Književni, filozofski i psihološki razgovori sa Jasminom Ahmetagić: patologija i rasprostranjenost narcizma u savremenom svetu, psihološka tumačenja poetike i junaka dela Iva Andrića, nesavršenost čoveka u neprestanom komešanju svetla i tame unutar njegovog bića i raspolućenost ljudske prirode kod Dostojevskog, uloga književne teorije, kritika Pavićevog postmodernizma u smislu vrednosne kategorije, izopštenost Kamijevog Mersoa i doživljajnost kao središte uzbudljivosti dela.

Kirka književni salon u Njegoševoj 73 na Vračaru te večeri sredinom oktobra bio je ispunjen brojnim posetiocima koji su se okupili u želji da čuju izlaganje književnice i književnog kritičara i teoretičara Jasmine Ahmetagić, za koje je već u najavi moglo da se pročita kako je posvećeno raznolikim filozofskim, psihološkim i literarnim temama i da će, između ostalog, biti reči o Ivu Andriću i Fjodoru Dostojevskom, o Alberu Kamiju i Miloradu Paviću, ali o i epidemiji narcizma kao veoma opasnoj i zabrinjavajućoj pojavi.

Razgovor sa Jasminom Ahmetagić vodila je Dragana Poljak, novinar i osnivač Kirka književnog salona. U uvodnom govoru je kazala da su Jasminine knjige izuzetne, zanimljive i zasnovane na ozbiljnom poznavanju književnosti i posvećenom istraživanju.

Jasmina Ahmetagić, doktor književnosti, profesor, književni kritičar, teoretičar i pesnikinja u elokventnom, detaljnom i interesantnom razgovoru koji je obuhvatao više međusobno povezanih tema, izrazila je briljantno znanje i obrazovanje, ali i odlučnost i beskompromisnost sa kojom pristupa i vlastitom stvaralaštvu i književnim analizama. Ona, naime, uvek izlaže svoj sud, otvoreno i iskreno, bez ikakvih ublažavanja i prilagođavanja reči koje su često oštre i nedvosmislene, ali uvek kulturno iskazane i obrazložene.

Ne ustručava se da bez ulepšavanja i modelovanja izrečenog predoči i negativan sud o nekom književnom delu ovenčanom nizom pohvala, i kada su u pitanju eminentni književnici. Na isti način, uz adekvatno objašnjenje, izražava i svoje pozitivne impresije. U tumačenjima Jasmine Ahmetagić nema vanliterarnih kriterijuma, niti argumentum – a ad hominem, ona kao vrstan poznavalac i teoretičar književnosti svoj sud zasniva isključivo na naučnom pristupu gde se neminovno upliće i subjektivni utisak o delu.

Književnost nije egzaktna nauka, pa se tako analize i vrednovanja dela ne slažu ni u svetu profesionalnih kritičara, ali kritike uvek treba da budu argumentovane i potkrepljene relevantnim obrazloženjem. Jasmina Ahmetagić detaljno objašnjava data stanovišta u svojim književno – teorijskim analizama, što je predočila i u zanimljivom i studioznom izlaganju te večeri. Beskompromisnost poduprta izuzetnim znanjem, uz dopuštenje da drugi imaju različito viđenje, omogućava iskrenost i kulturni dijalog među stručnjacima i ljubiteljima književnosti.

Jasmina Ahmetagić je započela izlaganje konstatacijom da kada je njena literatura u pitanju, voli razgovore o onome što je trenutno i aktuelno, a sve knjige koje su napisane već postoje u nekom određenom vremenu. Dodala je da najnovija knjiga „Prizivi, stremljenja, tišine ”, za nju već predstavlja prošlost, jer voli da govori o onome što se trenutno dešava i o knjigama koje polako nastaju u njenoj glavi da bi bile koncipirane i potom pretočene na papir. S druge strane, zahvalna je činjenici da njena dela privlače pažnju auditorijuma, jer je svakom piscu i stvaraocu drago kada se knjige čitaju, naročito kada su posredi ozbiljne književne studije.

Jasmina Ahmetagić se bavi čistom književnošću, teorijom književnosti i kritikom, što u našoj sredini nije literatura koja izaziva širu zainteresovanost čitalaca. Međutim, taj uzak okvir se ponekad i probije, naročito knjigom gde se uspostavi veza između literature i životnih pitanja, što zanima i publiku izvan stručnih krugova.

„Priča o narcisu zlostavljaču” je knjiga koju ljudi najviše vole, najčitanija u njenom opusu od petnaest dela, a razlog izvanrednog prijema te knjige nalazi se u činjenici da se u njoj razmatraju pitanja što tesno korespondiraju sa životom svakog pojedinca i čine je bliskom. Primetila je da je naša epoha potpuno narcistička i da se sa primerima narcisoidnog poremećaja neprestano susrećemo u neposrednom okruženju, na radnom mestu, u porodici, u partnerskim odnosima i prijateljstvima, i da stoga često iskrsava pitanje prevazilaženja sveopšteg narcizma i života u takvom svetu.

Kazala je da u svom pisanju pronalazi književne junake sa istim patnjama i problemima koji tište i običnog čoveka i da je upravo taj spoj primera iz života i literarnog predstavljanja zanimljiv čitaocima. Navela je reči Danila Kiša, koji ne postavlja nedoumicu između književnosti i života, već smatra da je književnost život. Velika književnost se toliko duboko tiče pojedinca, da bi trebalo da bude prirodno da se i književna kritika tiče ljudske zajednice i same čovekove ličnosti. Primetila je da u književnoj kritici postoje i prilično rigidni kanoni povodom merodavnosti o stručnosti, koji su ponekad prekomerno jednoobrazni.

Objasnila je da je „Priča o narcisu zlostavljaču” knjiga nastala iz njenog ličnog iskustva stečenog pre mnogo godina kada pojava narcizma nije bila toliko rasprostranjena i nije se razmatrala na ozbiljan način. Ispitala je doživljeno iskustvo i odvojila ga od svoje ličnosti, proučivši ga za druge. Dodala je da se ovim postupkom rukovodila i prilikom pisanja teksta o Robertu Muzilu u svojoj poslednjoj knjizi „Prizivi, stremljenja, tišine”. Kao primer tretiranja narcističkog poremećaja u literaturi navela je roman Emili Bronte „Orkanski visovi”, gde postoji traumatična ljubav  i odnos narcisa i ehoniste, osobe zavisne od narcisa i njemu duboko potčinjene. Što se tiče „Priče o narcisu zlostavljaču” i malignog narcizma koji inicira maltretiranje podređene osobe, izuzev dela Emili Bronte, pomenula je još nekoliko primera iz naše i svetske literature.

Takav odnos razmatra i drama Vide Ognjenović „Mileva Ajnštajn”, gde treba, s obzirom na činjenicu da su glavni junaci istorijske ličnosti, odvojiti fiktivno i realno, jer je nemoguće znati šta je zaista bilo u njihovim odnosima. Međutim, iako većina dela napisanih o životu Alberta i Mileve Ajnštajn pružaju različita tumačenja, njihova ljubavna veza se najčešće posmatra kao odnos narcisa i ehoniste, koji je često žrtva vlastitih uverenja, melanholije i romantičarske zaljubljenosti. Na taj način o njihovoj relaciji govore i dela Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn, teorija tuge” i Lorana Seksika „Eduard Ajnštajn”. Narcizmom se bavi i delo Elfride Jelinek, „Pijanistkinja”, koje posmatra narcističku poziciju majke. Zapravo, jedino izbavljenje od narcisa je beg, i ličnost je zdravija ukoliko brže pobegne od njega, jer ako se odnos održava dugo, žrtva se vezuje i sve teže može da ga napusti.

Pružila je oštru kritiku današnje književne teorije, objasnivši da se često vrednuju samo dela napisana pretencioznim stručnim jezikom koji jedino razumeju književni kritičari obrazovani u domenu određenih nauka. Dodala je da ona nastoji da svoja književno – teorijska dela piše na način koji će biti razumljiv svim čitaocima, najčistijim mogućim rečenicama, jer smatra da je upravo izražavanje znanja jednostavnim jezikom i umeće prenošenja drugima, bez suvišnih neefektivnih slojeva, pokazatelj obrazovanja.

Govoreći o svojoj „Knjizi o Andriću”, kazala je da je o stvaralaštvu Iva Andrića, velikana književnosti i nobelovca, pisano mnogo različitih stručnih studija, književno-teorijskih i psiholoških, što je slučaj i sa delom „Gospođica” i likom glavne junakinje Rajke Radaković, i da je ona nastojala da tumačenju pristupi na drugačiji način, dodavši da nijedno od već postojećih nije konačno. Primetila je da u tekstovima koji se bave analizom „Gospođice” ima mnogo pametnih i lucidnih opažanja koja su veoma korisna za sve potonje analize i objašnjenje suštine lika, ali i da je prisutna preterana i pogrešna upotreba Jungovih arhetipova, jer oni ne postoje u tekstu radi prepoznavanja i razvrstavanja, već su sredstvo koje bi trebalo da pruži  adekvatno objašnjenje karaktera posmatrane ličnosti. Psihološka terminologija se u brojnim analizama koristi nekonzistentno, fragmentarno i sporadično, mimo glavnog cilja, eksplikacije osobenosti i psihologije junakinje. Nasuprot tome, postoje i odlična tumačenja zasnovana na psihološkom pristupu. Kao afirmativan primer, navela je tekst gde je putem jungovske analize obrazloženo Andrićevo delo „Jelena, žena koje nema”.

Filozofija, psihologija i teorija književnosti, kao i sociologija i antropologija, glavne su oblasti interesovanja i istraživanja Jasmine Ahmetagić. U književnosti pronalazi odgovore na sopstvene zapitanosti.

Pružila je kritiku psihološke analize koja podrazumeva samo eksterni pristup literaturi i bavi se Edipovim i Elektrinim kompleksom i incestom, sa repetitivnošću frojdovskih motiva, bez dubljeg poniranja u suštinu, kao i samog Frojdovog metoda, poduzetog sa namerom da uveća znanje psihologije, što je vidno u tekstu „Dostojevski i oceubistvo”, zasnovanom na brojnim proizvoljnim tumačenjima.

Svoj pristup je opisala kao interdisciplinaran, što znači da koristi instrumente psihologije da bi obrazložila književnost. Istakla je da književne teorije nisu nastavak književnosti, već filozofija koja se koristi u analizi književnosti, jer su one sredstvo tumačenja filozofa i proučavalaca književnosti, poput Žaka Deride, Mišela Fukoa, Umberta Eka, a ne samih književnika.

Kada je reč o odnosu Vladimira Nabokova i Fjodora Dostojevskog i Nabokovljevim kritikama, Jasmina je kazala da zamerke Nabokova uglavnom nisu opravdane, ističući da Nabokov projektuje u literaturu Dostojevskog izvesne odlike svog stvaralaštva, ali da ima i mesta gde je njegova kritika primenljiva i svrsishodna. Dodala je da su Dostojevski i Nabokov veoma srodni pisci, i da Dostojevski prilikom pisanja svog romana „Dvojnik”, pristupa naraciji i građenju psihologije lika na sličan način kao što Nabokov čini u  delu „Lužinova odbrana”, s tim što poseduju drugačiju teksturu pisanja, pri čemu je stil Nabokova moderniji, a način pisanja Dostojevskog emotivniji.

Naglasila je da je Dostojevski književnik koji ponire u unutrašnju psihologiju i raspolućenost čoveka, i u svojim delima razmatra duboka ljudska pitanja. Njegovi junaci su uglavnom nesavršeni, a čovek u suštini bitisanja i jeste onakav kakvim je prikazan kod Dostojevskog, vrsta zgužvane materije u kojoj je izmešano dobro i zlo. Svaka nezrelost kao posledicu ima zlo, iako čovek nije zao po svojoj biti, već zlo proističe iz njegovih neravnina i nedovršenosti, dolazi od nemogućnosti da se orijentiše u životu i od lične nesreće i nezadovoljstva, prilikom sučeljavanja sa sličnim ličnostima. Zlo u demonskom obliku , pri čemu se pojam demona ovde posmatra shodno tumačenju poteklom od nemačkog romantizma, vrlo je retko. Shodno tome, navela je primer ubice u Dostojevskom, koji je svom drugu, koga je lišio života, ukrao krstić, kako se moli da mu Bog oprasti greh pre nego što ga sebi pozove, rekavši da je to izuzetna i potresna scena. Govorila je i o shvatanju psihologije kod Tolstoja i Dostojevskog, rekavši da se ono psihološko kod Tolstoja odražava u gestu i prikazivanju procesa, gde su likovi prigušeniji i ćutljiviji, a kod Dostojevskog u poniranju u dubine ljudske duše i činjenici da oni često ulaze u međusobne dijaloge o svojim unutrašnjim osećanjima.

Razmatrajući šire aspekte pojma zla, naglasila je da je veoma opasno i zlo nemišljenja, kada se čovek povodi za kolektivnim shvatanjem i ne preispituje svoje stavove. Vrlo je pogubno i kada čovek sve elemente književnosti uzima da potvrdi svoje realne predrasude, jer se ponekad načitanost koristi i u smislu odbrane vlastite ličnosti.

Opsežnu i pretežno negativnu kritiku dela Milorada Pavića, pod naslovom „Unutrašnja strana postmodernizma:Pavić ” , Jasmina Ahmetagić je obrazložila kontekstom vremena u kome se jedan pisac postavlja na pijedestal i otkrivanjem poremećenog poretka vrednosti i prekomernih i netačnih pohvalnih kritika Pavićevog stvaralaštva, koje su iznedrile fabrikovane tekstove što doprinose popularnom načinu mišljenja, kao i vrednovanju dela pisca prema dominantnom sudu književne kritike, pri čemu su neki stvaraoci nepravedno izuzeti. „Hazarski rečnik” je kvalitetno delo, ali to ne povlači nekritičko prihvatanje ostalih njegovih knjiga kao vrhunskih. Odlike netačne afirmativne kritike opusa Milorada Pavića su poimanje autocitatnosti kao postmodernističkog postupka, iako je ovaj manir prisutan još u „Bibliji”,  i termin „roman s izgubljenim središtem”, što zapravo ne postoji. S druge strane, postoje odlike književnog postupka koje se zaista mogu izdvojiti kao karakteristike postmodernizma.

Problematika kod kritike Pavića zasnivala se na izvesnim parametrima, poput nemogućnosti slobodnog izražavanja misli o delu i ukazivanja na postojanje izvesne nedovršenosti, ali i proizvoljnim i netačnim tumačenja kritičara njene knjige „Unutrašnja strana postmodernizma: Pavić ”, često shvaćene na pogrešan način. Knjiga sadrži dve celine, priču o postmodernizmu kao pravcu i priču o Paviću i govori kako postmodernizam u našim uslovima postaje vrednosna kategorija. Inspirisana je i jednoznačnim poimanjem u određenim književnim krugovima, gde su se neko vreme jedino dela postmodernizma smatrala kvalitetnim, iako, kao u svakom književnom pravcu, postoji mnogo postmodernističkih literarnih ostvarenja koja su izvanrednog, ali i slabijeg kvaliteta.

Jasmina Ahmetagić je primetila je da je za nju književnost polje nemira, u kome treba i mora da se čuje slobodna reč, i da je njoj nužno da je literatura ponese i izazove unutrašnje bure i preispitivanja, nezavisno od toga koji je autor posredi. Ona, naime, ulaže energiju u teme koje je najviše isprovociraju i pokrenu u njoj mnoštvo sukobljenih pitanja, jer neprestano obnavlja čitanje dela za koje u njenom biću postoji izražena lična zainteresovanost i motivacija.

Povodom pitanja uzbudljivosti i dinamike u književnosti, Jasmina Ahmetagić je kazala da postoje odlična dela koja su zapravo monotona u pogledu načina pisanja i same tematike. Vrhunska književnost ne mora nužno da bude uzbudljiva i ima raznih poetika koje stvaraju izvanrednu literaturu. Štaviše, postoje različite vrste uzbudljivosti mimo dinamike događaja. Pravu uzbudljivost u psihološkom smislu stvara doživljavanje, ono psihološko u delu što pokreće njene unutrašnje nemire i zapitanosti čitaoca i pokazuje umeće književnika.

Primetila je da postoji očigledna veza u pisanju Kamija i Kiša, iako nije na prvi pogled vidljiva.

Kami se odlikuje neverovatnom sposobnošću da se izražava jezgrovito, a njegove reči ne pripadaju samo savremenom kontekstu, nego su direktno povezane s univerzalnim pitanjem zla, odgovornosti i krivice, što pokazuje da je Kami u suštini bio i etičar. Postoji povezanost u pogledu psihologije junaka u delima „Stranac” i „Zabeleške iz podzemlja”, ali i izvesna veza poetika Kamija i Dostojevskog, jer je i Merso, kao i narator „Zabeleški iz podzemlja”, tuđin u svetu sa vlastitim uverenjima.

Jasmina Ahmetagić je rekla i da uživa u obnavljanju čitanja omiljenih dela i da je neprestano okružena knjigama. Pored Dostojevskog, najdraži pisac joj je Borislav Pekić, čijim se delima uvek vraća.  Međutim, knjiga koju je najviše puta pročitala je veliki klasični roman Lava Tolstoja „Ana Karenjina”, koji sadrži nezaboravnu tragičnu ljubavnu priču, ali je po književnom određenju zapravo porodični roman, jer se u ovom delu može pronaći mnogo podataka kako je izgledala porodica tog vremena i kakvi su bili međusobni odnosi članova takvih porodica. Što se tiče savremenih izdanja domaćih pisaca, preporučuje knjigu „Balada o strašnom skladu” Aleksandra Šurbatovića, o kojoj će se  tek čuti, jer spaja doživljavanje, događajnost i epohalnu i generacijsku priču i predstavlja delo vrhunskog kvaliteta. Veoma joj se dopada i „Pakrac” Vladana Matijevića, roman koji je prošle godine ovenčan značajnim priznanjem.

Na kraju večeri je bilo i reči o najnovijoj knjizi Jasmine Ahmetagić „Prizivi, stremljenja, tišine”, koja sadrži studije svetske književnosti o velikim književnim i filozofskim delima eminentnih pisaca. Jasmina Ahmetagić, doktor i teoretičar književnosti, odlikuje se izvanrednim obrazovanjem, načitanošću i širokom opštom kulturom, a njeno detaljno i studiozno obrazloženje relacija i paralela uočenih prilikom komparativne analize velikih dela domaće i svetske literature i njihove celokupne poetike, posvećeno filozofskim i psihološkim pitanjima, kao i karakterizaciji junaka, pokreće mnoge zapitanosti u čoveku, i podstiče ga na konstantno preispitivanje. Ona otvoreno izražava vlastite stavove po pitanju površne analize književnosti i pogubnosti uspostavljanja nepromenljivih kanona što onemogućava konstruktivan dijalog u stručnim krugovima i svodi tumačenje književnosti na unapred formirane obrasce.

Razrešenje mnogih poteškoća upravo pronalazi u književnosti, koja za nju predstavlja utočište. Čitajući i analizirajući literarna dela preispituje svoja shvatanja i uverenja, ali pronalazi i područje nemira i doživljajnost kao središte unutrašnje lepote. Književnost joj je potrebna kao nepregledno polje istraživanja i uvezanih psiholoških, filozofskih i literarnih tumačenja. Njena obrazloženja sopstvenog stava povodom određenog dela su detaljna i stručna, a iskrenost podstiče kritičko razmatranje literature. Neslaganje u stavovima povodom nekih od navedenih knjiga rađa mogućnost za diskusiju sa različitih stanovišta. Priredila je te večeri u Kirka književnom salonu preciznu i sveobuhvatnu analizu mnogih književnih dela i psiholoških odlika junaka, ostavljajući prostor i za drugačije tumačenje i stalno dopunjavanje, što omogućava lepotu konstruktivnih razgovora o književnosti i sučeljavanja stručnih analiza.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Fotografije : privatna kolekcija Dragane Poljak, Milena Blagojević

Mesto: Kirka književni salon, Njegoševa 73, Vračar

  Društvo, Jasmina Ahmetagić, Književnost, Milena Blagojević, Razgovori