Kad će ta smrt, pa da polegamo?

Džejms Bond – Kad će ta smrt, pa da polegamo?

Nastupila je jesen, krenule su i kiše bez tačke i zareza, a filmofili su, na sve to, prinuđeni i na niz oproštaja; nakon Klinta Istvuda, koji je filmom Cry Macho rekao “zbogom” filmu, sad je kucnuo čas da se nakon sijaset odlaganja, naravno, oprostimo i od Danijela Krejga u ulozi neuništivo-neprolaznog Džejmsa Bonda, agenta 007. U filmu koji je konačno dobacio do bioskopa širom planete, pa i ovih preostalih kod nas, kako su nam obećavali u to temeljno upućeni, trebalo je da bude izobilje sete, ali i emocionalnih turbulencija na privatnom planu tog ikoničnog lika. Ali, na koncu se ispostavilo da i nije baš tako.

Vitomil Zupan je negde pri sredini svog glasovitog Levitana (ponovo prisutnog u našim knjižarama – u prevodu Miljenke Vitezović i u izdanju Red Boxa) napisao i ovo:

“I čovek ima u sebi neku nesrećnu žilicu pesimizma, koju ne može da potisne – a ona se rado okrene protiv njega samoga. Ponekad uploviš u svakodnevicu, a vlastiti snovi ogreše se o tebe. Sanjaš da si na slobodi, a probudiš se u onom herbarijumu. Ponekad u snovima čak i posumnjaš da li je istina (posebno posle mnogo godina robije!), ne želiš da veruješ, u snu se štipneš za bedro – dakle, ipak je istina! Buđenje je, posle, kao potisnuto ludilo, a onaj dan nesreća. Kada čoveka posle više godina puste, događa mu se da sanja isto – ali ni u snovima više ne dopušta prevaru…”

Osim što se sa podosta sigurnosti može izreći sud da su bondovski filmovi u kojima je na čelu glumačke kolone (bio) Danijel Krejg bili osetno manje žovijalni, pesimizam se ipak teško da povezati sa tim univerzumom, sve i kada je čitav ovaj, začudno vitalan i žilav serijal okončanjem hladnoratovske tlapnje zapao u neprozirni mulj bezidejnosti i sveopšte jalovosti. Ipak, gorenavedeni Zupanov citat po poviše se osnova može umrežiti sa mukama i Bonda kao centralnog lika i simbolične pojave i serijala ukupno uzev. Naime, Krejgova mrtvoozbiljnost u interpretaciji Bondovog zadugo poletnog i nonšalantnog lika u dobroj meri, a iz filma u film (ovo je peti po redu) dobijala je i na izvesnoj, diskretnoj ali iole fokusiranoj publici lako zametljivoj nelagodi bivanja u očito ne toliko milom mu glumačkom kontekstu. To je, srećom, koincidiralo sa lutanjima samog lika koji želi slobodu, ali je evidentno i dalje snažno vezan za postojeće patriotsko viđenje stvari, kao i za vlastitu legendu pominjane neuništivosti i neprolaznosti, da tu svakako možemo pričati o toj zupanovskoj postavci buđenja kao vida potisnutog ludila i vlastitim snovima koji se ogreše o “snevača”.

BELOSVETSKI OLOŠ

Zapravo, najnoviji film o Bondu i počinje u snolikom tonu – 007, u pratnji voljene Madlen, pretekle iz prethodnih avantura (i dalje je tumači Lea Sejdu), stiže na odmor u rustični gradić u italijanskim planinama, nešto malo se truća o nužnosti svođenja računa sa prošlošću i davanja oproštaja samom sebi, da bi ubrzo krenula nova tura nadgornjavanja i sukobljavanja sa belosvetskim ološem. Taj uvodni segment (poduži deo koji i ovog puta prethodi uvodnoj špici filma) ujedno je i daleko najbolji deo ovog upotrebljivog, ali i manjkavog filma koji je očigledno, čekajući na susret sa publikom, predugo kuvan u postprodukciji i pratećim doradama i prepravkama, jer odmah nakon toga sa našim pomalo uzdržanim junakom krećemo put rutinskih zapleta (osveta osujećenih baraba iz minulih bondovskih akcija, nova tura klinča sa kriptičnim udruženjem Spektra, hitna potreba stajanja na put proizvodnji smrtonosnog virusa na zabačenom ostrvu u međunarodno problematičnim vodama, još jedan nalet hvatanja za gušu sa nametnutim i nepopravljivo u birokratizam ogrezlim autoritetima, navikavanje u hodu na najnovija oružja i oruđa neophodna za, gle čuda, fizički i dalje nerealne poduhvate…). A sve pomenuto, doduše, već spada u “herbarijum” očekivanog od bondovskog spektakla na filmu (u međuvremenu se nešto odustalo od knjiških uskrsnuća), te je i ovaj film sa svim tim opterećenjem sasvim uobičajenog u tom kontekstu, sa svom tom bukom na dobro nam poznate note, sasvim funkcionalan i dostojanstven rad u okvirima tog serijala koji možda vapi (sledi krupna, ali možda i zdravorazumska jeres!) za radikalnim zahvatom – konačnom eutanazijom.

