Koliko Kotor ima vekova, uopšte? Uvek sam se iznova pitala svaki put kada bih čula tu iritantnu pesmu Galije, čudeći se zašto su vekovi Kotora po bilo čemu značajniji od vekova bilo kog drugog grada. Nikada nisam bila u Kotoru, te nisam imala nikakve lične asocijacije o njemu, tek maglovito predosećanje da je Kotor mesto koje više pripada  prošlosti, nego sadašnjosti, i da bi mu bilo bolje da tamo i ostane.

Tek slučajno, obreh se u Kotoru i njegovim vekovima, jednom čudnom prilikom, kada sam pobegla sa predavanja na fakultetu, trčeći prema Slaviji da se nadjem sa Ivanom (već pomenutom žrtvom mojih projekata i partnerom u nevoljama na raznim putašestvijama), a onda dole na železničkoj  sela u zadnji voz za Bar.

Voz smo napustile u Podgorici, uputivši se na premijeru filma o zaštiti ptica Crne Gore, čiji je režiser bio naš prijatelj. Posle bismo tumarale gradom čežnjivo razmišljajući kako smo na samo dva sata od mora, i kako bi bilo grehota ne obići ga, jer sigurno i mi njemu nedostajemo. S obzirom da se nismo videli još od Budve, 2007.

Bila je zima i interesovalo nas je kako to izgleda more van sezone, daleko od svih turista, daleko od Sunca i njegovih boja. Nismo dugo razmatrale posetu; uputile smo se ka izlazu Podgorice, koja nas nije naročito privlačila, i stopirale ne znajući ni gde zapravo idemo. Rešile smo da odemo na more, a u kom gradu ćemo završiti prepustile smo sudbini. Put je očigledno vodio ka Budvi, i osoba koja nam je stala išla je u tom pravcu. Tako smo se ponovo našle u tom gradu, čudno ga posmatrajući, tako hladnog, sivog i praznog.

Bio je decembar. Nosila sam crni kaput i čizme, začudjeno primetivši sebe kako kroz djonove pokušavam da asimilujem minerale iz peska dok hodam plažom i kroz kaput osećam zrake sunca koji se krhko prolamaju kroz oblake. Pokušavam da razaznam mesta na kojima smo prethodnog leta bile, ali zima ih je uspešno zakamuflirala i dala im nove oblike. Sve je gubilo znake raspoznavanja. „Ne mogu da shvatim obalu kao što je Jadranska, tamo nema više ničega kao što smo ti i ja“, ponovo se čula  Galija, a Kotor se samoinicijativno nadovezao na tu melodiju, vodeći nas ka sebi.

Sve ljude koje bismo ustopirale vidno je začudilo prisustvo dve „Srbijanke“ usred zime koje tako nonšalantno razgledaju primorje i mahinalno stopiraju od mesta do mesta, ne uputivši se nigde posebno. Nismo znale gde bismo da idemo, iz prostog razloga- zato što smo htele da idemo svuda. Kada bi nam neko stao i pitao nas „Kuda ćete?“, mi bismo mu odgovorile: „A kuda ćete vi?“.

S obzirom da je sledeća osoba koja nam je stala išla za Kotor, tako smo i mi potrčale u susret okolnostima, ili su okolnosti išle u susret nama, zavisi kako gledate na svet. U mom svetu, mi smo širile ruke Kotoru, dok je on simultano širio svoje zidine da nas primi u svoje vekove i da zauvek tamo ostanemo s njim.

Bilo je već predveče i Kotor je zadobio onu indigo plavu boju, prošaranu zlatom sa meseca i uličnih lampiona. Ovaj kameni grad se ponosno uzdizao nadomak mora čuvajući svoje žitelje od prodora morskih nemani. More je naspram njega ležalo ravno, pomalo ravnodušno, kao da se već naviklo na svoje granice kojim ga je Kotor opasao i više se čak ni ne trudi da ga porobi. U isto vreme se i samo tiho branilo od ljudskih nemani. Tako Kotor i more mirno nastavljaju da žive u svojoj simbiozi, praveći taj čudan oblik   materice na portretu Boke Kotorske, dok Lovćen i Orjen okolo šire svoja ramena štiteći i more i grad od vazdušnih nemani.  Time i uramljuju ovu sliku.

Kako smo prošle kroz vrata starog grada pred nama se otvorio čitav novi svet; jedan davno zaboravljeni život  grada koji je nekada pulsirao  tekući niz uske kamene uličice kao kroz svoje arterije. Taj puls još uvek odjekuje i nekad vam se čini da ga čujete, iako ne možete jasno da razaznate odakle dolazi. Kamenje šapuće jedno drugome kroz vreme i dok hodate hodnicima sačinjenim iz tog kamenja osećate se delom magije, iako je ne raspoznajete. Nekada se čini da ni sami žitelji Kotora ne razumeju svoj grad i da na neki način ni ne zaslužuju da žive u njemu.

