Komentar delova iz ’Filosofije palanke’: O kolektivnom narcizmu i antiintelektualizmu

’Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nadstavljen svemu individualnom.’[1]

[…] Njegov život, sveden stilski, sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja […] jeste jedan nevin život, čist onako kako je nužno’’čist”samo produženi infantilizam duha ’’sklonjenog” zauvek pod okrilje starijih, duha koji je ostao veran i koji, po nasleđenim pravilima obavlja svoj život.’[2]

Pomislimo na stav ’glupo mi je da pitam’, koji je čest u Srbiji. Njemu je u osnovi mentalitet koji je proizvod kulture u kojoj se podstiču jednoumlje, netalasanje, kolektivizam.

Imperativ ’Nemoj mnogo da zapitkuješ’, znači ne razmišljaj kritički, ne dovodi stvari u pitanje, već sledi nasleđene norme ponašanja i nasleđena uverenja.

Konstantinović na samom početku Filosofije palanke pominje palanačku oholost. Umesto pojma oholost ispravnije bi međutim bilo koristiti pojam narcizam.

Infantilnost se u srpskoj kulturi javlja upravo i u kombinaciji sa narcizmom. Ispoljavanje tog infantilnog narcizma možemo primetiti u dominantnim reakcijama u Srbiji na izjave poznatih ličnosti iz inostranstva o Srbiji, srpskoj kulturi, ili nekom poznatom Srbinu o kojem u Srbiji vlada većinom pozitivno mišljenje. Ukoliko je ta izjava kritička, reaguje se veoma negativno, tu osobu vređaju, proglašavaju za neprijatelja Srba, i za uopšte lošu osobu.  To je uobičajena reakcija na narcističku povredu. Sa druge strane, ukoliko je ta izjava pozitivna, ta osoba od strane većine Srba biva proglašena za ‘prijatelja srpskog naroda’ (uzgred, kako može pojedinac imati odnos prijateljstva sa celim jednim narodom?), i za uopšte divnu osobu bez mane.[3] Ne trpi se dakle nikakva kritika, pogotovo ne od strane nekog stranca, jer ‘šta on zna o nama? On nije upoznat sa našom slavnom istorijom, našim najstarijim zakonikom, zlatnim escajgom na dvoru cara Dušana, činjenicom da smo se kroz istoriju uvek samo branili, da smo mi začetnici evropske civilizacije, itd., itd.’

Sa druge strane, pohvalna izjava godi jer se narcizam njome hrani[4], i u očekivanju još takvih afirmativnih izjava obasipa autora te izjave prekomernim, nezasluženim pohvalama zauzvrat.

Takvo dihotomno procenjivanje stvari i osoba – neko je ili na mojoj strani ili protiv mene, sasvim dobar ili sasvim loš – je jedna od karakteristika narcizma.

Narcistički motivisana je i učestala praksa pozivanja nekoga u televizijsku emisiju u Srbiji samo zato što je stranac koji neko vreme u njoj boravi. To je izraz, sa jedne strane, narcizma koji hoće da se nahrani očekivanim laskanjem tog gosta, i, sa druge strane, nedovoljnog poštovanja sebe.

Prema Vakninu (Sam Vaknin), neke od karakteristika narcizma su sklonost ka pogrešnom percipiranju realnosti i ispodprosečna samoefikasnost[5] (sposobnost dostizanja pozitivnih ishoda u realnosti na osnovu postojećih okolnosti). Krajem osamdesetih i tokom devedesetih kod većine gla-sača u Srbiji je u domenu politike bilo primetno pogrešno percipiranje realnosti i manjkavost u samoefikasnosti – pre svega optiranje za socijalističku partiju u vreme kada je socijalizam odba-čen i istorijski poražen u srednjoj i istočnoj Evropi. To je konačno doprinelo i sukobu sa NATO savezom, što je bilo u vezi i sa deluzornom, grandioznom predstavom o sebi.

Stihovi jedne veoma popularne pesme među onima koji su skloni nacionalnom samoprecenjivanju, koji glase

’ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole’ su tipično narcistički.