Sugerisani mrak koji je trebalo da oboji ovu priču o Bondu, a čemu je kao previše oprečan kontrapunkt poslužio taj nagoveštaj Bondovog srećnog kraja na ipak daleko značajnijem – ličnom planu, ipak ostaje samo ne baš ubedljiva varka; iskreno govoreći, uz sve promene i evolucije koje je već samo na uzorku ovih dvadeset novomilenijumskih godina prošao Bond (a pod Krejgom je dobrano zabasao na teritoriju Džejsona Borna, svog prekookeanskog rođaka i epigona, pod Metom Dejmonom), pomenuti mrak teško se rimuje sa onim što Bond, kao ikonična pojava koja je davnih dana transcendirala svoje polazne okvire, pa i okvire same franšize, predstavlja i omogućava autorima (scenaristima i rediteljima) koji se, kao na pokretnoj traci, smenjuju u ovom beskrajnom nastojanju prepakivanja decenijama unazad jasno oblikovanog i utvrđenog. Kome je do mraka na teme iz tog sveta špijunskih komplota i trvenja možda svih sa svima, uvek može da se vrati i obrati baštini veličanastvenog i neprevaziđenog Džona le Karea. Jednostavno, tamo gde Le Kare stvara egzistencijalističku teskobu, Bond (na tragu onoga što je tu “posadio” Ijan Fleming) dobacuje tek do raspojasane i mnogobučne zabave. I sam je Le Kare, podsećamo, svojevremeno Bonda nazvao “međunarodnim gangsterom”, premda se i njegov junak kreće u etički uvek diskutabilnim vodama intervencionizma ili barem prilično blizu njih, dok kod njegovih junaka, uzmimo tu na primer Džordža Smajlija, u prvi plan izbija silna usamljenost, a koju su autori ove stavke u bondovskoj franšizi želeli da postignu. Iako je linija razgraničenja ovde sasvim jasna, iako Bond nikada i ne bi trebalo da bude određen i nošen lekareovskom mučninom postojanja u svetu koji suštinski ne može ni za jotu da promeni, ovde je sve ipak baš kako i treba da bude – uzmemo li kao poštapalicu onu tihu, ali sveprisutnu diskrepancu film–movie, gde ‘film’ predstavlja film koji u svom komunikativnijem vidu uspeva da dosegne visove, ionako uvek eluzivne ‘sedme umetnosti’, ‘movie’ biva krajnje ilustrativna odrednica koja ukazuje na potencijal da film zabavi, razonodi, pri čemu bi proisteklo iz Le Kareovog dela bilo ‘film’, a ovo drugo ‘movie’.

OČI PLAVETNE

Mada je, recimo, na uzorku Zlatnog oka sa Pirsom Brosnanom na poziciji Bonda, ovaj serijal uspevao da bude i besprekorna studija na temu ‘popcorn movie’ postavki, najnoviji Bond to i ne može da bude jer je, kao što je u ovom prikazu već ukazano, ovaj serijal u sukobu sa vlastitom biti. Otud definitivno i sasvim nerezonska, a možda i poprilično kontraproduktivna minutaža (čak 163 minuta), tokom koje se, uz sve te mimikrije i dimne zavese, suočavamo sa tipskim i rudimentarnim dramaturškim i narativnim zahvatima, uključujući i otvoreno trivijalne podzaplete o Bondovoj težnji da svije topli dom običnog civila, uz pojavu možda mu i ćerkice istovetno plavetnih očiju. Ako ćemo iskreno, Nije vreme za umiranje (No Time To Die) usled te svoje narečene funkcionalnosti i utemeljenosti u ono što se može opcrtati kao projektovano očekivanje od jednog produkciono krajnje uglađenog i izdašno budžetiranog spektakla i sigurnog blokbastera, ipak stupa u niz argumenata u korist teze da reditelj Keri (Džodži) Fukunaga, izuzmemo li, naravno, umalo pa odlični dugometražni prvenac Sin Nombre i vrsnu prvu sezonu serije True Detective, isporučujući očekivano i zadato, ipak izneverava i ne uspeva da dobaci do izvanrednog filma koji svako malo obećava, a što njegovi uočeni potencijali filmofilima rečito sugerišu kao moguć, zapravo kao krajnje izvestan ishod. To se moglo reći za primećeni Beasts of No Nation (u kome je igrao možda i novi Džejms Bond – Idriz Elba), i za već dobrano zaboravljenu ekranizaciju Džejn Ejr sa Miom Vasikovskom u nosećoj ulozi. Doduše, i ovoga puta Fukunaga je ostavio dovoljno zaloga za veru u njegove potencijalne bravure u nekom od narednih rediteljskih i kreativnih pokušaja, ali ponuđeno u ovom filmu ipak nije uspelo da ispuni golema očekivanja podgrevana i u ovih gotovo par godina manje ili više nestrpljivog priželjkivanja konačne premijere i potonje bioskopske distribucije, što smo napokon i dobili.

Zarobljen na pola puta između, dakle, očekivanog i ostvarenog, Nije vreme za umiranje (pomalo i začudno, idejno najbliži Murovom U službi njenog viosočanstva) jeste dovoljno uverljiv izgovor da se ode u bioskop. A i pored nedostojnog i bledog negativca (ponovo oskarovac na tom zadatku – ovog puta Rami Malek), ima se tu štošta pogledati i upiti – uz ono već navedeno, pomenimo i vešto zauzdani alfamužjački mačizam, odličan segment sa Anom de Armas, koju svakako treba zadržati u serijalu, a možda je i unaprediti u novog Bonda (zapravo, Bondicu?), te izvrsnu, lenjo i sneno elegantnu pesmu Bili Ajliš uz uvodnu špicu. Dovoljno je sve to.