Istorija je tu ne samo da bi se pamtila, učilo iz nje, već i revidirala, i ispravljala po potrebi ili pravdi. Na ovom geografskom prostoru postoji već dobra praksa toga i uvek izaziva polemike, bilo da se radi o prekopčavanju istorijskih događaja za potrebe školskih udžbenika ili dnevne politike.

Jugoslovenska muzička prošlost je uglavnom neupitna i na njoj se nije puno išlo unazad i korigovalo, a i nije bilo baš puno toga za rehabilitovanje. Oni koji su namigivali “narodnim neprijateljima” različito su prošli. Na led su stavljani i vraćani oni koju su pevali “u Čikagu mojim” – kao Cune ili braća Bajić. Vice Vukov zbog maspoka je ostao “zaleđen”, i to je to. Čak su i Pankrti dobili nagradu Socijalističke omladine.

Ali jedan album je pretrpeo intervencije – “Bitanga i princeza” Bijelog dugmeta. Te 1979. promenjen je omot na kojem je ženska noga udarala muškarca u muškost. Promenjen je i stih u “Sve će to, mila moja, prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš” pa je “I Hrist je bio kopile i jad” postalo “I on je bio kopile i jad”. Socijalizam ali poštovala su se verska osećanja.

Nedavno je Croatia Records krenula u “revidiranje” istorije i objavila remasterizovani album “Bitanga i princeza” sa originalnim omotom koji je uradio svetski poznati dizajner Dragan S. Stefanović, inače kreator već antologijskih ploča kao i vizuelnog identiteta Bijelog dugmeta.

“Album je remasterizovan u čuvenom Abbey Road studiju u Londonu koji su proslavili Bitlsi. Remastering je radio Šon Mekgi, ovenčan Gremijem, koji je radio i Bitlse. I sada je još jasnije koliko su Bijelo dugme bili za.ebani frajeri. Ovo je vrhunska ploča po svetskim standardima. Dragan S. Stefanović je uradio originalni omot na osnovu plakata sa turneje ’Bitange i princeze’. Dragan S. Stefanović je genijalni dizajner, on je osmislio vizuelni identitet Bijelog dugmeta, radio najbitnije omote benda, a onda je napravio svetsku karijeru. Pet godina je živeo na Bahamima, bio je službeni dizajner Virgina”,

priča Želimir Babogredac koji je i te kako vezan za karijeru Bijelog dugmeta i kao čovek koji je išao s njima na turneje, radio zvuk na legendarnim koncertima i sada kao čovek zadužen na povratak “Bitange i princeze” na fabrička podešavanja iz 1979.

A omoti albuma i vizuelni identitet su oduvek bili važan deo Bijelog dugmeta. Prvi album “Kad bih bio bijelo dugme” doneo je revoluciju i zbog omota na kojem su ženske grudi i raskopčana bluza, sve sa belim dugmetom. Epizoda kaže da je sarajevski mladić pitao svoju devojku da li je istina da je to baš ona. Kada je ona odgovorila potvrdno, lupio joj je šamar i otišao. Ne znam da li joj se vratio i ne znam da li se ikada otkrio identitet devojke sa omota debi albuma Bijelog dugmeta ali od tada više nije bilo ništa isto. Bijelo dugme je unelo u domaći rokenrol i erotiku i nešto divlje i provokativno.

Uroš Đurić, vizuelni umetnik, priča koliko su omoti ploča menjali sve(t).

“Bili su to proizvodi ko stvoreni za naš uzrast. Cela epoha je bila razotkrivajuća, u stalnom preispitivanju vekovnih načela i dogmi, s posebnim osvrtom na duboko ukorenjenu dvoličnost. Mladalačke potkulture bile su nosioci radikalnih obrazaca koji su transformisali mejnstrim kulturu i svakodnevni život i odjednom su do juče efemerne stvari poput popularne muzike, mode i dizajna postale nosioci promena. Frizer Vidal Sasun i modistkinja Meri Kvant su preko noći preobraženi u globalne ikone. Fotografi kao što su Helmut Njuton, Dejvid Bejli i Brajan Dafi kreirali su trendove. Omoti ploča bili su neretko revolucionarniji od slikarskih praksi”, kaže Đurić i prelazi na ovaj prostor, na Bijelo dugme i omote njihovih ploča.

“Ukoliko uzmeš u ruke, pogledaš i preslušaš singl grupe Jutro – U subotu mala / Kad bih bio bijelo dugme, koji je izdao Radio Kruševac godinu dana ranije, ti ne možeš ni da naslutiš promenu koja će se zbiti u svega 12 meseci. Ono što fascinira je komplementarnost međusobnih delova slagalice koja pojavu Dugmeta čini drugačijom od svih prethodnika i savremenika već na prvom albumu i svi su podjednako važni.

