredišna tačka.Sadašnji jugoslovenski federalizam se tako pokazuje kao komunikacijski kod koji sam sebe proždire. Njime nije moguća komunikacija, nego samo njeno blokiranje. Razlozi za to nisu slučajni, i ne mogu se otkloniti “usavršavanjem” političkog sistema.

Sa stanovišta političkog statusa svojih republika Jugoslavija nikada nije bila i nikada neće biti federalna država. Po unutrašnjoj nužnosti vlastitih istorijskih i socijalno-političkih pretpostavki ona će biti manje ili više od toga. Manje, kao unitarna savezna država, više, kao konfederacija. Paradoksalni skok iz jednog oblika u drugi – koji se kod nas desio – nije posledica internih granica unitarne savezne državne forme kao takve, nego redukovanja njenog kapaciteta, izvršenog u našem političkom sistemu.

Danas je pojam federalizma do te mere kod nas postao identičan sa pravom na lokalnu samoupravu (bilo šta da se pod tim podrazumeva), da je odustajanje od njega malo verovatno. Međutim, to nije suštinska prepreka. I Zapadna Nemačka se naziva federalnom državom, iako je tipična savezna unitarna država. Ukoliko se pronađe način adekvatnog artikulisanja parcijalnih interesa, nije važno kakvo će on ime nositi. Jer, federalizam nije ništa drugo nego jedan od modela za usaglašavanje takvih interesa. On politički stabilizuje mehanizme njihovog usaglašavanja, i to možda pre svega u situacijama u kojima ne mogu da budu zadovoljeni, nego u onima u kojima stvarnih sukoba interesa i nema.

U dosadašnjem izlaganju sam pažljivo izbegavao upotrebu termina demokratija. Govorio sam o funkcionalnoj, a ne demokratskoj kontroli moći, o regulisanju, a ne o demokratskom regulisanju konflikata itd. Time sam želeo da izbegnem prerano uključivanje jedne kategorije, koju je danas ionako veoma teško analitički upotrebljavati, ali bez koje “pozitivni deo” moje analize nije moguć. Naime, on nije moguć bez načelne rasprave o tome kako se – pre svega institucionalno – mogu adekvatno artikulisati regionalni interesi, pri čemu pod pojmom regionalni imam u vidu sve razlike (etničke, teritorijalne, kulturne, konfesionalne itd.) koje su karakteristične za Jugoslaviju. Ako bismo suštinu poželjne unitarne savezne države pokušali da odredimo ne preko rasparčavanja moći, nego kao posebni vid podele vlasti, čiji jedan od osnovnih ciljeva bi bio da zaštiti teritorijalne samosvojnosti, ostalo bi nam pitanje o institucionalno kontrolisanom načinu ispoljavanja tih samosvojnosti. Dakle, pitanje o “tipu” demokratije.

Takva rasprava bi, po unutrašnjoj nužnosti, vodila klasičnim temama narodnog predstavništva, parlamentarizma, kontrole vlasti, ustavnosti. Te leme je na neideološki način moguće formulisati samo u pojmovnom polju koje je oslobođeno bar najgrubljih mis-tifikacija. Pokušao sam da pokažem da je jugoslovenski federalizam jedna od njih.