Godine, u kojima sam razgovarao sa tobom, gonivši unutrašnje slike, bile su najznačajnije godine mog života. Sve ostalo je izvedeno iz toga. Sve je počelo tih godina, a kasniji detalji jedva da su išta značili. – Karl Gustav Jung

Mistični, psihološki dnevnik nesvesnog, ispisivan u intervalima lucidnosti, Jungov je sto godina skrivani put u središte sopstva. Gotovo proročki ubeđen u kontroverzna tumačenja, Jung poverava Crvenu knjigu naslednicima na čuvanje, čiji je zadatak bio da čekaju neke sveobuhvatnije i “simboličnije” dane za objavu. Iako se u ovoj vekovnoj distanci, između pisanja i objave, potkradala poneka parcijalna kopija, Liber novus svetlost digitalnog skenera po prvi put vidi tek 2009-te godine.

Iz „crnih“ svezaka, gde je beležio „neprekidan tok“ svojih aktivnih imaginacija (vizija), Jung ove vizije transkribuje u Crvenu knjigu, čineći ih razumljivijim i prijemčivijim. Epsko-filozofski narativ Crvene knjige nalikuje načinu na koji je Fridrih Niče ispričao priču o Natčoveku u „Zaratustri“. Jungova je rana opsednutost Ničeom višeslojna i duboka. Obojica su govorila kroz znane proroke; Jung kroz Elias-a (Elijah) i Filemona (Philemon) a Niče kroz Zaraostera, (Zaratustra je zapadno ime). Ničeova introspekcija kao i sposobnost observacije persona čovečanstva, posebno germanskih persona, izazivali su duboko divljenje kod Junga, do te mere da se bojao slične usudi, mentalne bolesti koja je mogla da ga zadesi. Osim toga, bojao se osude savremenika koji bi Crvenu knjigu mogli da okrakterišu kao psihozu, pa čak i psihotičnu genijalnost ali sa akcentom na psihotično. Takvo bi viđenje ozbiljno ugrozilo Jungovu reputaciju obzirom da se ni psihologija nije smtrala naročito racionalnom u to vreme. S toga, za razliku od Ničea, Jung je svoje najkapitalnije delo – Crvenu knjigu – koja suštinski sublimira sve što je kroz kasnije radove secirao i pojednostavljivao, sakrio iza svoje smrti.

Simbol je slika koja je u stanju da najbliže označi nejasno naslućenu prirodu Duha – Jung

Zaboravili smo kako da živimo simbole u nama. – Jung

Jungove osvešćujuće vizije vode od dezintegrisanosti do sjedinjenja kroz posmatranje sopstvenog duha u realnom prostor – vremenu. Prateći, kroz proces provociranja aktivnih imaginacija (osvešćujućih vizija), asocijativnu liniju mitsko-arhetipskih slika, Jung artikuliše simbole nesvesnog.

Za razumevanje Jungovih simbola (i uopšte Liber novus-a) neophodno je razumeti pojam kolektivnog nesvesnog sazdanog od nasleđenih slika arhetipova, koji apstrahuju simbole, kao i mitove, odnosno njihovu sublimaciju.

Mitovi su simbolični, mi ih oživljavamo kroz mitološke simbole u nama. Ključ su samospoznaje (samoosvešćenja). Mit je imanentan kolektivnom nesvesnom a kolektivno nesvesno individualnom nesvesnom. Studirajući psihološki fenomen šizofrenije, Jung je zaključio da ne samo bolest već podvojenost generalno dolazi od nasleđenih, nerešenih, kolektivnih problema čovečanstva. Psihoze su u velikoj meri uticale na osvrt na simbole i shvatanje Jungovog stanja kolektivnog nesvesnog. Otuda dolazi i Jungova rana opsednutost Ničeovom psihotičnom genijalnošću.