“Nisu oni ni lepši ni veštiji ni darovitiji kao muzičari ali jesu pametniji. Vukli su pravovremene poteze i upravljali umešnije sopstvenom vizijom. Prvo su isprofilisali zvuk, doveli markantnog pevača koji je snažnog i razgovetnog vokala, ubedljiv u interpretacijama bilo kog tempa i stila i istinski je frontmen na sceni. Potom su uveli klavijature i proširili spektar, a zatim rearanžirali pesme, postavili dinamiku i operetski zaplet uvek u ispovednom tonu ili zamišljenom dijalogu koji se vodi s nekim ko nije prisutan.

“Očito da su sve te promene nastale kad je Bregović, najmlađi od svih dok se Ipe nije priključio, iskočio kao autor i time preuzeo vodeću ulogu u bendu usmeravajući ga u željenom pravcu. Ta ploča zvuči straobalno, a snimljena je u Ljubljani u studiju Akademik. To je da ne veruješ, kako je to uopšte moguće. Niko nije zvučao tako. I dan-danas me to fascinira posle pola veka, pustim ’Sve ću da ti dam samo da zaigram’ i to grune, sine, ne znam odakle to dolazi uopšte. Ona slajd gitara koju vozi kroz čitavu stvar, nešto slično sam čuo kod Pejdža u ’In my time of dying’ ali to je sa Physical Graffiti koji su objavljeni godinu dana kasnije. Oni su svakako bili iskusni muzičari pa ipak to je takav skok u zvuku kakav je nezabeležen kod savremenika, niko tako nije zvučao 1974, snimajući u Jugoslaviji.

“I onda je na sve to došao dizajn tih suludih omota Dragana S. Stefanovića, s prepoznatljivim logom i leteringom ručno pisanih slova kao da se direktno obraćaju svakom od nas pojedinačno, do etikete na vinilu u obliku dugmeta. Svaki segment je bio besprekorno odrađen što nije čest slučaj kod debitantskih ostvarenja. Ako pogledaš omot Jutra (embriona Bijelog dugmeta) iz prethodne godine, on više podseća na čitulju, naslovna fotografija benda je u sepiji kao snimak uhvaćenih simpatizera četnika iz arhive Banjičkog logora, produkcija obe pesme šuplja a vokali beskrvni i nemušti.

“Stoga je ta promena za tako kratko vreme nadrealna i iskra autentične ingenioznosti predvodnika novog koncepta koji je prelomio Jugoslaviju na drugačiji muzički poredak što su uskoro i tiraži potvrdili, nateravši time i druge da i te kako počnu da se bave detaljima umesto da se zalivaju svetom vodicom iz fontana samoobmane o sopstvenoj veličini i važnosti.

Al’ te gaće s drugog albuma Bijelog dugmeta, ona nakostrešena ženska bulja i dlakava muška ruka u bundi koja je obgrljuje, ima li išta sumanutije od toga kao naslovna za ploču. Antiestetika kao total-estetika za jedan od najubitačnijih tiraža koji su preokrenuli tadašnju stvarnost u masovnu histeriju”, poentira Uroš Đurić.

I zaista taj omot albuma “Šta bi dao da si na mom mjestu”, i to žensko dupe i dlakava muška ruka na njemu su u pojavi ploče bili senzacija. Ako se nije znalo ko je devojka s prve ploče, godinama kasnije se znalo ko je na omotu drugog albuma. Bila je to devojka Zorana Redžića, basiste Bijelog dugmeta. Sam buklet albuma bio je fascinantan, članovi benda uslikani u ambijentu sela Borike, konji, odgovor na velšku idilu Led cepelina. Sve je to bildovalo mit grupe i ploče koja je tiražem prebacivala broj gramofona u zemlji.

Bojan Hadžihalilović bio je jedan od osnivača Design Studio TRIO Sarajevo. Nakon rata, grupa Trio je osnovala Agenciju Fabrika – Sarajevo, koja se bavi dizajnom, računarskim grafikama, TV animacijom, proizvodnjom TV spotova i marketinškim komunikacijama. Radovi grupe Trio i Agencije Fabrika objavljeni su u poznatim svetskim časopisima kao što su Newsweek, The Face… Predaje vizuelnu komunikaciju i rukovodilac je Odsjeka za grafički dizajn na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Bojan je radio one sjajne filmove koji su pratili turneju Bijelog dugmeta iz 2005. Radio je i omote ovog benda. Pitam ga o njegovom radu na omotima za Bijelo dugme ali na početku mu spomenem i one davne filmove koji su otvarali tri koncerta na turneji 2005. godine.

“Ti mali, nostalgični intro filmovi za turneju nastali su u Agenciji Fabrika kao želja da najavimo pjevače od kojih je svaki nosio svoju emociju i simbole svog vremena. Mi smo za Dugme radili omote odmah iza Dragana i Mirka Ilića, sve do poslednjeg covera. Mi smo generacija New Primitivsa, naš kód je bio negiranje svega što je bilo mainstream u to vrijeme. Ko klinci, radili smo prvi omot Plavog orkestra, pa smo uveli New Partizans kod Merlina, onako iz zezancije i zapali za oko Goranu Bregoviću.

Taze studenti sa Akademije, hrabro i budalasto smo se primili zadatka koji su radili ozbiljni dizajneri i naši uzori. Možda je i on htio uvlačiti mlađu energiju oko sebe. Mijenjao je pjevače, pa i dizajnere… Brega je jednostavno okupljao talentovane ljude oko sebe i davao im šansu…

Oproštaj od tog vremena i socrealizma kao pop elementa bio je na coveru albuma ’Mramor, kamen i željezo’, kada smo se odlučili za jednu masovku, ali ne sa njihovog koncerta nego sa sjednice iz 1948. kada su delegati glasali svi kao jedan. Titovo ’ne’ Staljinu! Podsjećali su nas na publiku sa Dugmetovih koncerata. Iz zajebancije smo smuntali Bregu da napiše svojom rukom riječ ’Uživo’, ali u stilu Titovog potpisa…”, opisuje Bojan Hadžihalilović rad na omotima za Bijelo dugme.

Omoti Bijelog dugmeta su išli pre vremena, ili pomeranjem granica, a nekad su zlokobno predviđali vreme. Ako su erotikom s prvih ploča pomerane granice, osvajane slobode, kasniji omoti takođe nose ili provokaciju ali i zlokobno najavljuju događaje. Poslednji album benda “Ćiribiribela” je već neka slutnja raspada Jugoslavije. I Goran Bregović će u intervjuima za ovaj feljton govoriti da je osećao dolazak mračnih vremena. Antibirokratska revolucija duž Srbije i Crne Gore, mise u Hrvatskoj, suđenja u Ljubljani… sve je to zakopčavalo “bluzu” raspojasanosti sa prvog omota i najavilo mračno vreme. Bojan Hadžihalilović je radio i taj omot i pitam ga da je uz Bijelo dugme bilo puno hitova, ali i poruka. Recimo “Ćiribiribela”, iako na ploči standardno preovlađuje ljubavna tematika, jasno je da dolazi rat. Vidi se odmah simbolično sa omota ploče.

“Da, to je Nojeva barka Edvarda Hiksa, najavljivala je potop jedne države ili kraj koji se ne može izbjeći”, potvrđuje autor Bojan Hadžihalilović.

Odmah nakon zabranjenog omota “Bitanga i princeza” sledeći cover za Dugme uradio je slavni dizajner Mirko Ilić koji je dizajnirao kasnije za najprestižnije svetske magazine, dnevne , novine i komercijalne brendove. To je bio album “Doživjeti stotu” u kome se Bijelo dugme našlo na prekretnici karijere, svuda je grmelo od novog talasa i panka. Ali to je vreme kada se svet prepao od starosti, krenulo se u vežbanje, estetske zahvate… I sama naslovna pesma je ismevala taj trend održavanja lažne i večne mladosti. Mirko Ilić je uradio tri verzije omota sa temom plastične hirurgije. Pitam ga o radu na tom omotu.

“Nažalost taj omot, ili ta tri omota smo radili malo na brzinu, tako da ja nisam baš najsretniji sa rezultatima. Mislim da ni Goran nije baš bio najsretniji. Omot nije ni po čemu bio glamurozan. Ali za razliku od dizajna Goranu se svidjela moja ideja da napravimo tri različita omota za taj LP. Ispostavilo se da je relativno puno ljudi kupilo sva tri.

Za jednog drugog člana benda nisam siguran da li mu se svidio dizajn. Ali mu se očito svidio model sa omota. Mislim da su se malo kasnije oženili”, kaže Mirko Ilić a ja dodajem da je taj član Vlado Pravdić, nedavno preminuli klavijaturista Bijelog dugmeta. Šta je Mirko Ilić tada mislio o starosti, estetskoj hirurgiji…? Odgovara mi kratko: “Isto što i danas. Ha-ha.”

Inače, sva tri omota albuma Bijelog dugmeta “Doživjeti stotu” nalaze se u prestižnom muzeju MoMA u Njujorku.

Goranu Bregoviću su omoti uvek bili bitni. Čitav vizuelni identitet i zato je tačno ono što je rekao za ovaj feljton Nele Karajlić:

“Svi su imali dugačke kose ali niko nije izgledao ovde kao Led cepelin. Bijelo dugme jeste.”

I uvek je bila provokacija, bilo da su to ženske grudi ili guza, ili Kosovska Devojka na albumu sa Tifom/ To je bilo neočekivano. Goran Bregović će u ovom feljtonu pričati kako je dolazio u Beograd da bi sa slavnim slikarem, akademikom i disidentom Mićom Popovićem dogovorio da na albumu Bijelog dugmeta bude upravo njegov rad. Mića Popović ga je odvratio: “Sine, šta će ti problemi i zabrana ploče?” Tada je već Bregović bio na talasu sopstvenog uvođenja pluralizma. Ako se u jugoslovenskoj javnosti počeo otvarati prostor za disidente i drugačije mišljenje, zašto ne bi oni bili i deo najpopularnije jugoslovenske pojave – Bijelog dugmeta.

Zanimljivo je da bi danas jedan album Bijelog dugmeta sigurno bio zabranjen zbog omota. Radi se o živom albumu sa turneje “Doživjeti stotu”. Album je snimljen u čuvenom zagrebačkom klubu Kulušić, naslov je “5. april 1981.” a na omotu je serija fotografija baš maloletne devojčice u velikom kaputu i na nogama veliki broj cipela, ali na dve slike devojčica podiže kaput ispod koga nema ništa. Gotovo je sigurno da bi ovo danas bio skandal i zabrana veća od ondašnjeg bilo kakvog pevanja hrvatskog maspokovca ili ilustracija na omotu srpskog disidenta. Ove fotografije bi donele zabranu i skandal ali tada niko nije pričao o tome. Ne zato što su jugoslovenski samoupravljači bili slepi za ono što bi se danas iz Biblija političke korektnosti podvelo pod najodurnije mizogine ispade sa obrisima pedofilije, već što se to tada nije ni gledalo drugačije nego kao zajebancija jedne klinke koja kao i mnoge vršnjakinje oblači maminu garderobu. A to što je gola, pa svuda na plaži su tada deca bila gola.

Goran Bregović će mi ispričati u intervjuu da je legendarni dizajner Bijelog dugmeta Dragan S. Stefanović bio njegov školski drug i da je radio i plakat ranog Breginog benda Beštije. Pitam Bojana Hadžihalilovića kako je njemu kao velikom vizuelnom umetniku, ekspertu, profesoru sa Akademije izgledalo Bijelo dugme na osnovu pojave, dizajna omota, vizuelnih identiteta Dragana S. Stefanovića.

“Ma Dragan S. Stefanović , tipični Sarajlija tog vremena, bio je značajan za popularnu kulturu, jednako ko i Dugme. On je imao talent jedne cijele agencije: kreirao je prvi logo, dao im je image, styling, dizajn i kód provokacije koja je postala njihova mantra. Dragan je bio pravi šesti član benda. Znaš, kao klinci smo buljili u omote, u tekstove, slike, ali i sise i guzice sa Dugmetovih covera… radovali se zabranjenom omotu…”, kaže Bojan.

Vida Davidović, dramska spisateljica, rođena je mnogo godina nakon tih omota Bijelog dugmeta. Rođena je i mnogo godina nakon poslednjeg albuma Bijelog dugmeta. Ali je pitam kako joj danas, sa ove distance izgledaju ti omoti prvih albuma Bijelog dugmeta. Kada je sve erotično i revolucionarno kao što to jesu bile sedamdesete godine u svetu.

“Izgledaju mi baš tako – kao erotika. Malo celulita i procep na majici. Bukvalno san o telu koje je moguće i realno, živo, znojno, pod kožom. Eto, to je sloboda. Postojanje u telu koje je divno zato što je telo. I danas postoje omoti albuma sa raznim telima na njima, međutim, ta tela su lepa, ispeglana i samim tim, neerotična. Mrzim kada se kaže da je u Srbiji danas sve golo. Naprotiv, sve je zakopčano, dosadno i lažno. Neko bi vam rekao da omoti albuma Dugmeta danas ne bi prošli zbog neperfektnih tela, ali ja uvek tvrdim da je strah od neperfektnih tela zapravo strah od seksualnosti. Dugme se nije plašilo erotike. Ona je sa njim postojala.”