Kalupi ljubavi – Postoji jedna vrsta prelepe grabljive ptice, soko zapravo, koji živi u visokim liticama britanskih stena, predeo obrastao zelenilom i okružen gustom šumom. Kada ovi sokolovi love, dešava se nešto veličanstveno i okrutno – nešto što se neće desiti u nekoj američkoj pustinji ili u vetrovitim kanjonima. Razlog zašto, je upravo zbog bujnosti zelene prirode i same buke koju šuma proizvodi, život se dešava unutar nje, insekti, male, sitne životinjice i ptice, svi puštaju svoje glasove i odazivaju se jedna drugoj, ostavljaju svoj bučni trag dok trče za novom hranom ili možda baš trče da spasu svoje živote.

Veličanstvenost ove ptice se ne ogleda u njenom besprekornom letu ili njenom savšeno izvajanom izgledu plemenitog lovca, ona se ogleda u samom lovu. Momenat stremljenja ka žrtvi, momenat kada se okomi na svoj plen postaje lepota okrutnosti kojoj čitava šuma odaje poštovanje – čitava šuma u tim momentima zadrži dah i zanemi, život šume odjednom stane i počne da posmatra igru života i smrti pojedinca. Desi se tišina i samo jedno biće u tom momentu ima kontrolu nad ovom jedinstvenom situacijom, a ono je lovac.

Ova pojava se nikada ne dešava planirano, ona se jednostavno desi, u jednom momentu čitava priroda shvata da se našla u prizoru veličanstvenog lomljenja stvarnosti. I ova bića su često svesna svog leta, jer se nikada ne pokolebaju, ona nisu arogantna, samo su svesna svog uticaja, i grabljivice su, ako im to može pomoći, ako ta okrutna tišina ide u prilog lovu, oni će je iskoristiti.

Čovek će sebe često potajno smatrati lepim, okrutnim i odvažnim. Postoje karakteri raznih priroda, kontradiktorni u svojim postupcima, naklonjeni razumu ali bez uvida u sopstvena delanja. Postoje i karakteri koje zanese bol u postupcima, taj bol se posle ocrtava uz sve što taj karakter pokuša. Postoje karakteri koji ne razmeju dok sami ne iskuse samu srž emocije, čiste u svom predočavanju. Oni instinktivno jure ka neminovnom odbacivanju svega što nema smisla sve dok ne odagnaju od sebe sve kanape dragosti i brige. U svom obitavanju na jednom dnu očaja, zatim na drugom dnu tuge, oni shvataju da tek onda mogu primiti k sebi tu čistu emociju. Možda tek onda kada su izgubili sve. Da li su namerno putovali tim putevima da bi spoznali odgovor na pitanje “Ko sam ja?” ili im je polazna tačka bila ta da su oni bolji od ostalih? Postoje karakteri koji će razmišljati o simbolima ljubavi a pred očima će im se formirati stav gneva i odlučnosti. Što više budu razmišljali o ljubavi to će češće videti nasilnu prošlost i želeće gnev, a dobiće gnev… A neće znati zašto su gnevni. Kako? Kako kada smo razmišljali o ljubavi? Zašto je gnev izašao na površinu i tako čvrsto i odlučno se zaledio?

Da li je to proces, nadajmo se? Bar bi trebao biti. Mnoge ponosne osobe će sagledati sve velike emocije a one manje slavne i niske će neprirodnim automatizmom odbaciti, i tako lišiti sebe mudrosti i iskustva koje stoji iza njih. Ponos ne prihvata olako niske i destruktivne simbole kao deo svoga Ja..
.

Prvi i glavni kalup ljubavi je okrutnost. I vrlo često se meša sa hladnom odmerenošću.

I obično se pripisuje autoritetu muškog roda, okrutnost se ravna sa kontrolom nad situacijom i posledice su gubljenje u svetu beskonačnih igara između partnera. Često „biti snažan“, kako u telu tako i umom, nije teret samo muškarca, iako je najčešći u primerima patrijarhalnog, on neminovno donosi ograničenja kako muškom tako i ženskom polu – ljubav pati u 4 polja…

I zapravo – to su četiri ključna polja. Razrešena, ona vode ka oslobođenju koje ova osoba još nije imala priliku da iskusi.

“O kako prikaz razuma razdvaja porodice u svojoj okrutnosti i ponosu!”