Previše se žale na kišu i na dosadu. A meni u Kotoru nikada ne bi moglo da bude dosadno! Svaka uličica ima svoj nezavisan život i u svakoj od njih bih mogla satima da se krijem izmedju kamenja i da posmatram šta se u njima dešava! Svi ti prozorčići sa svojim žaluzinama, zavesama i saksijama, sve te prodavnice suvenira prepune školjki i ručnih radova, sve te mačke po ulicama koje poželite da pratite ne bi li vam one pokazale još neku skrivenu ulicu.

Tek sam načela grad, tek sam nazrela koje se dramaturške mogućnosti u njemu skrivaju, kada smo se setile da u stvari čak poznajemo jednog stanovnika Kotora. Želele smo da nam jedan meštanin predstavi Kotor. On, kao i skoro svaki drugi Crnogorac, nije bio rad da nam priča o kotorskim legendama, istorijskim podacima i turističkim znamenitostima, nego nas je odveo na piće u najluksuzniji kafić staroga grada, gde su ga naravno svi znali.

Proćaskali smo o vremenskoj prognozi, koliko godišnje ima padavina u Kotoru, kako Crnogorci podnose zimsku depresiju, ali i dalje nisam saznala koliko Kotor ima vekova.  Zaneseno sam gledala oko sebe, ljubomorno posmatrajući ta bića od krvi i mesa, naizgled sasvim obične ljude,  koji su za mene upravo postali posebni- jer su bili stanovnici Kotora. Ljudi koji žive u bajci, a ne vide je.

Onda jedan blago nespretan pokret ruke, i moja staklena šolja sa toplom čokoladom se srušila, i dok se čokolada razlivala niz svuda po stolu i niz sto ka podu, polako nestajući, nestale smo i mi iz Kotora.

Onda jedno proleće, nekoliko godina kasnije, odvodi me na filozofijadu na Plave horizonte. Uz dužno poštovanje prema lepoti plaže i njenih stena i rastinja, mesto nas nije dugo držalo. Sa svojim luckastim koleginicima, bežim iz ovog seoceta, usput se diveći imenu supermarketa „Voli“ u kome smo kupovale pivo. Stigle smo do raskrsnice koja je bila  tromedje izmedju Tivta, Budve i Kotora. Ovoga puta smo znale gde želimo da stignemo- u Kotor.

Grad se nije puno promenio od moje prethodne posete, ali sam se promenila ja, postavši još senzitivnija i otvorenija da upijem ovaj grad u sebe. Sve što sam bivala starija, više sam cenila mir i jednostavnost malih primorskih gradova i njihovu urodjenu eleganciju, neokrnjenu silnim naletima kiča koji im preti svakog leta.

Popele smo se do vrha starih zidina diveći se panorami Kotora koja se pod nama pružila i sve više širila, srazmerno našim penjanjem. Pod nama su ostajale ulice i zidine, dok smo se mi uspinjale u pravcu čempresa kamenim stazicama. Usput bismo sretale pretovarene magarce koji su tužno nosili tovar, naizmenično se spuštajući i penjući brdima, pognute glave.

Dole u moru bio je usidren brod, i  učinilo mi se da sam ga već negde videla. Učinilo mi se da taj ogromni kruzer stoji tu već neko vreme i da se uvek u Kotor vraća zajedno sa mnom. I dalje nisam znala sa koje strane želim da budem- u primorskom gradu medju njegovim zidinama, ili na moru u jednom takvom brodu, koji odlazi i dolazi, vraćajući se stalno kopnu promenjen i drugačiji, pun novih tajni koje je pokupio svuda po svetu, a opet- isti.

I onda najzad, još nekoliko godina kasnije, poslovnim prilikama, ili bolje da kažem neprilikama, stižem ponovo u Kotor, i čeka me isti kruzer, i isto pitanje. Sada sam već postala ponosan stanovnik morske obale, večito osećajući da ipak nikada neću biti jedna od njih. „Šta vi Srbijanci znate o moru? Odrasli ste medju kukuruzima!“, rugali bi mi se primorci svaki put kada bi me pitali zašto sam se preselila u Boku Kotorsku. A onda prilikom ljuljanja na jednom brodu i mojih napada vrtoglavice i nauzeje, jedan od njih mi je rekao : „Umesto što gledaš kako se ljulja more ti zamisli kako se to u stvari njišu vojvodjanski kukuruzi, i odmah će ti biti bolje.“

Ipak, činilo mi se i dalje da volim i razumem more mnogo više od njih, i da su oni na toj ljubavi zavideli meni, pošto su davno prestali da gledaju na more nevino i dečijim očima, ako ikada i jesu. Oni su na more gledali kao na sredstvo preživljavanja, bilo im je izvor prihoda zbog turizma i ugostiteljstva, i kao takvo značilo je za njih novac. Mornari su takodje na brodove odlazili iz finansijskih i hedonističkih  razloga, jureći novac i prostituke u lukama. Malo njih je stvarno osećalo dublju povezanost sa morskim dubinama i obalama širom sveta koje su obišli.

