Stivens je čovek odanosti, i Engleskoj, i svom gospodaru, lordu Darlingtonu. Batler starog kova, ceo život podredio je dobroj službi, vernosti i privrženosti svom gazdi. I njegov otac bio je takav. Stivens drži kuću na čvrstim stubovima, spreman da istrpi šale i zabavu na svoj račun, spreman na odricanje od ličnog života, da laže u ime gospodara, da pred gošćom izgovara notorne i vidljive laži, jer geslo dobrog sluge je da nikad nikome ne kaže ništa o onome kome služi. Služba je odricanje, a glavno geslo batlera na glasu – profesionalnost i dostojanstvo. Čak i u času kad mu umire otac, Stivens, respektivno podređen službi, ostavlja domaćicu, gđicu Kanton kraj njega. Ni poslednji trenuci očevog života ne pokazuju se važniji od njegovog služenja.

Sa gospođicom Kanton on je u emotivnom odnosu, koji se u romanu ispoljava kroz stalne, obostrane zamerke, prepirke i svađe. Kad gđica Kanton konačno ode, sklopivši brak, sve Stivensove nade propadaju. Ali, on ionako nije umeo da ih ostvari. Ipak, kad krene na svoje sedmodnevno putovanje, on koji nikad nije izašao iz kuće, kome niko nikad nije dao odmor, planira da se sretne sa njom. Iz dijaloga je jasno koliko je suzadržavanja i odricanja bilo u njegovom životu.

Ceo roman je sećanje. Još u procesu čitanja, zapitaćemo se šta je zanimljivo u životu jednog batlera, zašto su važne stranice o čišćenju srebra, stajanje pod lučnim stubom kuće, dok se čeka lordovski poziv. Shvatićemo da je reč o jednom sloju, esnafu, na kome počiva engleski tradicionalizam, konzervatizam, razumećemo izvore hipokrizije na kojoj počiva odanost podređenih koji trpe šale prisutnih gostiju, čijem se zadirkivanju odoleva, u čije se namere ne ulazi, iako je sve jasno. Tek na kraju, u dva segmenta, Išiguro na suptilan način, sa simpatijama prema glavnom junaku, izriče dve stvari važne za njegov život:

Saznanje da je gospođicu Kanton izgubio zbog svoje disciplinovanosti i profesionalizma u poslu. Mogao je sa njom imati brak, decu.

Njegovo jasno raspoznavanje uloge lorda Darlingtona tridesetih godina prošlog veka, kad je u svom domu ugostio Hitlerovog izaslanika, her Ribentropa, kad je sa posla, iz kuće, izbacio dve devojke jevrejskog porekla, i kad je kasnije optužen za engleski fašizam. Sporo isijava batlerova priča, koju ne bi obelodanio pred novim gazdom. Tek na kraju, kroz njegovu angažovanu rečenicu koja je u isto vreme prekor engleskoj klasi lordova, serova, erlova i ostalih titulisanih, cela priča o batleru dobija smisao:

“Što se mene tiče, ja sam svoje dužnosti obavljao kako sam najbolje znao i umeo, sve do nivoa koji se zaista može nazvati “prvorazrednim”. Nije, zbilja, moja krivica što su, kako se danas čini, život i delo njegovog gospodstva bili u najmanju ruku žalosno beskorisni – te bi bilo krajnje nelogično da zbog toga ja osećam grižu savesti ili stid.”