Vilijam Blejk

Prvo polje je polje uslovljavanja, čovek sebi tetovira uslove zbog kojih ne želi da se otvori i prikaže drugima da mu je stalo. Najčešći oblik uslovljavanja jeste često istreniran: individua pokaže da joj je stalo, ali je iskoriste i posle joj kažu da je naivna i uporede je sa nekim bićem koje je simbol ismejavanja. Ovde se javlja prvo zrno začetka stava “Napolju je divljina, ili si ovca ili si vuk.” Ali ono se ne javlja odmah, potrebno je da ova individua živi u društvu problema, tako da se više puta ismeva svaki pokušaj iskazivanja pažnje.

Najveći problem je pak izdajstvo od strane autoriteta koji je poštovan u očima mlade individue. Ako ovaj autoritet zanemari vaspitanje i sebično pogleda sebe u momentima kada individua ranjivo komunicira emociju – dešava se zakočenje i mlada indivuda se oseća izdato i zatvara se ponekad i zauvek. Mnogi autoriteti i roditelji nisu svesni kakvu oni štetu naprave pošto izdaju poverenje osobe koju oni treba da nauče šta je to integritet zapravo. Često zato što ni oni sami nemaju karakterni integritet niti znaju da održe konstantu pri održavanju vaspitnih mera.  I tako kasnije jedna individua hoda kroz životnu komunikaciju uopšte ne izražavajući sopstvene emocije ka ljubavi. Kada pronađe partnera okrutno se okreće ka strasti i zatvara sve ostale puteve komunikacije, misli da ga partner vreba da bi ga nekako iskoristio i da bi zarobio njegovu slobodu. A previđa da je on zarobljen u kalupu bez ljubavi. Gradacija koju donosi ovo zatvaranje se graniči i sa gađenjem ka emocijama ljubavi, osoba se gnuša emocija koje se javljaju pri trajnijem vezivanju dve individue, oseća se nelagodno kada se formiraju ikakve samostalnije dubine u povezivanju. Usleđuje prekid i bežanje, a partnere identifikuje sa bogomoljkama koje posle ritualnog vođenja ljubavi ubijaju svoje ljubavnike. Da li je to kopija stava nekog prijemčivog autoriteta ili nesvesni proces odbacivanja, ili možda spoj oba?

Drugo polje je vezano za nesposobnost u komuniciranju ljubavi.  Ove osobe nikada nisu komunicirali ljubav. One ne znaju da pevaju iz duše, one ne znaju da pevaju samostalno, njihov ton glasa je prazan jer misle da emocija nije potrebna da bi pesništvo bilo moguće. One nemaju sigurnost u komunikaciji pri izražavanju emocija, i zbog toga im je lakše da budu hladni i okrutni, ali ovo ih i štiti, okurtnost ima ulogu štita jer onda se ni ne očekuje od ove osobe da ona komunicira ljubav. One će izbegavati igre brižnosti, ali neće izbegavati flert. Flert će bazirati na igrama moći i sa tim igrama moći mogu pronaći partnera koji želi da bude žrtva, i ova kompozicija nadmoćnog lutkara i žrtve će nažalost pospešiti samu konstrukciju kalupa.

Treće polje se vezuje za odsečenost od univerzuma u kom vlada ljubav. Osoba koja se držala okrutnosti kao štita, ne zna za ovaj svet. Nikada nije pretpostavljala da bi bilo dobro za nju da se otvori ka ovom svetu i nikada nije ni pomišljala da je i ona deo ovakvog sveta ili možda je bolja reč –  deo ovakvog univerzuma.  Ukratko ako bi ovakvoj osobi rekli da vidite svuda oko vas ljubav, ona bi vas gledala kao da ste sa druge planete.

Ovo nas konačno vodi i do četvrtog polja, ono je polje ne – svesti, ali ovo polje najviše istupa iz polja logike i stoga objašnjenje može zvučati više pesničko i nemoguće, ali svejedno je neophodno. Možda je logično po samom osećaju:

Osoba nije svesna da je ona jedno sa ljubavlju.

