Kina i mit o muškoj nadmoći

Zdrav razum i ljubav prema lepim manirima nisu dozvolili da Kinezi razviju grubost prema ženi. Domaće vaspitanje devojčica tradicionalno je obuhvatalo, osim šivenja i drugih ženskih poslova, časove pismenosti, što je devojčicu upućivalo u „poznavanje rituala“. U istoriji kineske književnosti su i imena nekoliko izuzetnih pesnikinja (najpoznatija je Li Ćingdžao iz epohe Sung, koja je, u stvari, bila udata). Gravire, vašarske slike i keramičke statuete, popularne u narodu, često prikazuju žene sigurne u sebe i svesne svoje ženstvenosti: one leže u neusiljenoj pozi, veselo se osmehuju, plešu ili živo razgovaraju. Štaviše, u daoističkoj tradiciji najviša realnost se zove „majka Neba i Zemlje“, Skrivena Žena, a mudrac-daoista se poredi sa detetom u majčinoj utrobi, koji „ne liči na druge time što se hrani od majke“. Cilj usavršavanja daoiste je, takođe, da u sebi otkrije ženski princip.

Što se tiče konfucijanskih moralista, oni su neumorno ponavljali da su žene – infantilna, lakomislena, pokvarena bića i zlopamtila i da je „vrlina žene što nema talenta“. Taj mit o muškoj nadmoći, koji je pothranjivala konfucijanska elita ali potpuno tuđ seoskoj sredini, bio je reakcija na raspad patrijarhalnog načina života u gradskoj sredini. Iza kulta ženske čednosti i utegnutih nožica nazire se težnja da se veštački ograniči sloboda žene, da joj se uskrati pristup javnom životu u gradovima s njihovom slobodom i primamljivom romantičnom ljubavi.

Žene bez porodice bile su van društva. U njih su spadale monahinje, vračare, gatare i sl. Sve su one zbog svog neobičnog položaja i načina života imale krajnje sumnjivu reputaciju. Ali većinu žena bez porodice su zapravo činile „javne žene“. Ni među njima nije bilo ravnopravnosti: ogromna provalija delila je obične prodavačice ljubavi, koje su sebi mogli da priušte obični građani, od školovanih pevačica, koje su zabavljale bogataše. U gradovima stare Kine postojale su i porodice u kojima su devojčice obučavali raznim veštinama da bi ih prodali imućnim kućama i institucijama za zabavu. Prostitucija nije toliko zamenjivala ili dopunjavala porodični život, koliko je bila njen odraz u ogledalu. Ona je, između ostalog, bila znak nepostojanja istinske javnosti u tradicionalnom kineskom društvu, zbog čega se i doživljavala kao nešto što pripada nekom „drugom“, bajkovito-nerealnom svetu. Nije slučajno što su se skupe javne kuće često nalazile u jarko obojenim čamcima, pa su ih mladi mangupi oduševljeno zvali „grad stanovnika neba“. Iz istog razloga čarobni svet kurtizana bio je deo „otmenog“ načina života obrazovane elite. Književnost stare Kine obiluje oduševljenim pričama o kurtizanama, koje su do kraja spoznale tajnu „uzvišenih osećanja“. „Ona se odrekla svih raskošnih i upadljivih stvari“, piše o jednoj nanđinškoj heteri učeni Ju Huai iz XVII veka.“Njene sobe bile su pune miomirisa, a preko puta kadionice ležali su svici knjiga. Volela je da slika pejzaže i neobično vešto prikazivala staro drveće…“ Taj krajnje elitistički svet bio je skoro porodično intiman: ljubitelji „lakomislenog“ načina života imali su svoje izabranice među „prolećnim cvećem“, dugo održavali veze s njima, a dešavalo se da ih i kući odvedu. Pevačice su pozivali na porodična slavlja. Za mlade ljude njihovo društvo bilo je najbolja škola lepih manira. Jednom rečju, život stanarki „oslikanih čamaca“ odražavao je istu onu koliziju ceremonijalne uzdržanosti i istančane osećajnosti, karakteristične za kinesku etiku. Bio je to, na izvestan način, porodični život izvrnut na naličje i nije čudo što su učeni pisci s posebnim zadovoljstvom prikazivali pevačice kao uzor vrline. „Te žene“, ganuto piše isti Ju Huai,“stidele su se da izlaze na scenu da daju predstavu, a kada bi ostarile često su odlazile u monahinje.“

Tako je muškarac u Kini, ako ne pronađe sreću u porodičnom životu i, naravno, ako je to sebi smeo da priušti, mogao da traži oduška u ženskom društvu i da čak dovede u kuću novu ženu. Ženama je dotle ostajalo da se povinuju mitu o muškoj nadmoći, žrtvujući svoju samostalnost, ali dobijajući mogućnost da svoje ciljeve postižu izokola.

Kao predmet muških želja, žena je bila i simbol muške moći. Za njenu glavnu vrlinu proglašavao se „šarm“ – magična snaga ženske lepote, skrivena ispod ljušture pokornosti. Dok su u folkloru muškarac i žena bili predstavljeni kao tipske ličnosti, sposobnost žene da „pleni“ bila je individualna stvar. Tajna ženskog šarma, isticao je Li Ju, sastoji se u tome da „starog učini mladim, ružno – lepim, uobičajeno – začuđujućim“. On se označavao terminom jun, koji je izražavao ideju muzičkog ritma. Po Li Juu, umeće svake žene da bude očaravajuća „proističe od Neba“. Nijedna lepotica ne može preneti svoj šarm drugoj ženi, ali svaka žena može intuitivno dokučiti tajnu ličnog šarma.

Nema sumnje da je u eliti kineskog društva žena – to narumenjeno i napuderisano, izveštačeno, krhko, erotizovano, jednom rečju samootuđeno stvorenje – igrala ulogu odraza u ogledalu, „okamenjenog traga“ muške kultivisanosti duha. Njeno ravnodušno lice je mrtvo; ona je – senka, maska, dekoracija i zato na očigledan način izražava tajnu smrti, otkrovenje onostranosti. U svakom slučaju, kineski ljubitelji erotike rado su pronalazili vezu između ljubavnog osećanja i prozrenja Velike praznine bića, u kojoj se život na tajanstveni način dodiruje sa smrću.

Ali u potpunoj harmoniji s prirodom, žena, kao otelotvorenje raskola i drukčijeg u kineskoj tradiciji, nalagala je i dijametralno suprotan odnos prema njoj – onaj koji potpuno proističe iz fiziologije i emocija ljubavnog akta, iz percepcije ženskog principa u njegovoj „unutrašnjoj“ formi – i pre nego što ženstvenost dobija društveno lice, postaje „prepoznatljiva“. Reč je o tradiciji kineske (tačnije, daoističke) erotologije (vidi šestu glavu). Ta tradicija, koja je u početku organski spajala fiziološki i duhovni aspekt, uživanje i korist, iznedrila je u kasnijoj kineskoj kulturi nekoliko posebnih motiva.

Roditelji i deca – jedno telo

Daoisti su seksualnu praksu uvrstili u duhovno usavršavanje. Mudrost ljubavi se, po njihovom uverenju, sastojala i u tome da muškarac zadrži u sebi semenu tečnost – izvor životne snage. Postojala su i uputstva za seksualni život u porodici, namenjena široj publici. Najzad, budističko propovedanje gušenja strasti doprinelo je izvesnoj dramatizaciji seksualnosti, koja je na kraju dala erotske romane, gde junak postiže definitivno prozrenje pošto preživi sva iskušenja i zadovoljstva telesne ljubavi. Takva dela bila su zabranjena u epohi Ćing i postala su praktično nedostupna za šire čitaoce.

Najzad, prakticizam i običan zdrav razum su osnova koja objedinjuje tako različite i gotovo neprirodne pristupe Kineza ljubavnoj problematici. I pogled na ženu, kao na člana porodice, i odnos prema ženi, kao prema seksualnom partneru muškarca, imaju zajedničko to što su muškarac i žena u oba slučaja u odnosima harmonije i saradnje. Da napomenemo da u kineskim erotskim romanima nigde nema scena nasilja – u njima sve rešava zaplet i ceremonijalni odnos. Kineski pisac mogao je priznati unutrašnji dramatizam ljubavnog osećanja, ali nije mogao da dozvoli mogućnost dramskog sukoba među polovima. Verbalnu dramu zamenilo je patetično ćutanje.

Vaspitavanje dece je u staroj Kini imalo kao glavni i čak jedini cilj da se sačuva porodica i produži rod. Sva životna pravila i vrednosti, koji su se detetu ulivali od detinjstva, vaspitavali su u njemu sposobnost da bespogovorno sluša starije, živi mirno s rođacima i žrtvuje lične interese radi jedinstva porodice. Takav program vaspitanja opravdavao se tezom da roditelji i deca „čine jedno telo“ i da deca treba da sačuvaju svoje telo, u kome nastavljaju da žive njihovi preci. Ideja međusobne veze roditelja i dece ističe se u mnogim kineskim poslovicama, kao što su: „Ako dete ubode prst, majku boli“,„Kad se rađa dete, majka je u opasnosti“. Najbolji način da sin izrazi zahvalnost ocu, posebno pokojnom, bio je da podražava njegov način života, sve do ličnih navika.

Prve dve-tri godine života dete se u porodici stvarno doživljavalo skoro kao fizički nastavak roditeljskog, pre svega majčinog tela: spavalo je i jelo zajedno sa roditeljima i čak, vezano za majčina leđa, svuda ih pratilo – i na radu i na odmoru. Majka je obično hranila bebu čim bi počinjala da plače, a dojila ju je obično dosta dugo – tri-četiri, pa i više godina. Inače, taj „intenzivno porodični“ tip vaspitanja u najranijem uzrastu više nije karakterističan za gradove u NRK, gde većinu dece daju u jaslice već sa tri meseca.

U isto vreme, od prvih godina života deca su nailazila na razna ograničenja i zabrane. Uvijali su ih u pelene, oblačili im odeću koja im je sputavala pokrete. Pošto se pod u kući smatra prljavom površinom, detetu su zabranjivali da puzi po podu i terali ga da sedi na svojoj stoličici. Kineski roditelji su, uopšte uzev, slabo pričljivi s decom, što odgovara prioritetu intimne i simbolične komunikacije u kineskom idealu ritualnog ponašanja. (Na analogni način kineski učitelji borbenih veština, ili lekari, u prvo vreme skoro ništa ne objašnjavaju učenicima, nego samo pokazuju šta treba da se radi.) Uzornom majkom smatrala se žena osnivača dinastije Džou, koja je počela da vaspitava svog sina dok je još bio u stomaku – naravno, putem sugerisanja bez reči. Decu čak nisu učili da obavljaju porodične rituale: mlađi su naprosto imitirali starije. Roditelji su kontrolisali svoje maloletno potomstvo, uglavnom, čisto fizički ili simboličnim gestovima – otprilike onako kako je radio jedan konfucijanski učenjak iz starih vremena, koji je, prema rečima njegovog biografa, „kada bi neko u porodici loše postupio skidao kapu (u Kini je skinuti kapu pred ljudima značilo priznati svoju krivicu – prim. autora), a žena i deca nisu smeli da mu priđu dok god ne bi ponovo stavio kapu“. Često je otac vaspitavao sina dajući mu komande od jedne reči: „Sedi!“ „Miruj!“ i slično. Još i sada se dešava da previše nemirnu decu roditelji vezuju za sto ili stolicu.

Disciplinska sredstva starijih prema mlađima značajno su se pojačavala s početkom škole, što je u staroj Kini često bivalo već u trećoj godini. Nestašluci na časovima su se odlučno i katkad surovo suzbijali. Prut za lenje učenike i, uopšte, batine u porodici, bili su uobičajena stvar. Postojao je čak običaj da učenik, kada prvi put dođe u školu, učitelju preda prut uvijen u crveni ukrasni papir. U NRK školovanje dece počinje sa godinu i po, kada ona polaze u dečji vrtić. Tamo svakodnevno po nekoliko sati uče pisanje, računanje, pevanje i crtanje. Lenjost u učenju se strogo kažnjava. Uzimajući u obzir tradicionalno visok ugled obrazovanja, oštru konkurenciju za privlačna radna mesta i značaj koji se pridaje očuvanju „obraza“ porodice, borba za disciplinu u kineskom vrtiću ili školi nikad ne izgleda preterana, čak i roditeljima učenika. Najraširenija (i najefikasnija) vaspitna mera u kineskoj školi je isključivanje krivca iz neke zajedničke aktivnosti učenika i javna osuda. Metode koje su se ranije primenjivale u NRK – obrada „neprosvećenih elemenata“ uz javno pokajanje – su sasvim tradicionalni, mada preterani načini vaspitanja u Kini. Ali bez obzira na političku pozadinu, kineski sistem vaspitanja ima za cilj da se pojedinac podredi interesima kolektiva, bilo da je reč o porodici, radnoj brigadi ili čak državi.

Unutar porodice vaspitanje je podrazumevalo da svako dete postane svesno svog mesta u porodičnoj hijerarhiji i prihvati uloge koje odgovaraju tom mestu. Poslušnost prema starijima i lična skromnost podsticali su se na razne načine. Starokineski letopisac pohvalno govori o dečaku – kasnije čuvenom među konfucijanskim učenjacima – koji je za ručkom uzimao najmanje šljive, uz reči: „Za mene, malog, ide ono što je manje“. Ako bi među decom izbila svađa, roditelji su obično tražili ustupke od najstarijeg deteta. Poštovanje prema roditeljima i briga za njih smatrali su se izvorom svih vrlina, što je, uzgred da kažemo, onemogućavalo da se javno izražavaju ljubavna osećanja između muža i žene.

Podrška svojih ljudi

Vremenom je u Kini nastao poseban ciklus primera za uzor, vezanih za poštovanje sina prema roditeljima, u koje su ušle priče o sinovima tako žarko predanih svojim roditeljima da su, već kao sasvim odrasli ljudi, sebe prikazivali kao decu, da ostarelog oca i majku ne bi podsećali na njihove godine. Porodični rituali su potvrđivali rodovsku hijerarhiju. Tako bi se, na novogodišnju noć, svi članovi porodice, redom po starešinstvu, klanjali glavi porodice, rečima: „Dužan sam!“

Sasvim je prirodno da je vaspitanje, pre svega, imalo za cilj da potisne sve one faktore koji bi mogli predstavljati pretnju uspostavljenom načinu života. Kineski običaji nisu dozvoljavali ne samo da se ne sluša stariji u porodici (što se u većini slučajeva moglo oceniti kao krivično delo), nego i bilo kakav oblik agresivnog ponašanja dece, koje bi pretilo da poremeti mir i slogu u društvu. Ako bi komšija nekog dečaka dolazio da se žali njegovom ocu, ovaj bi obično svog naslednika fizički kaznio, ne upuštajući se u detalje onoga što se desilo. Hvaliti svoju a kuditi tuđu decu smatralo se vrhuncem nepristojnosti. Opšte je poznato da Kinezi ne vole vrste sportova u kojima se mnogo kreće i javno demonstrira svoja snaga ili sposobnost. Agresiju i svako nadmetanje su ovde osuđivali i zato što su mogli stvoriti opasnost po zdravlje ili čak za život i samim tim protivrečiti dužnosti sina da poštuje pretke.

Drugi važan aspekt kineskog vaspitanja bilo je potiskivanje seksualnih poriva kod dece u prelaznom, pa i zrelijem uzrastu. Motivi su mahom bili socijalni, jer otvoreno iskazivanje seksualnosti provocira sukobe u društvu. Golotinja se smatrala nedopustivom, čak i za decu; devojčice od šest do osam godina su se odvajale od dečaka. U savremenoj kineskoj školi ne predaju osnove seksualnog obrazovanja, a erotska video-produkcija ostaje pod najstrožom zabranom. Devojčice su se tradicionalno vaspitavale da poštuju braću i budućeg muža; njihov krug životnih interesovanja morao se svesti na porodični život. Još u ranom detinjstvu devojčica je morala čekati da se braća do mile volje naigraju novom igračkom, da bi ona tek tada mogla da je dobije. Niži položaj kineske žene umnogome je već prevaziđen, i u savremenoj Kini žene aktivno učestvuju u javnom životu. Na Tajvanu one čak igraju važnu ulogu u politici.

Što se tiče pozitivnih ciljeva vaspitanja, ovde se najveći značaj pridaje karijeri, koja počinje od uspešnog školovanja u školi, a onda i na univerzitetu. Sve dosad nisu retki slučajevi da roditelji troše sve što imaju i čak žrtvuju karijeru druge dece da bi obezbedili uspeh jednog sina, koji najviše obećava.

U celini gledano, inostrani posmatrači i istraživanja navode, kao karakternu osobinu, ponašanje kineske dece, njihovu emocionalnu uzdržanost i krotkost koji, po mišljenju nekih, prelaze u pasivnost. Američki psihijatar S. Brejner napominje tim povodom: „Ako se konformizam i odsustvo spontanosti mogu smatrati vrednim kvalitetima, a ne znacima psihičke patologije, onda se moraju preispitati sami osnovi dečje psihologije.“ Kineski principi vaspitanja, kao i predstava o ličnosti, otkrivaju dubinsko nepodudaranje samog shvatanja čovekove prirode u kulturama Kine i Zapada.

Kao što je već isticano, u staroj Kini porodica i klan su univerzalni prototip društvenog, pa i državnog uređenja. Politika je produžetak porodične organizacije u drugom obliku. Zato je svaki službenik, naročito na nivou lokalne administracije, morao da se oslanja na podršku „svojih ljudi“ među potčinjenima i da traži zaštitnike među načelnicima. Altruizam u službi se shvatao, u najboljem slučaju, kao osobenjaštvo, a u najgorem – kao izdaja u odnosu na rođake. Shodno tome, Kinez se ponašao različito, zavisno od toga s kim je imao posla: s čovekom s kojim je lično povezan, ili s tuđincem. U ovom drugom slučaju čuvena kineska obzirnost mogla je, ako su takve okolnosti, da se pretvori u potpunu bezobzirnost.

Tradicionalna slika kineskog društva u očima samih Kineza je „peščana planina“, gde svako zrno peska odgovara jednoj porodici.

Norme kineskog morala su se lakše primenjivale u situacijama kada nije trebalo „spašavati obraz“ – u uskom krugu rođaka, prijatelja, školskih drugova ili kolega po struci. U krugu gde se mnogo toga, ako ne i sve, radilo i razumevalo bez suvišnih reči, normativnost postupaka nije ulazila u sukob s iskrenošću.

Glavno pitanje etike „obraza“ je – pitanje iskrenosti maske, poverenja u etikeciju. I što je maska bila više istaknuta u javnosti, utoliko se snažnije osećala potreba da joj se veruje. U takvim uslovima skoro jedini i, po pravilu, najefikasniji način širenja svog uticaja u društvu je bilo prijateljstvo, koje je stvaralo mrežu ličnih veza (guansi). Prijateljstvo je bilo na poslednjem mestu u nizu odnosa koje priznaje kineski moral, a samo je ono davalo mogućnost da se izađe izvan granica porodično-klanske hijerarhije. Ipak, čak i prijateljski odnosi u Kini nisu pretpostavljali ravnopravnost strana. Među dvojicom prijatelja jedan je morao da bude stariji i to mu je davalo povoda da bude zaštitnik mlađem drugu i daje mu savete po svim pitanjima, sve do izbora mlade. Odbijanje da se posluša preporuka starijeg druga stvaralo je opasnost od prekida odnosa. Sama komunikacija među prijateljima bila je maksimalno formalizovana i služila kao dobar teren za demonstriranje čuvenih „kineskih ceremonija“, svih onih uzajamnih klanjanja, knikseva, komplimenata, koje je prvi evropski misionar u Kini, Mateo Riči, nazvao „pustinjom pristojnosti“, imajući verovatno u vidu njihovu preteranu etikeciju, a američki filozof Emerson definisao kao „način da se svaka stvar radi sa zadovoljstvom“. Na Emersonove reči trebalo bi dodati da se taj način odnosio samo na „svoje ljude“. Povrh toga, on uopšte nije pretpostavljao potpunu iskrenost i poverenje u komunikaciji.

Veze umesto građanskog društva

Činjenica da prijateljstvo u Kini ne podrazumeva ravnopravnost Kinezima nije nimalo smetala da visoko cene prijateljske odnose, upravo zato što su oni pretpostavljali moralni napor i duhovnu uzvišenost koji čoveka čine samodovoljnim, spokojnim i blagim. Prijateljstvo je u Kini upravo prijateljstvo različitih ljudi. Kineski učeni ljudi tradicionalno su propovedali ideal čedno-uzvišene komunikacije. Nije bilo prihvaćeno da se prijatelji primaju u unutrašnjim prostorijama kuće – što je moglo da dâ povoda da domaćina optuže za familijarnost – nego u vrtu, na živopisnoj pozadini

Gost i domaćin morali su nekoliko puta da jedan drugom daju prednost pri ulasku u vrt, nakon čega je gost prvi ulazio. Pošto izvede pozdravna klanjanja i nekoliko puta predloži domaćinu da sedne prvi, gost bi na kraju prvi sedao na počasno mesto. Fotelje za domaćina i gosta postavljale su se na solidnoj razdaljini i u stranu: svaki od sabesednika video je ne toliko svog partnera, koliko pejzaž koji se pružao pred njima i, reklo bi se, čitav svet je na taj način ulazio u razgovor prijatelja. Pa jesu li onima, koji su u sebe smestili Vaseljenu, potrebni razgovori sa puno reči? Dovoljno je bilo par stihova, jedan akord – i bezbrižan prostor druželjubivosti je istpunjavao nedorečeno i neizrečeno. Za prijatelje, koji su jedan drugog razumevali, nije bilo potrebno obilno jelo. Njega je mogla da zameni šoljica čaja – najjednostavniji simbol srdačnosti i duhovne sofisticiranosti u kineskom životu. Svakako, Kinezi ne bi bili Kinezi kada ne bi spojili prijatno i korisno: čaj je napitak i ukusan i lekovit. Pripremajući se za čajanku, bilo je važno odabrati potrebnu vrstu čaja, imati odgovarajuću vodu i čak ogrev. Za pripremu čaja voda se najradije uzimala iz planinskog potoka ili izvora. Zimi se topio sneg, koji se smatrao „semenom pet vrsta žitarica“. Bilo je i gurmana, koji su vodu za čaj nabavljali na neki egzotični način, recimo, skupljajući rosu sa bambusa. Čajanke, naravno, nisu mogle proći bez uobičajenog ceremonijala: domaćin je trebalo da sačeka dok gost prvi ne prinese usnama svoju šolju, a gost je trebalo da pohvali domaćinov ukus. Šolja se davala i prihvatala obema rukama. Aroma osvežavajućeg napitka, gotovo beskrajno razno vrsna po nijansama, forma, materijal i boja posuđa za čaj podređeni su zahtevima stila i simbolizuju osećanja prijatelja, dajući razgovoru još intimniji prizvuk.„Sa čajem“, pisao je i učeni Tu Lung, u XVI veku, „duboko ponireš u dušu, dotičeš srce sagovornika, a piti čaj s neodgo varajućim čovekom isto je kao da kapljicom sa stalaktita (tj. „mlekom majke-zemlje“ – prim. autora) zalivaš korov“.

Naravno, prijateljski odnosi su predviđali i razmenu poklona, pri čemu je domaćin trebalo da vrati gostu deo poklona, pozivajući se na preteranu darežljivost posetioca. Prijatelji i kolege s posla davali su „potvrdu svog poštovanja“ na velike praznike, ostavljajući svoju karticu kraj kuće prijatelja ili načelnika. U toj tački prijateljstvo se već preklapalo sa mrežom veza – guansi, koja nije podrazumevala istinski prijateljske odnose. Guansi su i danas, posebno u NRK, važna korelacija odnosa u javnoj sferi. Najnovija sociološka istraživanja, sprovedena u Šangaju i okolini, pokazuju da skoro polovina Kineza smatra svoje veze „veoma važnim“, a samo 2,5% anketiranih misli da veze nemaju značaja. Te veze nastaju spontano, po potrebi i na inicijativu jednog čoveka, i mogu brzo da se prekinu. Guansi cvetaju tamo gde postoji nerazvijeno građansko društvo, oštra socijalna konkurencija i deficit usluga. Povrh toga, u preterano birokratizovanom društvu Kine guansi dopunjuju nedostatak ličnog poverenja u odnosima među zvaničnim licima. Upravo veze pretvaraju kineski socium u inertno i amorfno „jedno telo“, koje je u stanju da uguši i poništi bilo kakvo mešanje države u društveni život. Ali, u širokom smislu reči, guansi su prirodni način egzistiranja kineske ličnosti, koja može da se iskaže i pozicionira samo u korelaciji s drugim licima. Romantični junaci su najmanje karakteristični za kineski karakter (premda nisu sasvim nepoznati u istoriji kineske kulture). U praksi se guansi izražavaju u činjenju raznih međusobnih usluga. „Veze“ daju mogućnost da se, što kaže narod, „uđe na mala vrata“ (cou houmen). U selima najrašireniji način povezivanja i potvrde veza – guansi – do danas ostaje tradicionalno klanjanje do zemlje. Svakako se moraju spomenuti i pokloni – zapravo, zamaskirano podmićivanje zvaničnih lica. U narodu se najboljim poklonom u takvim situacijama smatraju dobre cigarete i boca skupog alkoholnog pića maotai.

U celini gledano, centar društvenog ponašanja Kineza je porodica, a glavni motiv – porodični interesi. To ponašanje se određivalo zavisno od osobenosti ličnih veza pojedinih lica, dok za ljude sa strane u takvom sistemu odnosa uopšte nema mesta.

Dovoljno je reći da je u kineskim selima sasvim neuobičajeno pozdravljati se sa nepoznatim ljudima. Porodična priroda društvenog morala odrazila se, između ostalog, i na strukturu kineskog biznisa, gde preovladavaju sitne kompanije, po veličini bliske velikoj porodici. Tako u Hongkongu privatne firme u proseku broje 18 ljudi, tačno duplo manje od analognog pokazatelja u SAD.

Kineska etika „obraza“ i „veza“ ima u velikoj meri represivni karakter. Ne doprinoseći razrešenju sukoba, ona u praksi podgreva skriveno suparništvo i nepoverenje na svim nivoima društvenog života, što potvrđuje, recimo, i ljubav Kineza za „strategeme“, svakojake smicalice i lukavstva u ponašanju. To međusobno nepoverenje, prisutno čak i među rođacima i prijateljima, stvara potrebu za kultom normativnosti u ponašanju, razmišljanju čak i u osećanjima, što je jedna od najznačajnijih osobina kineske civilizacije.

Snaga bračnih ugovora

U staroj Kini ženidba je počinjala od prosidbe u kojoj je porodica mladoženje tražila odgovarajuću suprugu za momka, rukovodeći se lokalnim običajem, statusom porodice, horoskopom mladoženje i mlade. Pošto bi se napravio izbor, u kuću neveste su slali prosce, pri čemu su na severu tu ulogu obično igrali muškarci, a na jugu – žene. Smatralo se nepristojnim da se prosidba prihvati ili odbije iz prvog puta, tako da su prosci morali više puta odlaziti u obe kuće. Ako bi prosidba bila uspešna, porodice mladoženje i mlade izdavale bi jedna drugoj garancije, koje su se pisale na listićima „srećne“ crvene boje, ukrašenim slikom zmaja i feniksa.

U garancijama su se navodili podaci o budućim mladencima i visina otkupa za nevestu, tzv. čajni novac (čaj je u Kini važio za simbol plodnosti i supružničke vernosti). Porodica mladoženje bi slala nevesti poklone: par minđuša, dve ili četiri narukvice, restlove crvene tkanine, odeću, ukrase… U posebnim crvenim kutijama slao se i provijant: pirinač i čaj odabranih sorti, so, dva ovčja buta, četiri figurice zeca i zečice od pečenog slatkog testa, dve ribe i ostalo. Prema običaju, porodica neveste je slala nazad oko polovinu poklona, dodajući uz to obuću, odeću i pribor za pisanje, namenjene za mladoženju.

Zaključenje bračnog ugovora bilo je povod za prvi susret budućih supružnika, koji se, po pravilu, odigravao u nevestinoj kući. Bračni ugovor se veoma retko raskidao. Snaga ugovornih obaveza bila je tako jaka da je svadba mogla da se održi čak i ako bi jedan od budućih supružnika umro, tj. nevesta je mogla preći u muževljevu kuću već kao udovica. Ako bi, pak, umrla nevesta, tablica s njenim imenom se prenosila na porodični oltar njenog „muža“. Radilo se to za pokoj duše preminule.

Dan svadbe se ugovarao mesec dana pre očekivanog događaja i obavezno uz pomoć gatara. Zajedno sa zapisom datuma svadbe, mladoženjina porodica je mladi slala i druge ritualne poklone, a najznačajnije su bile okrugle pšenične ili pirinčane lepinjice, i tri dana pre svadbe novi pokloni, tipa: pečeno svinjče, petao i kokoška, ovan, pribor za damsku toaletu i sl. Nevesta je, dotle, slala mladoženji predmete za ličnu i kućnu upotrebu, od posteljine do nameštaja. U međuvremenu, u mladoženjinoj kući su se vršile pripreme za dolazak mlade: menjao se papir na prozorima, krečili zidovi. Svim tim pripremama bavili su se samo ljudi koji su imali dece. Ispod bračnog kreveta stavljalo se pet novčića, puštenih u opticaj u vreme vladavine pet raznih imperatora, a iznad kreveta se kačilo pet fišeka s kuvanim pirinčem. Fišek, koji je visio u centru, bio je veći od ostalih i zvao se majka. Na sam krevet stavljala se drvena merica dopola puna pirinča, na pirinač makaze, mala vaga, minijaturno ogledalo, luk i strela. Kraj postelje se često palila „lampa dugog života“, koja je za svadbenu noć gorela do zore.

Od časa kada bi se odredio dan svadbe nevesta nije smela da napušta žensku polovinu kuće. Sledeće dane provodila je u društvu drugarica. Običaj joj je nalagao da kuka i plače, izražavajući svoju tugu što se rastaje s bližnjima. U mnogim krajevima, posebno na jugu i jugozapadu, nevesta i njene drugarice su pevale pesme, u kojima su grdile svatove, mladoženjinu porodicu i čak budućeg muža. U tim pesmama nevestinog suđenika nazivaju „dlakavim insektom“, „halapljivim i lenjim psom koji puši duvan“, „pijanicom“ i slično.

Uoči svadbe u kućama mladoženje i mlade organizovale su se gozbe za veliki broj ljudi. Na severu je mladoženja morao da pozove na svoju gozbu ujaka i da ga ugosti sa „četiri velika jela“, a glavno obredno jelo bila je prosena kaša s mesom. Za nevestu je najvažnije obredno jelo uoči svadbe bilo pečenje – svinjče i pevac – koje joj je poslao mladoženja. Na jugu je nevesta jela šiju i krilce bele kokoške, kao i dva kuvana jaja.

Na dan svadbe nevesta je čupala sve dlake sa lica, nanosila debeli sloj rumenila i karminisala usne. Svadbena odeća se obično iznajmljivala. Sastojala se od kratkog crvenog ogrtača i haljine crvene ili zelene boje. Nevesta je na glavi nosila ritualnu kapu, koja je imitirala caričinu krunu, jer je tokom preseljenja – jedini put u životu – žena bila sama sebi gospodar. Ta kapa bila je metalna konstrukcija s dodatkom od ptičjeg perja, svilenih pompona i medaljona, koji su se pričvršćivali za konstrukciju uz pomoć opruga. Za donji kraj kape kačili su se stakleni privesci. Nevesta bi lice obično pokrivala velom od crvene (katkad crne) svile sa slikom zmaja: tako se štitila od uroka. U XX veku neveste u Kini počele su da odevaju bele venčanice, kao u Evropi; nestao je i veo.

Mlada se selila u kuću muža u specijalnom crvenom palankinu, koji je po nju slao mladoženja. U čas, koji bi se odredio gatanjem, jedan od rođaka prenosio je nevestu koja je sedela na stolici u palankinu (za to vreme ona nije smela ni da ide sama, niti da bilo šta govori). Stara poslovica je ovako opisivala ponašanje neveste na dan venčanja: „Ona odlazi plačući, a vraća se smejući se.“ Oko palankina su prštale petarde i bacali su žito. Nevesta je u palankinu bila okružena talismanima. Za haljinu su joj vezivali dva džakčića, u koje su stavljali breskvu i pseću dlaku. Pored neveste su spuštali astrološki kalendar i ogledalo koje je odvraćalo zle duhove.

Svadbena povorka je ovako išla: napred dva predstavnika mladoženje, koji su u rukama nosili velike baklje. Za njima predstavnici neveste, muzičari, ljudi sa crvenim kišobranom i čajnikom u rukama. Do mladoženjine kuće povorka je išla lagano i obavezno kružnim putem. Negde na pola puta bi se stalo da se obavi ceremonija „primopredaje“ neveste mladoženjinim ljudima, nakon čega su se mladini ljudi vraćali kući. Na jugu je nevesta tog trenutka trebalo da baci na zemlju lepezu ili maramu u znak da odlazi iz očeve kuće.

Danas online

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Autor: Vladimir MALJAVIN

  Istorija, Kina