U prvom delu se izražava grandioznost lažnog ja (deluzija svemoći), a u drugom sklonost ka dihotomnim relacijama prema spoljašnjem svetu – neko je ili za mene ili protiv mene, ili me voli ili me mrzi, dakle, ako me ne voli onda mora da me mrzi.

’Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici “sveta”, na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je dakle odrod a ne ja)[…]’[6]

Ovo vidimo u raznim autohtonističkim, pseudoistorijskim teorijama prema kojima su Srbi narod najstariji, dok je vinčanska kultura osnova evropske civilizacije (i, smatra se, na neki način bitno povezana sa savremenim Srbima), a srpski srednjevekovni zakonik najstariji evropski pravni kodeks. ‘Odrođeni svet’ bi prema tom gledištu bio, naravno, ‘odrođeni’ Zapad.

Konstantinović smatra da je ovakav temeljno konzervativni duh palanke delatan: ’[…]

On palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste.’[7]

Reč je o strahu od promena i strahu od nepoznatog. Čovek koji pokušava nešto da postigne, da, na primer, promeni situaciju u kojoj se nalazi, mora da uloži izvestan rad u to. Ishod njegovih nastojanja je neizvestan, moguće je da neće uspeti, a neuspeh bi doneo razočarenje. Zato je, prema palanačkoj svesti, bolje ništa značajno ni ne pokušavati, čime ćemo barem ostati u sigurnosti poznatog i postojećeg stanja u kojem se nalazimo. Otud favorizovanje posla u državnoj firmi, i onda kada je manje plaćen od posla u privatnom sektoru, kao i nesklonost ka preduzetništvu.

To favorizovanje pasivnosti i inercije primećujemo, na primer, u samoograničavajućim stavovima poput ‘ćuti, može da bude i gore’, propagiranim često od strane ljudi koje su tome naučili siromaštvo i nestašice.

’Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu […] Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. […] LJudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, čime se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo.’[8]

Objašnjenje okolnosti da toliko ljudi u Srbiji ima nadimak. Ne samo kriminalci, kod kojih je to nekako i razumljivo utoliko što nadimak može imati konspirativnu funkciju (kao šifra za pravo ime), već i ljudi poznati javnosti a koji nemaju reputaciju kriminalaca. Čućete u vestima kako se pojedini političari ili aktivisti, na primer, samorazumljivo i redovno oslovljavaju imenom, prezimenom i nadimkom, kao da im je nadimak obavezan deo zvaničnog imena.

Čemu takva praksa davanja nadimaka? Reč je o jednom delu mehanizma kontrole kojoj palanka podrvgava pojedinca. – On nije taj i taj sa svojim zvaničnim imenom i prezimenom i svojom individualnošću, ne, on je ono što mi odredimo da jeste, a na šta upućuje nadimak. Duh palanke ne može dopustiti ispoljavanje nekakve individualnosti, nekakvog nenormativnog ponašanja i nenormativnih gledišta, te pojedinca između ostalog i davanjem nadimka i oslovljavanjem tim nadimkom stavlja u svoje uske okvire, čija funkcija je sprečavanje individualizma iz kojeg bi moglo nastati nešto što je  palanci nepoznato.

’[…]a duh palanke javlja se, tako, kao jedan duh kumovanja koji se nikada ne umara, i koji one koje je krstio ne prestaje neprestano da doziva, kao da ne želi da se oni makar i jednog jedinog trenutka vrate u pređašnje svoje stanje iz te uloge, iz tog pozorišta u koje ga je on ugradio.’

Mnogima od nas se dogodilo da su nas u detinjstvu, u široj porodici, ili u školi oslovljavali nekim nadimkom vezanim za neku našu osobinu, neki događaj vezan za nas, ili nešto što smo rekli, često i mnogo nakon što je ono što je poslužilo kao inspiracija za davanje tog nadimka prošlo.

’Na ovaj način održava se neprestano ne samo vlasnost duha palanke, već se održava i njen konkretni sistem vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti.’[9]

Ako pojedinac protestuje protiv oslovljavanja tim nadimkom, obično postiže samo to da ga još češće tako oslovljavaju. Ako hoće da ostane deo zajednice on mora da prihvati taj nadimak kao nekekav kohezivni faktor. Jer ako nadimak odbacuje, on time poručuje drugima da su pogrešili u vezi onoga što su uzeli kao karakteristično ili čak suštinsko za njega, i da je on nešto drugo, čime pretenduje na individualizam koji palanka ne dopušta i ne oprašta. On mora da prihvati nadimak, i to sa osmehom.

’Otud je ovde, u sferi duha palanke, svaki objekt takođe i subjekt, i svi su na istom poslu bez razlika, pa tako i može, možda, da se objasni zašto se i ovaj ismejani smeje istim smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u težnji za izbegavanjem apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on, inače, može da želi.On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh palanke: da će, ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta (tuđeg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju, odnosno da smeh počinje tamo gde prestaje objekt.’ [10]

’[…] palančanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt. Otkuda to?

Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po svom osnovnom opreddeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil.’[…]

’Veliki ’’svet’’ je svet koji, množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost.’[11]

Taj ‘veliki svet’ je ono na šta se u srpskom diskursu referira izrazima ‘beli svet’ i ‘belosvetski’. Šta znači pridev ’belosvetski’, i činjenica da ima funkciju pogrde? Nešto je iz sveta, iz ’velikog sveta’, iz nešto daljeg inostranstva, dakle ne susednih zemalja, i time je apriori negativno. Beo u smislu belih mesta na geografskoj karti, dakle u smislu nepoznat. Nešto je iz (nama) nepoznatog sveta, dakle mora da je loše. O takvom rezonovanju se radi.

’U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.’

Ovaj stav ilustrovan je rečima Gorana Bregovića iz intervjua za RTS iz 1994. godine: ’Ne smeš pokazati nikakav entuzijazam u malom mestu, jer entuzijazam je najsramnija stvar koja ti se može desiti. Bilo kakvu ambiciju… ne daj Bože da primete da si poverovao da imaš dara za nešto.’

’Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. […]Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće.’[12]

Ovo vidimo u sumanutim pseudoistorijskim tvrdnjama da su razni značajni ljudi iz različitih naroda zapravo na neki način Srbi (Aleksandar Makedonski, na primer), i da su iz srpskog jezika nastali neki veliki svetski jezici. Izraz toga je i u teorijama prema kojima su i neki narodi u susedstvu Srbije zapravo Srbi. Koliko puta ste bili u prilici da u razgovoru sa nekim ko se navodno zanima za istoriju, u daljem razgovoru čujete kako je on saznao  malo poznatu činjenicu da je taj i taj (unesi ime antičkog, srednjovekovnog ili modernog vladara ili vojskovođe) zapravo bio Srbin?

’Majstor ove protivtragičnosti , duh palanke je majstor ove prividnosti života. Prevara koju on namenjuje životu vraća se njemu samom:prevareni život je njegov život, on sam, a prevara je jemstvo osećanja ugroženosti i opljačkanosti koje je osnovno osećanje duha palanke. Time se krug motiva žrtve zatvara, motiva čija je prvi tvorac istorija koja je žrtvovala svet palanke svom daljem razvoju, i time nagonsko-odbrambena sklonost ovog duha da oseća sebe kao tuže žrtvu dobija novi podsticaj, ovog puta mržnjom.Mržnja koja ga ovde sačuje, uistinu je neizbežna: van-doživljajno-događajan i događajno-van-subjektivan jer van-subjektivno ne-tvorački, uravnotežen po merama ravnoteže datoga stila koji ga spasava time što ga poništava, obećavajući mu “sigurnost” mrtvaca, on je ovde između naloga za netragičnošću (“trezvenošću”) i otkrića sopstvene prevarenosti odnosno prividnosti ne-stvarnog, veštačkog jer ne-subjektivnog (ne-nužnog) života.’[13]