Za mene je more ostao čist pojam, apstraktan, neiskvaren pragamtizmom, i na tome su mi zavideli. Čak nisu mogli ni da razumeju zašto uvek od Tivta do Kotora idem dužim putem oko zaliva, a ne tunelom, jer su proklinjali more što je ušlo toliko duboko u kopno pa su pre postojanja tunela morali da voze automobile skroz okolo duž obale. Srećom po njih, izgradili su i tunel i trajekt, tako su se njihove muke skratile.  A ja bih se po par puta na dan vozila trajektom napred nazad, nigde ni idući,  samo uživajući u prizoru. Mislili su da sam ćaknuta.

Svaki put kad bih šetala Kotorom, izgubila bih se medju izlozima sa školjkama, suvenirima i slikama. Nikada nisam naučila da se orjentišem i snalazim po starom gradu. Vrtela bih se u krug i čekala da slučajno naletim na ono što mi treba. Pamtila bih odredjene istopljene sveće u svim bojama, čiji je vosak poprimio oblik pećinskih stalaktita. Pamtila bih stolnjake, tepihe i ćilime okačene po radnjama. Pamtila bih nautilus školjku u izlogu jedne suvenirnice. Pamtila bih mesto gde su pravili dobru picu. Mesto gde sam prosula onu toplu čokoladu. Ali nikada nisam znala da nadjem sve te ćoškove i kutkove, večito se čudeći samoj sebi i svojoj izgubljenosti. Zato što je tako lepo biti izgubljen u Kotoru, nikada nisam htela da naučim njegove ulice.

I na kraju, čini mi se da sam zadnji put ugledala Kotor, iz ptičje persektive, sa visokih planina koje ga okružuju. Šetala bih brdima čudeći se maleckom gradiću i njegovim kosinama. Sa te visine sam konačno videla i celu Boku Kotorsku. Sećala bih se Boke sa časova geografije i da „boka“ na italijanskom znači „usta“. Sećala sam se slike u atlasu tih razjarenih usta kopna koja gutaju more. Sada sam po prvi put uživo videla taj isti oblik, znajući da su svi ti maleni gradovi u kojima mi je život prolazio, razbacani i razliveni po njemu. Učinilo mi se da Boka Kotorska liči na kakvog raka, grabeći Jadran svojim klještima. Onda mi se učinila kao glava neke krave sa rogovima koji bodu more. Na kraju, setila sam se časova anatomije, i shvatila da postoji jedna slika koju sam upravo tada projektovala na prizor ispred sebe- oblike Boke Kotorske liči na matericu.

I tako je odgonetnuta tajna Kotora, moja lična, mala. Sa svojom majčinskom metaforom, Boka je mogla samo da radja stihove o samoj sebi. Neki od tih stihova pretvorili su se i u slike. Neki i u ovaj esej.

I na kraju, koliko Kotor ima vekova? Još u drugom veku pre nove ere se spominje grad pod imenom Acruvium na mestu današnjeg Kotora, da bi tek u 9.veku nove ere dobio današnji naziv. Možemo dakle reći da Kotor ima 22 i po veka. Kako je Galijina pesma izašla 1997., možemo zaključiti da misteriozna devojka sada ima, ne tako drskih, 30 i nešto godina, i želimo joj svako dobro. Verovatno je sada već udata i možda ima troje dece…sa čovekom koji joj nikada neće napisati pesmu.

Možda taj čovek i sam ponekad pevuši te stihove, ni ne sanjajući da su posvećeni baš njegovoj ženi, dok se ona misteriozno i stidljivo smeška. Možda ni ona sama to ne zna, jer nije nikada ni poznavala čoveka koji je napisao stihove. Prošla je jednom pored njega u Kotoru, ostavljajući trag parfema u vazduhu, a on ju je pratio pogledom. Nikada je više nije sreo, ali mu je za tih par kratkih trenutaka razbuktala maštu, a mašta je uradila ostalo.

Dakle, ako vas neko bude pitao, Kotor ima 22 i po veka. Što se nas tiče, ne treba Kotor da se meri po vekovima. Vekovi treba da se mere po Kotoru.

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

Izvor: http://www.miracle-travel.life/

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  kotor, Mirjana Vasiljević, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi