Jukio Mišima – živeti smrt…

Jukio Mišima – živeti smrt

MIŠ – MAČKA

Upravo zato što je uzaludan,
taj čin moram izvršiti.1

Mišima, Zlatni Paviljon

Ovo mora da je najveći domet sreće
koju čovek može da postigne.2

Mišima, Patriotizam

Negde na polovini Pada anđela (o nedostatnosti ovakvog prevodilačkog izbora prilikom rada na poslednjem delu Mišimine tetralogije More plodnosti sa efektnom ubedljivošću je pisala Margarit Jursenar) Furusava, učitelj književnosti, priča svom beskrupuloznom učeniku Toruu parabolu o mišu-mački. Miš koji je „zaključio da je mačka“3, konačno se susreće sa pravom mačkom.

Mačka reaguje u skladu sa prirodom stvari, i saopštava mišu-mački da će ga pojesti. Kako bi dokazao da nije miš, miš-mačka skače u kadu za veš i davi se pred mačijim očima. „Miš se ubija“, poentira Furusava, „kako bi dokazao ko je.“4 Ipak, smrt miša „nije šokirala svet“, „mačka nije ništa uradila“, „zaboravila je“.5

Furusava svoju parabolu najavljuje pitanjem o prirodi samoubistva. On podržava „ljude koji počine samoubistvo kako bi postigli nadmoćnost“.6 Samoubistvo miša očevidno bi trebalo da bude akt definitivne supremacije. On kipti od „radosti prezira“.7 Na suprotnoj strani, mačka-svet indolentno odustaje od razmatranja identiteta koga se miš kroz smrt domogao. Napor koji miš preduzima da bi opravdao svoje postojanje nepostojanjem je uzaludan, to je napor Sizifa. Budući da od mačkesveta miš-mačka nema nikakvih očekivanja, njegovo samoubistvo je nemotivisano spoljašnjom kauzalnošću, ono je, kantovski rečeno, bezinteresno. Ono je u isključivoj vlasti jedne monolitne strukture volje. Spaljivač Zlatnog paviljona Mizogući, posmatra svoj manijakalni akt kao imperativ koji ga dovodi u neposrednu blizinu totalnosti apsurda. Njegovu centralnu tezu mogli bismo da svedemo na: „moram, zato što je apsurdno“. Dok kreira svoje finalne egzistencijalne postavke, izgleda da Mišima previđa manijaštvo jednog od svojih najuspelijih junaka.

Dan tokom koga miš-mačka sreće pravu mačku, „zapisan“ je u Hagakureu, knjizi u kojoj Mišima pronalazi uverljivu podlogu nepostojanja:

„Kada treba da izabereš između života i smrti, odaberi trenutnu smrt.“8

Susret između mačke-sveta i miša-mačke zapravo je trenutak izbora koji podvlači autor Hagakurea; to je momenat u kome izbora nema, jer se podrazumeva biranje apstrakcije smrti.

„Shvatio sam da je put samuraja smrt“9, glasi uvodna i simboličkim značenjem najopterećenija sentenca Hagakurea.10 Miš-mačka je, kao što smo uočili, nedvosmisleno na tom putu, te je njegovo stremljenje ka smrti samurajske prirode. Između poražavajuće istine o sebi mišu među milijardama beznačajnih miševa i novostečene intuicije o mišu-mački kao mogućnosti nadvladavanja mišstva, ono što je izabrano dokazuje premise „radosti i slobode“11, koliko god paradoksalno ovo zvučalo čitaocu sa Zapada. Smrt odvodi miša-mačku daleko od stega mačke-sveta. U toj tamnoj daljini, miš-mačka nam se ukazuje kao „koncept mačke“12, kao esencija koja više nije maskirana fizionomijom miša. Kaligrafski znaci koji kao da lebde iznad ljubavnika-samrtnika u Mišiminom Patriotizmu, nimalo slučajno označavaju „iskrenost“.13

Autodestruktivni voluntarizam „puta samuraja“ Mišima pravda sledećim rečima:

„Nekad čovek ne može da postigne veliki podvig u normalnom mentalnom stanju. On mora da postane fanatičan i da razvije maniju za smrću.“14

Ovim Mišima donekle razjašnjava parabolu o mišu-mački. U svetu koji smatramo „normalnim“, miševi ne mogu biti ništa drugo od onoga što već jesu. Poremećaj „normalnog mentalnog stanja“ je radikalna ekspresija nečega što ćemo nazvati, parafrazirajući samog Mišimu, „fanatičke volje“. „Manija za smrću“, sasvim sigurno, zaoštrava melanholičnu šopenhauerovsku „čežnju za smrću“.

Samoubilačko ludilo kamikaza za Mišimu je najautentičniji „put samuraja“, onako kako samurajstvo shvata Jamamoto u Hagakureu (jer je i „zanimanje“ samuraja smrt). Skok miša u kadu za veš analogan je eksploziji letelice kamikaza.

Pred nama je, već nakon nekoliko sasvim svedenih primera, jedna duboko zasnovana estetika smrti, neodvojiva od sopstvene etike. Za Mišimu, izgleda, ova dva pojma moraju da postoje kao neraskidivo povezane bitnosti.

Šinđu (samoubistvo mladića i devojke) u Mišiminoj priči “Patriotizam” implicira sveopštu intertekstualnost pomenute estetike (etike), koja zauzima prostor od mladićskih dnevničkih zapisa, sve do same Mišimine smrti.15 Patriotizam nema nikakve veze sa labavim i neretko besmislenim političkim konstrukcijama kojima je Mišima nemilosrdno izlagao svoje sagovornike, niti je ta priča bilo kakav nacionalistički ispad ostrašćenog pisca. Kada piše o Ispovesti maske, Rade Jarak je donekle u pravu. On kaže kako Mišima „ne može biti autoritet“16, i time zakopava nade svakog pa i najokorelijeg nacionalizma koji se sa neskrivenom simpatijom odnosi prema jednom izrazito intimnom činu, zloupotrebljavajući ga zlurado na svakom koraku. Kada o Mišimi govori kao o „izopačenom ocu“17, Jarak je takođe u pravu, ali kao zapadnjak koji čita Mišimu iz senke vanistočnog iskustva. „Izopačeni otac“ samo stavlja u pogon određene Cunamotoove postavke, i to one kojih se rezignirani sveštenik kafkijanski odrekao, insistirajući na uništenju dela koje je stvorio. Cunomotoova teorija je postala Mišimina praksa, pa su tako u istu ravan dovedeni i tekst i konekst. Sva egzotika stvari je u krajnoj retkosti ovakve pojave na bilo kom empirijskom stupnju, pa i u svetu visokoestetizovane proze.

Kada je 1966. Mišima snimao film Patriotizam, on mu je odrekao onu dimenziju kroz koju je „živeo“ kao pisac – verbalni plan. Za njega je ono neverbalno, od Vagnerove muzike do tišine po sebi bilo drastično bitnije od dijaloga koji u tekstu postoje (nećemo prevideti skromne napisane napomene koje se kroz film provlače).

Vizualizacija Patriotizma je vizualizacija čistote:

„Ako čovek hoće da živi, ne sme se čvrsto držati čistote.“18

Ljudi Patriotizma ne žele da žive. Otud čistota kao datost sa kojom se oni saživljavaju. Apsurdna vitalnost i energije smrti zapadnom čitaocu se ukazuju kao htonska priviđenja. Evropsku volju za moć ovde moramo suprotstaviti praznini materijalizovane noći.19

KAKO SMRT ZNAČI?

U svom veličanstvenom snu koji je tako dugo čuvao u potaji, on je bio primer muškosti, a ona ideal žene. Dolaze sa suprotnih strana sveta, slučajno se sreću, a smrt će ih zauvek spojiti.20

Mišima, Mornar koji je izneverio more

Izgleda da je njegovo samoubistvo u suštini bila privatna stvar – ne društvena; erotsko – ne patriotsko.21

Džon Nejten: Mišima, život bez kompromisa

Mišima se pametno opredelio za Patriotizam kao „priču o ljubavi i smrti“. Naime, on je sam dobro znao da ona sa samim pojmom „patriotizam“, onakvim kakvim ga znamo (bili sa Zapada ili Istoka) nema ama baš nikakve veze. Pišući o poručniku Takejami, nesuđenom učesniku u Februarskom incidentu, Mišima je na tragu „priče o blaženstvu“.22 Takejama se, bez sopstvene krivice, poput heroja antičke tragedije, našao pred izborom između dve lojalnosti: da li da izda Cara ili prijatelje? U želji da izbegne obeščašćenje, Takejama bira hagakureovsko rešenje, koje u potpunosti podržava i njegova žena Reiko23.

Prvi deo mićijukija24 intoniran je orgijastički i u smislu seksualne ekstaze koja prethodi samoodricanju života. U saznajnom smislu,Mišima Eros postavlja pre Tanatosa, čineći od nagona smrti ultimativno i vrhunsko dostignuće ljudskog intelekta, ali i instinktivne partije bića.

Ironija Patriotizma Mišimu apsolutno ne interesuje. Naprotiv, on je previđa sa očiglednom tendencijom.

Takejama će zaveštati svoj i život svoje žene Caru, koji se od pobunjenika iz 1936. jasno ogradio, naredivši čak da se njihova akcija hitno uguši. Tako Car i de facto uzima život svog fanatičnog sledbenika.25 Međutim, Mišimin Car je aistorijski monarh, Hirohito ili Meiđi su samo njegove inkarnacije u istorijskom vremenu. Iza njihovih imena nalazi se neupitni apsolut principa u koje Mišima želi da veruje. Kada poklanaju svoje živote Caru, Mišima, Morita, Reiko i Takejama se opredeljuju u korist tih nevidljivih principa.

Kao što istorijske figure careva shvata, šahovski rečeno, en passant, Mišima se i prema pojmu patriotizma određuje kao prema nečemu što se može tumačiti isključivo iz nutrine njegovih tekstova. Mišljenje njegovog biografa Džoan Nejtena tim povodom daleko je od neinspirativnog:

„(Patriotizam) je ono što je Mišima ubrzo počeo da poistovećuje sa suštinom japanskog duha i da definiše kao fanatičku odanost idealima koji transcendiraju racionalnost. Ovaj posebni pojam patriotizma je, prema tome, vrlo sličan, ali ne i identičan religioznom viđenju.“26

Ogoljeni patriotizam, kao što vidimo, moramo tražiti u sferi fanatičkog ili religioznog, dakle na mestima koja predstavljaju svojevrsnu superracionalnost.

Nejten nalazi i vidljivo ishodište svojoj tezi:

„Ako su patriotizam i erotska želja istovetni, i ako je objekat erotske želje smrt, onda je patriotizam želja za smrću. Traženje smrti je vodilo Mišimu u šinto misticizam i obožavanje cara“27

Teško je i pomisliti da bi ovakvom stavu čak i nadobudni Mišima protivurečio. Patriotizam kao batajevski erotizam ostavlja za sobom jedinku zadovoljenih želja. To je erotizam sreće28, ideal koji se ovaplotio kroz likvidaciju materijalnog konteksta. Ovde dolazimo do blaženstva. Potraga za patriotizmom u čoveku je stremljenje ka zlatnom dobu duha koji se odriče sopstva. Da nije tako, Mišima ne bi ostavio dvojicu ne-ljudi, Torua i Iinumu, obesmrćene. Kod Torua je u pitanju i bukvalni mrak, slepilo kojim je kažnjena ta treća, lažna Kijoakijeva inkarnacija. Obesmrćenost, po rečima Margarit Jursenar, ne može biti ništa drugo do „najgora nemilost“.29

O eventualnim naznakama objektivnih patriotskih težnji kod Mišime možemo govoriti kao o nečemu što ostaje kraj puta, te samim sobom ne doprinosi konačnoj slici smisla. U Padu anđela svedočimo o Hondinoj netrpeljivosti prema Keikinoj sklonosti da stranim ambasadorima drži predavanja o japanskoj kulturi:

„Naljutilo ga je kada je u jednoj ambasadi video sluge obučene u zvanično japansko odelo. Paradno pokazivanje domorodaca, to je to i ništa više. To je stvarno uvredljivo.“30

„Čiste Japance“, tvrdi Honda, „pronalazimo samo u straćarama i u podzemlju, i možemo očekivati da su sve više ograničeni kako vreme prolazi.“31

Strašna rečenica, dostojna Mišiminog „prijatelja“ Hitlera. Upravo su ovakve, sporedne napomene, posebno prisutne u Moru plodnosti učinile da se o Mišiminoj ideologiji govori kao o fašističkoj. Centralni previd je, naravno, učinjen već sa pomenom bilo kakve ideologije u blizini imena čoveka koji je u sebi sadržavao tolike ekstremne krajnosti. Naivne i nemušte rasprave sa razgoropađenim studentima, navodna mržnja prema komunizmu i levičarskim partijama, samo su maske u nizu maski kojima se prikriva stvarnost teksta u kome Mišima obitava. Tako je on „predstavnik pozapadnjačenog Japana“32, koji se „vezao za literature Evrope“33, kod koga su „tradicionalno japanske čestice izbile na površinu i eksplodirale u njegovoj smrti.“34

Mišimin fašizam čak je i manje od poze, zato što je njegov promoter život proveo bez ikakvog interesa za političnost doba u kom je živeo, od sopstvenih sitnih političkih nastranosti proizvodeći efekte jeftinog spektakla. Patriotizam poručnika Takejame nije ideološki, on je dostignuće volje koja se napaja na izvorima časti i ortodoksnog samurajskog morala. On može i da ne znači ništa – čak i Šikejuki Iinuma osniva „Akademiju patriotizma“, predstavljajući se kao zastupnik nacionalne uzvišenosti. To je patriotizam koji se transponuje kroz vekove kao samosvrhovita bit, intertekstualno i interistorijski prisutna, njen zamah obuhvata raznorodne prostore. Od Lige božanskog vetra, preko Februarskog incidenta, sve do onog dana sa kraja novembra 1970, kada je Mišima pred seppuku tri puta pozdravio Cara. Patriotizam Isaoa Iinume i Takejame ni po čemu se ne razlikuje, osim po fikcionalnosti svojih nosilaca. Umetnost Mišime, a to je i sam govorio, nema umetnost za cilj, ona se čvrsto drži stvarnosti, nadrasta je i rekreira do neprepoznavanja. Ili, što je mnogo jezivije, potpunog poistovećenja.

PASIJA PO REIKO

Zašto je tako jezivo videti rasuta ljudska creva? Zašto moramo da zaklonimo oči od užasa kad ugledamo ljudsku utrobu? Kada bi ljudi samo mogli da izvrnu svoju dušu i telo i da ih ljupko posuvrate, kao što ruže unutrašnjost svojih latica okrenu napolje i da celu svoju utrobu izlože proletnjem povetarcu i sunčevoj svetlosti.35

Mišima, Zlatni Paviljon

Valjda nema teksta koji moćnije iskazuje patnje tela od Patriotizma. On je oda korporalnoj agoniji koju osvetljava duh nameren da se odupre propadljivoj materiji. Sve vreme, Reiko i Takejama govore o „drugom svetu“. Ali, bol je toliki da nadu gubimo iz vida. Sve osim fizičkih muka je iluzija. Svet koji se nalazi ispred tog, nagoveštenog, „drugog sveta“, svet u kom se odigrava raspeće tela, jeste besmislen i nesaznatljiv. Čovek se mora ustremiti ka „dalekoj strani smrti“.36

Reiko je ta kojoj je dato da iz neposredne blizine posmatra užase rasporenog. Mišima se trudi da ostane dosledan, on je uporni slikar „herojske discipline“37, kao što je to Kafka u Kažnjeničkoj koloniji. On je pesnik čovečije utrobe. On peva o crevima, imajući Reiko ispred sebe. Govorimo o „patriotizmu“ tela. Ukoliko ga čovek ne zaustavi, telo će propasti. U Suncu i čeliku Mišima se ka lepoti kreće putem verbalnog i fizikalnog. Fizikalno dovodi do „dekadencije“, ako krene verbalnim „duh neće spoznati cilj“.38 Ono što se zadržava u Reikinim očima jeste svedočansto zadržane lepote. Reiko i Takejama se egzemplari idealnog, najvišeg čemu se možemo nadati kada je savršenstvo ljudskog tela u pitanju. Atak na sopstveno telo je delo učinjeno iz pijeteta koji računa sa beskrajem. Slike mrtvih, ali savršenih tela, opstojavaju u fikcionalno izgrađenom Mišiminom svetu, ali i u lavirintima čitalačke svesti.

Sirovi naturalizam smrti zadržava lepo u večnom.

Česte Mišimine reminiscencije o „lepoj smrti“ tiču se upravo okončanja fizičke propadljivosti tela. Tako i Mišima, budući da preživljava rat zbog krhkog zdravlja i sažaljenja lekara koji ga je na regrutaciji pregledao, odlučuje da ojača, intenzivno trenira i vežba, pripremajući se za smrt lepšu od one koja bi mu inače bila namenjena. Fenomen „lepe smrti“ ne obitava u razmišljanjima zapadnog čoveka. On je naturalista samo kada hoće da govori o skarednom i gadnom. Mišima se u Patriotizmu koristi naturalističkim postavkama da bi proslavio uspomenu na perfektne oblike, njegov tekst nema nameru da plaši. To nije naturalizam Mopasana, Selina, niti sviftovska i beketovska „mržnja na telo“, to je nešto veoma blisko de Sadu, koga je Mišima izuzetno poštovao i rado čitao. Ali, ni de Sad ne prija prosečnom konzumentu evropske literature. Njegov projekat mehanizacije ljudskog tela, svođenje muških i ženskih figura na automate kontinuirane ritmike apsurda usamljeno dokazuje sebe samog iz sebe samog. I pored svih nadrealističkih napora da Markiza usvoje preko Lotreamona. Reiko koja posmatra rasporenog muža i ljubavnika, nalik je de Sadovoj Žistini, koja neograničeno pati sa aspekta svojih vrlina, a patnje bespogovorno prihvata.

Opet, ne bismo smeli da previdimo očevidnu hristolikost Patriotizma. Još iz vremena Ispovesti maske i slike svetog Sebastijana, Mišima ne odustaje od koncepta mučeništva. Ono je uvek u senci povoda, neke grandioizne manije koja preplavljuje naše pojmovno okruženje. Tako je obezbeđeno trajanje Takejaminog umiranja, pošto svaka ideološka neobičnost želi da uveri u smisao vlastitog postojanja. Prizor Reiko kako posmatra ono što Takejama sa sobom čini, dokazuje njenu uverenost u njegovu (njihovu) principijelnost, ali i besprincipijelnost sveta, koji se, lišen temelja, svakako ne da razumeti i protumačiti. Ona bi lako mogla da postane, nekoliko momenata pre svoje smrti, i Bogorodica sa Hristom, da nema intenzivne seksualnosti poslednjeg poljupca.39

Ima jedno mesto kod Mišime na kome se anticipira prikazivanje neprikazivog. Možda bismo ga mogli uzeti u obzir kao „proširenje područja umetničkog predstavljanja“, da ne dolazi iz usta Kašivagija, nastranog ćopavca iz Zlatnog paviljona, nekoga sa čijim se moralnim i filozofskim stanovištima teško možemo saživeti:

„Svugde se održavaju sportske priredbe, zar ne? To je zaista znak da smo dostigli stupanj dekadencije. Javno bi trebalo pokazivati ono što se nikada ne pokazuje.

Javnost bi, u stvari, trebalo da vidi – pogubljenja!“40

Mrzitelj lepote, Kašivagi, kompenzuje grdobu kojoj je od rođenja naružen, ali i govori u prilogMišimine estetske vizije koja u sebe apsorbuje i ono groteskno, morbidno i ljudski neprihvatljivo, i koja otvara nova kreativna polja, dopuštajući ekspresionizam tamnih zanosa duha.

Reiko je, i u to nemamo nikakvih sumnji, u potpunosti suprotstavljena dvojici groznih klovnova iz Zlatnog paviljona, ona je anđeo privrženosti, „zlatni paviljon“ lojalnosti (i to je jedan od načina na koji možemo iskazati Mišimin „patriotizam“, on zaista više postoji u „lojalnosti“ nego u ma čemu drugom). Ona je žena iz epifanije koju Mizogući voajerski posmatra, ona koja prati muža u smrt pojeći ga mlekom iz svojih grudi.