Zadnja dva polja nisu u saglasnosti sa analitičkim pravilima objašnjenja, ali probaćemo da ih približimo tako što ćemo priložiti objašnjenje kroz praktičan postupak. Naime dokazano je da su određene individue koje su podvrgnuli testiranju, (testiranje se baziralo na usvajanju simboličnih značenja apstraknih emotivnih stanja) doveli svoje raspoloženje, čak i neke karakterne crte – do zavidnih promena. I to posle samo par dana praktikovanja razmišljanja o simbolima ljubavi. A ispostavilo se da najviše rezultata daje razmišljanje o simbolu beskonačne ljubavi.

Dakle bilo je dovoljno da se otvore novi putevi u shvatanju i sagledavanju životnih situacija samo ako se dnevno pola sata razmišljalo o simbolima ljubavi. Koliko god bili okrenuti ka hladnoj logici, moramo sebi priznati  da se ovde bar instinktivno oseti neka logička povezanost. Zna se da postoji veza između govora tela i forimiranja naših misli pri daljem delanju, a govor tela se formira po onim mislima koje najčešće struje kroz naš um. A upravo zbog toga je i govor tela veoma korisno oruđe u daljim procesima razotkrivanja. Ako osetimo otpor prema nekim mislima, setimo se da smo možda uslovljeni nekim istreniranim procesima od ranije, zapitajmo se da li su oni zaista istinski potkovani pravom mudrošću ili emotivnom reakcijom koja nas je navela na ovaj neopravdani let u kavez. Sa druge strane, ako razmišljamo o gubicima, šta ako “postati svestan da smo jedno sa beskonačnom ljubavlju” znači “potpuno se izgubiti u ljubavi”, izgubiti kontrolu, izgubiti sebe, izgubiti sve? Kako neko ko se do sad grčevito držao tvrdih činjenica može da prihvati ovo? Koliko otvorenog uma moramo biti?

Prihvatanje, oslobađanje, gubljenje… Šta znači to “izgubiti se”? Šta je to “gubitak”? Setimo se sada neminovno našeg početka, da li će nas privući nisko i ružno kao što nas privlači lepo i okrutno? Ako završimo bez gubitka samo ćemo glumiti da smo u ljubavi. Znamo, kad tad, uvek nešto mora da umre u pravim ljubavima. I glavnina ovog poglavlja nije ljubav, već nešto drugo, nešto što u velikom broju navire kada oseti da treba da se seli.

Glavni simbol pre preporoda, pre poplave, jeste prljavština koja izlazi na površinu. Ne zavaravajmo se, prvo dolaze nečista stvorenja u svojoj nesvesnoj slozi – prljavština je deo života koji je neophodno prihvatiti i kad tad ćemo morati da prestanemo da bežimo od nje. Da, nečuvano je da tako neslavan simbol uvrstimo u priče o ljubavi, ali ljubav ne zaslužuje laž. Setimo se kultura koje cene preporod i prljanje, neka nam ono bude i simbol svesnog, onaj teg koji nas podseća na novo rođenje, na sam početak transformacije. Zna se, čovek će lakše shvatiti ako PRIHVATI simbol.

A on je tu i deo je nas. Prljanje je deo životnog ciklusa. Čovek se do sada prljao samo u telu ali nije prihvatio da se prlja i u karakteru. Ponos ga je sprečavao u tome.

Vremena ljudske komunikacije se menjaju, a veličanstveni i odvažni lovci treba da vole svoju žrtvu koju će uskoro da ubiju i oprostimo im, takvo im je mesto, takva im je uloga u prirodi.
Oni sami znaju da su deo prirodnog poretka i da su jedno sa žrtvom koju ubijaju zbog sebe samih – okrutnost prema samom sebi pri suočavanju sa istinom je jedina okrutnost koju individualnost zaslužuje . Ona je dokaz da volimo sebe jer njome otvaramo put ka kreativnosti u novim poljima. Oni koji ruše i prljaju će možda opet doći posle nekog vremena, ali sada znamo, oni uvek dolaze kada stubovi počnu da mirišu na starost.

Biti okrutan samo prema svojim lažima.

Jer, zašto se diviti tim nasumičnim i sve češćim rupama? Kako ići u onu savršenu visinu ako smo nesigurni na nogama? Da, kažete, za nju nikada nećemo imati potpunu sigurnost, ali na čemu će se temeljiti ta šuplja “ljudska” svest koja odmahuje glavom svaki put kada se spomene reč – ljubav?

Ko to želi da živi u karakternom carstvu ruševina? Čovek?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Juror 8, Konflikt, Priroda konflikta