Mitove, religije, pa i filozofske ideje stvaraju arhetipovi i imanentan su deo ljudskog kroz epohe. Arhetip je hipotetički konstrukt i “gen” iskonskog ljudskog iskustva. Svaki iskustveni gen nadgrađujuju nove generacije. Kao takav, arhetip je strukturalna i dinamička jedinica kolektivnog nesvesnog. Oni nisu ograničeni na ljudska obličja, karaktere već je mnogo onih koji su životinjski ili amorfni poput Persone, Senke, Anime i Animusa, Mane (ličnosti), Sopstva. Sve navedene arhetipske predstave su ujedno i najpoznatije. Najčešća teoretisanja vezana su za Animu i Animus, odnosno muški princip u ženi i vice versa. Ovaj je princip (arhetip) celishodno pomenuti kao paralelu balansu sintezi individualnog i kolektivnog nesvesnog. Dakle, Anima i Animus su usredištenje ambivaletnog, izravnanje ovog psihološkog principa koji vodi ultimativnom putu individualizacije, shvatanja suštine i uloge sopstva u prostor – vremenu, a ukazuje na suštinu same Crvene knjige.

… jedina istinska opasnost koja postoji je čovek sam. Jung

Jung vizijama pretočenim u Crvenu knjigu izlazi iz sebe da bi se sebi vratio. Emanacija i jeste put percepciji sebe. Njegov “izazvano – nametnuti” poduhvat ima obeležja herojskog mita koji je simbolično – realna borba sa životom. Crvena knjiga je herojski mit o junaku (Karlu Gustavu Jungu) koji se predao i posvetio borbi, stradanjima, patnji i prineo žrtvu sopstva. Zbog toga je iza sebe ostavio paradigmu života i reference psihologiji.

(Kratko razmatranje o monomitu ili herojskom poduhvatu/putu je uvod u drugi deo eseja, u opsežnije teoretisanje razumevanju Jungove Crvene knjige. Drugi deo biće posvećen razumevanju same Crvene knjige. Autorki ovog teksta nije lako da se upusti u razmatranje Jungovih “misli” ali na sebe preuzima hrabrost i odgovornost za takav čin, kao i prevođenje pojedinih delova knjige, još uvek nedostupne na srpskom jeziku.)

Liber Novus je relikvija psihe ili sveti gral, za sve protagoniste sopstva.

Za P.U.L.S.E: Tanja Mlađen

Crvenu knjigu — ili Liber Novus (na latinskom „Nova Knjiga”), kao što je poznato njegovim učenicima — napisao je švajcarski psihoanalitičar i teoretičar Karl Jung tokom perioda od šest godina počevši 1913. godine. Ukrštanjem rukopisa, ličnog dnevnika i toma mini budističkih mandala, Crvena knjiga pruža jedinstven i neobičnan uvid u jedan od najslavnijih umova 20. veka. Šta više, to dokumentuje šta se desilo kada je jedan od svetskih psihoanalitičara izgubio svoju dušu.

Karl Jung, osnivač moderne analitičke psihologije, započeo je svoju knjigu tokom krize srednjih godina, psihičkog sloma, i odraza haosa koji je zahvatio Evropu u Prvom svetskom ratu.

Bez obzira na ovo, u knjizi je teško odoleti intrigama, ili njenim ilustracijama. U okviru stranica originalnog, kožnog poveza crvene knjige, Jung ističe šta je radio svakodnevno u svojoj praksi pacijenta, uzimajući duboke zarone u njegovu nejasnu nesvesnost.

Zamršeno oslikane stranice naizmenično sa računima svojih snova, kako spavanja tako i buđenja, a rezultati su bili dovoljno bizarni da su njegovi naslednici proveli decenije za izlaganje toma nakon njegove smrti. Jungova porodična drama je dovoljan razlog da se pročita ovaj odličan komad, koji obuhvata skoro apsurdan osećaj tajnovitosti koji okružuje knjigu i njegovu poraženu istoriju.

Jungovi sledbenici su na kraju dobili bitku, i Crvena knjiga se konačno pojavila u štampi, oktobra 2009. godine. Sada, nakon što je podvrgnuta naučnom tretmanu i visoke rezolucije skeniranja, Jungova protejska vizija može biti i deo vaše lične biblioteke.

Među 205 runskih stranica, zauzima interesantno putovanje u pratnji duhovnih vodiča, koje je prikazano na način koji nekako istovremeno podseća na D’Aulaire-ovu knjigu o grčkim mitovima i takozvanu autsajdersku umetnost. Njena dostupnost sada, i njeno izlaganje u njujorškom muzeju umjetnosti Rubin, proširiće uticaj Jungovih dubokih, iako kontroverznih misli i ideja.

  crvena knjiga, Jung, psihoana, Tanja Mlađen