Nakon Takejamine smrti, Reiko će, premišljajući se par trenutaka, otvoriti vrata njihovog skromnog doma.

Njen postupak možemo opravdati ukoliko smo se potrudili da ispravno shvatimo turobnu scenu egzekucije mačke u Mornaru koji je izneverio more, kojoj sledi neka vrsta samorazjašnjenja:

„Šef je oduvek tvrdio da su ovakvi činovi potrebni da bi se popunile velike praznine ovog sveta. Ničim drugim to ne bi moglo da se postigne. Govorio je, jer će ubistvo ispuniti duboke šupljine koje zjape, na gotovo isti način na koji će se naprsline ogledala ocrtati na njegovom licu. Tada će oni steći pravu vlast nad postojanjem.“41

Ukoliko se poigramo „izvlačenjem“ iz konteksta, dobićemo niz: Šef – Velike Praznine Sveta – Ubistvo – Velike Šupljine Koje Zjape – Vlast Nad Postojanjem.

Zamenimo Ubistvo Samoubistvom (u pitanju je i dalje Ubistvo):

Bog (kirilovljevski „Ja“) – Velike Praznine Sveta – Samoubistvo – VelikeŠupljine Koje Zjape – Volja za Moć.

Čini se da je naše preimenovanje, možda ne do kraja tačno, ali služi da nam pojasni Patriotizam iz perspektive Mornara, koji jeste traktat o Moći, pre svega.

Pomenuta kirilovljevska odluka da se izvrši nasrtaj na sopstvo, jeste pokušaj da se ili nestane u Velikim Prazninama (Velikim Šupljinama) Sveta, ili da se one popune ništavilom istog tog sopstva, tim neopozivim činom Volje, koja je vlast nad postojanjem. Reiko otvara vrata da bi iz njih istekao duh, kao što on ističe iz rasporene Takejamine utrobe, te da bi se njena i duša njenog voljenog ustremile ka daljinama budističkog Ničega.42 I Reiko i Takejama tako gube od svog „stvarnosnog“ potencijala, i postaju samo obrisi jedne ideje o velikom nestajanju, samo mornari na okeanima praznine. Društvo za Hondu, koji na kraju zastrašujuće epopeje Mora plodnosti spoznaje da je Ništa.

ČELIČNO ZDRAVLjE SMRTI

Da bi izlečio bolesti života, razviće čelično zdravlje smrti.43

Mišima, Zabranjene boje

Nisu svi Mišimini junaci skloni suicidalnom razrešenju životnih nedoumica, iako izgleda da se takvi nalaze u ogromnoj većini. Interesantno je, međutim, da kada god naiđemo na primere onih koji slave život, obavezno prisustvujemo i neskrivenoj mrzovolji i antipatiji autora prema njima. Tako na primer funkcioniše roman Šumor valova, u kom se Mišima predstavlja kao reprezent jedne posebne vrste antičkog grčkog „zdravlja“, kom protivstavlja Šunsukeovo „čelično zdravlje smrti“.

U ovom romanu, u kome nema ni primisli „nedoličnog“ ili „nastranog“, Mišima parafrazira priču o Dafnisu i Hloji, dajući svom pripovedaču da zbivanja komentariše čak i ovakvim rečenicama:

„Onda dvostruko samoubojstvo? Čak i na ovom otoku bilo je ljubavnika koji su prihvatili ovo rešenje. Ali, mladićev zdravi razum odbijao je ovu misao i on reče sam sebi, da su oni koji su to učinili, bili sebični ljudi, koji su mislili samo na sebe.“44

Ovaj je pasus neobično važan, i svakako naglašava određene karakteristike Mišiminog stvaralačkog modusa, te pojašnjava kako se isti menjao sa protokom vremena – kako smo od „zdravog razuma“ i „sebičnih ljudi“ stigli do Hagakurea. Ako se Mišima odricao ovog romana, ne želeći da mu pridaje sasvim izvesnu estetsku vrednost (Šumor valova je i jedan od njegovih najprevođenijih i najtiražnijih tekstova, koji je doživeo i nekoliko ekranizacija) – šta onda reći za „politički“ roman Posle banketa, u kom se uživljavamo u sudbinu sredovečne Kazu, koju okolnosti dovode upravo u arhetipsku „hagakureovsku“ situaciju izbora smrti. Međutim, Kazu ne samo da ne bira „put samuraja“, već izneverava sopstvenog muža (koji je, pri tom, daleko stariji i ugledniji od nje), i ostavlja ga, odričući se njegovih višedecenijskih principa.

Kazu iz romana Posle banketa, zapravo jeste savremena Japanka. Za Reiko i Takejamu, Meiđi restauracija niti je počela, niti joj se oni sa radošću klanjaju. Mišimina netrpeljivost prema ova dva romana (zbog romana Posle banketa završio je i na sudu, što je povećalo njegovu nevoljnost prema tekstu) uperena je ka činjenici da oni ne mogu biti ugrađeni u konceptualnu građevinu smrti kojoj se čitavim bićem posvetio. Ti su tekstovi ispadi, koji proizvode ozbiljne sumnje i kontradikcije kod čitalaca. Jer, za Mišimu, a to ćemo objasniti kasnije, događajna i fikcionalna pojavnost jesu strukture istog reda.

„Zdrav razum“ iz Šumora valova, negira sledeće teze.

Prva se odnosi na Iinumu, koji predstavlja kopču između Lige božanskog vetra i Mišiminog Društva štita:

„Od ranog detinjstva, sve što su ga učili da poštuje kao časno i lepo, bilo je, bar što se Macugaeovih tiče, blisko smrti.“45

U Suncu i čeliku, Mišima isto govori o sebi:

„Sa osamnaest godina, čeznući za odlaskom iz života, osećao sam se nedostojnim tog puta.“46

Mišima-pisac, želi da mu se veruje, kao što poverenje očekujemo od čak i sasvim beznačajnih ljudskih odnosa. Za njega je napisano istina po kojoj se valja vladati.

Pisanje ojačava „čelično zdravlje smrti“, usmerava onog koji piše ka nadvladavanju problematične nesavršenosti svakodnevice. Ukoliko ne piše o „zdravlju smrti“, Mišima sebe ne vidi kao pisca. Ono što je uradio, ne obazirući se na svoju osnovnu premisu jeste laž, a takvi tekstovi nisu ništa drugo do kukavičje jaje podmetnuto naivnim čitaocima. Da bi se stiglo do „atributa samuraja“, na put se mora poneti i „samurajsko pero“, odnosno bušido mač.

O stravičnoj verodostojnosti Patriotizma tragova ima i u kasnije napisanom Pomamnom konju. Nakon hapšenja članova Isaoove grupe, prisustvujemo sceni suđenja, koja obiluje brojnim preokretima. Suočen sa upornošću mladića koji ne odsutaje od svoje koncepcije terora, sudija (bolje, Sudija) pita:

„Ali, šta mislite o vezi između misli i dela? Drugim rečima, zašto nije dovoljna samo uverenost? Zar patriotizam ne može ostati samo uverenost?“47

Isaov odgovor verovatno je i odgovor na svako pitanje o Patriotizmu koje bismo mogli da postavimo:

„U Vang janming filozofiji ima nešto što se zove podudarnostmisli i dela: Znati a ne činiti, jeste ne znati.“48

Dakle, smrt (odnosno smrti, računajmo i teroristički čin koji joj prethodi) jeste otelovljeni princip. Ako bi pojedinac odustao od tog principa, on bi odustao od sebe.

Evo nas ponovo kod miša-mačke sa početka i dokazivanja sopstvenosti. Prisustvo smrti, paradokslano, uzrokuje neotuđivost života. Poneki tumač ostao je zaveden ovim zaključcima, te se neretko tvrdi kako je Mišimina smrt ništa drugo do zalog za večni život njegovih dela.

Misao o smrti mora biti i sama smrt. Čim je ona pohodila biće, ono je njome obuzeto i više je ne dovodi u pitanje. To radi i Reiko, po prvom viđenju Takejame nakon povratka kući. Za nju je smrt neupitna, i Reiko od smrti ne očekuje nikakve blagodeti. Zbog toga nasMišima muči onom preteškom scenomnjenog oproštaja od figurica raznih životinja, koje sugerišu nevinost i bezbrižno trajanje, čak i na ovakvom svetu. Kada se u Zabranjenim bojama postavlja pitanje o Šunsukeu – „Za šta je on stvoren?“49,

ono ispada naratoru iz ruku, udaljava se od bezizglednog Šunsukea i pomera ka biću, pa zvuči – „Za šta je bilo ko stvoren?“ Odgovor stiže trenutno:

„Sigurno za nešto jako, prostrano, duboko i apsolutno mračno, nešto beskorisno.“50

Ovde je Praznina koju smo ranije registrovali, i koja truje i oslepljuje Hondu postala „apsolutno mračna“ (ili je, hronološki, u pitanju obrnuta stvar), ali i dalje ne pregledna. Ona je tolika da u sebe upija i apsorbuje sve kvalitete ovog sveta čineći ih neprepoznatljivim, ma kolika bila njihova simbolička vrednost. Čast koja proizlazi iz principa ne ostavlja za sobom tragove heroja.

„Ne postoje heroji na ovom svetu.“51

Rezonovanje dece-nasilnika iz Mišiminog Mornara podseća nas na homerovsku istinu o tragediji smrti kao sveopštem sravnjivanju, apsolutnom zaboravu svega zemaljskog, o procesu detronizovanja i dekanonizovanja svake vrednosne spoznaje ovozemaljskog uma. Otud deci iz Mornara bezbožno nedostaje savest, a Reiko i Takejama tokom svog kratkog trajanja ne žive ništa drugo – nego samu smrt.

SPEKTAKL SMRTI: UMETNOST SREĆE

U delima Šunsuke Hinokija neočekivano, nestabilno, nesreća, loš splet okolnosti, neukusno, neprikladno – sve negativne osobine lepote – opisano je.52

Mišima, Zabranjene boje

Šta želiš najviše od svega? Pre sunca… navrh litice u zoru, odajući poštu suncu…gledajući nadole u iskričavo more, pod visokim plemenitim borom…da se ubijem.53

Mišima, Pomamni konj

U najpoznatijem filmskom osvrtu na biografiju Jukia Mišime, kroz prizore nas vodi glas sa drugog sveta. Naime, interpretacija Pola Šredera podrazumevalaje jedan ovakav manir, kako bi o se o smrti govorilo iz nje same. Ne možemo reći ništa protiv tog rešenja, čak i sa distance od dvadeset i pet godina. Ako prihvatimo da je nečija biografija, na kraju, ipak u ogromnoj meri rezultat onoga što je taj želeo da njegova biografija bude – filmski Mišima nikako ne bi smeo da bude živ.

U stvarnoj i filmskoj smrti, Mišima je uspeo da se identifikuje sa ličnostima istorijskim, kao i sa onima koje to nisu – sa plodovima njegove literarne imaginacije. Setićemo se ovde dva veoma indikativna slučaja, koja su pokazala do koje mere je moguće literaturu dovesti do predela „objektivne“ stvarnosti. U pitanju su, naravno, slučajevi dvojice velikih ruskih romantičara, Puškina i Ljermontova, one dvojice koja su svoju smrt „zapisala“, ne znajući da to rade.54 Možda je još jedan Rus (Gruzin, da budemo precizni i pravedni) prišao na korak Mišimi, Vladimir Majakovski, u onim drhtavim stihovima „Već prođe jedan. I sigurno si legla.“ deluje dovoljno odlučno da „reši incident“ okončanjem vlastite sudbine. Ipak, kod Majakovskog je to sadržano u par stihova, i daleko je od spektakla smrti koji je Mišima pri redio svetu.

Dvadeset i petog novembra 1970, Mišima je zaželeo da odstupi od svog bića u korist „napisanog“ Takejame, na primer. Ovakav postupak je od Mišime zaista napravio Takejamu (opet hronologija), ali je, što je još mnogo važnije, u Isaoa i Takejamu „učitao“ kompletnog Mišimu.

Taj Mišima, moramo to prihvatiti, nije autor Šumora valova, ili ga moramo prihvatiti kao oca koji prkosno odbacuje pojedinu svoju decu. Pored ove dvojice, od čijeg finala Mišima konstruiše svoje, ipak ne izgovaraju reči koje su ključne u kontekstu smisla Mišimine smrti. To radi niko drugi nego manijak Mizogući, koji pored lomače Zlatnog paviljona, tog uporišta kosmičke lepote, izgovara:

„Hoću da živim.“55

Da podsetimo, poslednje reči koje jeMišima napisao su:

„Ljudski život je kratak, ali ja bih hteo uvek da živim.“56 Dakle, Mišima je niko drugi do Mizogući, i obrnuto. Mišima je, istom tom silinom, i Takejama. Nama je jasno da on nije uzalud insistirao na glavnoj muškoj ulozi u prelepom filmu snimljenom na osnovu Patriotizma.

Šta je, u tom slučaju, onih dva sata koje Mišima provodi u kasarni, sa svoja četiri istomišljenika? Samo jedna mogućnost kojom se razrešava Takejamina sudbina. Ona u sebi podrazumeva kompletan tekst Hagakurea, ali i nešto preko toga. U pitanju je Mišimina ontološka egocentričnost. Njegov govor sa krova kasarne, zabeležen je televizijskim kamerama. Za to se postarao sam Mišima, koji je i pozvao novinare da dođu u kasarnu, tačno u određeno vreme. Taj prizor u dobroj meri definiše istoriju i popularnu kulturu dvadesetog veka. Ako je to bio cilj, Mišima je uspeo.

Dok govori sa krova, Mišimu ne slušaju. Čak ga dočekuju sa mersoovskim „povicima mržnje“. Mišima se, u tom položaju, najviše udaljio od Takejame. Takejama ne želi javnost pogubljenja o kojoj priča Kašivagi. Njemu je potrebna erotska intima, poverenje i strast koja će ga odvesti na drugu stranu. Takejama i Reiko u filmu ne izgovaraju ništa, Mišima im je oduzeo moć govora.

Mišima na krovu kasarne viče, urla, njegove reči su prigušene bukom koju proizvode oni ispod njega. I to, činjenica da su ispod, Mišimi je dovoljna. Tu je naslikano nerazumevanje, konflikt između subjekta i sveta.

A onda se Mišima okreće Moriti. I postaje Takejama. Morita je njegova Reiko. A „patriotizam“ Mišime i Takejame ponovo je ona, zapadnom čoveku tako nerazumljiva, a opet tako samorazumljiva stvar. Oni (Mišima i Morita) tri puta pozdravljaju Cara. Kao što su to pre njih uradili Takejama i Reiko. U vožnji automobilom, jedan od zaverenika kome Mišima ne dozvoljava da umre, pomirljivo kaže kako će se svi ponovo sresti. Mišima i Morita okreću leđa razularenim vojnicima i ulaze u kancelariju generala. I kreću ka Takejami i Reiko.

I dok će, napisan, „patriotizam“ Patriotizma biti pogled sa vrhova zamišljene lepote, Mišimina i Moritina smrt izgubiće na lepoti zbog nedostatka Moritine snage. I zato što „napisani“ svet, nije svet koji je Mišima ispisao svojom krvlju. A on to nikada nije do kraja razumeo. Što njegov pokušaj ne čini manje herojskim, u svoj apsurdnosti.

Dva Mišimina sveta samo su se tu susrela, na kraju svih krajeva. Dekapitacija Mišime označila je i smrt dalje evolucije tog nepreglednog opusa. I pored svih nedoumica, čak i ovakav kraj označio je oštro podvajanje umetnosti od stvarnosti, druga je prvoj samo povod, i ništa više, koliko god jedna na drugu ličile. U Mišiminom slučaju, možda je najbolje obema pristupiti oproštajnim Mišiminim rečima. Onima o volji za životom.

Piše: Srđan Srdić

Fenomeni

1 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 278.

2 Jukio Mišima, „Patriotizam”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 52.

3 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 92.

4 Ibid.

5 Ibid.

6 Ibid., str. 91.

7 Ibid., str. 92.

8 Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 19 (kod citata iz Hagakurea koristićemo se navedenim prevodom, koji smatramo daleko preciznijim od onog u izdanju Jamamoto Cunemoto, Hagakure, Babun, Beograd, 2007).

9 Ibid., str. 16.

10 Otud i naše uverenje da je prevodilac naslova sjajnog filma Džima Džarmuša Ghost Dog, u potpunosti inspirisanog Hagakureom, znao šta radi kada se opredelio da film naslovi sa Put samuraja (prim.aut.)

11 „Ova knjiga je prepuna radosti i slobode ljudi koji žive pod zabranom rigidne društvene moralnosti“, u Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 17.

12 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 92.

13 Da li je slučajnost činjenica da se prvi značajan Mišimin roman zove Ispovest maske (prim.aut.)

14 Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 79.

15 „Mišimina toliko smišljeno pripremana smrt jedno je od njegovih dela“, Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 122.

16 Rade Jarak, Maska, www.knjigomat.com/detail.asp?iNews=796&iType=4.

17 Ibid.

19 Jukio Mišima, „Hram svitanja”, u More plodnosti, AED studio /Rad, Beograd, 2008, str. 25.

19 „Ubistvo što ga je Isao počinio, i njegovo samoubistvo, kao da su bili blistave večernje zvezde glasnici, u noći ispunjenoj svetlucavim sazvežđima, koji su pokazali put do Incidenta od dvadeset šestog februara. Naravno, ubice su se nadale zori, ali materijalizovala se noć.“. Ibid., str. 20-21.

20 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009, str. 35.

21 Džon Nejten, Mišima… život bez kompromisa, Ukronija, Beograd, 2008, str. 10.

22 „Mišima opisuje Patriotizam kao ni komediju ni tragediju, već kao priču o blaženstvu.“, Ibid., str. 114.

23 „Žena o svom mužu treba da misli kao o gospodaru.“ (citat iz knjige Hagakure), Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str.59.

24 Konačno hodočašće ljubavnika ka smrti (prim. aut.)

25 Hirohito, Car o kome je reč, „dobiće“, decenijama kasnije, još dva života, Mišimin i Moritin. Razmotrićemo mogućnosti identifikacije Takejame i Mišime (prim. aut.)

26 Džon Nejten, Mišima… život bez kompromisa, Ukronija, Beograd, 2008, str. 115.

27 Ibid.

28 „Kada se zadovolje svi ostali prohtevi, smrt postaje naša jedina nezadovoljena želja.“ u Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str.59.

29 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 167.

30 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 40.

31 Ibid., str. 86.

32 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 121.

33 Ibid., str. 132.

34 Ibid., str. 121.

35 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 76.

36 „Ponekad mislim da bi bilo bolje da sam mrtav. Jer, moji planovi mogu da se ostvare na dalekoj strani smrti. Jer tamo mogu da pronađem pravu perspektivu. Uraditi to dok sam živ, teže je od težeg.“, JukioMišima, „Pad anđela”, uMore plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 109.

37 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 187.

38 Jukio Mišima, „Sunce i čelik”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 97.

39 Nema plastičnijeg opisa erotizma smrti od navoda o samoubistvu Šunsukeove treće žene iz Zabranjenih boja: „Nije bilo lako ni razdvojiti njihova mrtva tela. Stopili su se zajedno kao papirne maramice, delovalo je kao da su delili istu kožu.“, u Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 17.

40 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 123.

41 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009, str. 50.

42 „…ništa, ni razumevanje ni dela, nije ravno radosti koju čovek oseća kad otplovi u daljinu.“, u Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 237.

43 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 131.

44 Jukio Mišima, Šumor valova, „Zora“, Zagreb, 1958, str. 117.

45 JukioMišima, „Prolećni sneg”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 62.

46 Jukio Mišima, „Sunce i čelik”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 85.

47 Jukio Mišima, „Pomamni konj”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 295.

48 Ibid.

49 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 66.

50 Ibid.

51 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009,

str. 44.

52 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 9.

53 Jukio Mišima, „Pomamni konj”, u More plodnosti, AED studio /Rad, Beograd, 2008, str. 95-96.

54 Pitanje je šta bi Tolstoj rekao nakon smrti na železničkoj stanici u Astapovu (prim.aut.)

55 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 282.

56 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 187.