Kako protumačiti ovo mesto u Filosofiji palanke? Čovek palanačkog duha nije subjekt, nema svoje ja, već usvaja nazore koji vladaju u sredini u kojoj je on odrastao. On stoga ne živi svoj život, stavovi koje ima nisu njegovi već oni njegove okoline. Isto važi za njegova osećanja. Kako se ne bi izložio poruzi palanke, on je naučen da ni u osećanjima ne pokazuje individualnost. Zato ’prividna osećanja’[14], ’prividni stavovi’[15], ’prividnog subjekta’ – samo prividno njegovi dakle, kao što i on može biti samo prividan subjekt.

Prividan ’glumački život, s maskama, ali iza kojih nema pravog lica.’[16] Maske su ti stavovi i osećanja, a pod licem (kojeg nema) misli se na subjekt (kojeg nema).

’Tragedija nestvarnosti’[17] – jer je usled navedenih okolnosti i njegova sama egzistencija nestvarna, jer on ne postoji kao subjekt, već kao objekt u toj sredini.

Kako je usled nametnutog stila i uloga palanka ’pozorište’ (normativnosti), pojedinac je primoran da glumi (njegov život je samo jedna uloga).

’[…]S tim što mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u svakome trenutku tumači i predstavlja.’[18]), pokušavajući pritom da tom glumom prevari i sam život. On u tome uspeva, međutim, taj prevareni život je njegov sopstveni život. ’Prevara koju on namenjuje životu vraća se njemu samom: prevareni život je njegov život.’[19]

Tu prevaru taj pojedinac naslućuje u dovoljnoj meri da to u njemu izazove utisak da je žrtva, i da je na neki način opljačkan. Kao reakcija na to javlja se osećanje mržnje koje je upereno na svet – što primećujemo u uverenju o postojanju nekakve svetske zavere protiv Srba, ili prosto u uverenju da je svet većinski protiv Srba. U vezi sa ovim, Tatjana Milivojević kaže: ’U skladu sa uverenjem da su bolji od drugih, ali da to drugi neće da vide ili baš zbog toga hoće da ih unište, narcističke grupe svuda love znake zavera uperenih protiv njih.

Njihovo preuveličavanje sopstvene važnosti ih nagoni da veruju da su drugi obuzeti njima, zavide im i samo vrebaju priliku da ih napadnu i naude im.’[20] To se zove referencijalna ideacija, sklonost koja je karakteristična za narcizam i koja proističe iz preuveličane predstave o sopstvenom značaju.

’Pojedinac koji pati od deluzornih ideja referencije je u samopostavljenom centru stalne imaginarne pažnje.’[21]

Interesantno je da se prilikom izveštavanja o uspesima srpskih sportista u srpskim medijima često koristi ratna terminologija, i da se ti događaji opisuju na način koji bi čitaoca mogao navesti da pomisli da se radi o nekakvim bitkama Srba u ratu protiv drugih zemalja i naroda  – ’Srbin pokorio Melburn!’, ’Srbi pregazili Šveđane!’. Pored toga što je ratna, takva terminologija je takođe grandiozna. Nije dovoljno prosto reći da je jedan sportista pobedio na jednom međunarodnom teniskom turniru; ne, on je ’pokorio’ grad u kojem je turnir odigran.

’U toj mržnji ide se protiv mišljenja, čime se produžava, iako na jedan mentalno preobražen način, iskonski anti-filosofski stav duha palanke. Misao ne dokučuje ništa. Ona je čista bludnja. Ona je, kao bludnja, možda sreća koja se javlja kada se telo umori, kad ono ode na otpočinak. Dnevna svetlost ne odgovara misli, kao svetlost prakse, kao svetlost neumoljivih zakona činjenica koje su iznad i izvan misli i koje se mišlju ne menjaju. Emprijski svet palanke, podržavan nagonom ka trajanju, produžava se i ovde, ovom pobunom protiv Misli kao čiste Bludnje, kao čistog noćništva.’[22]

Shvatanje mišljenja kao ’čiste bludnje’ je u osnovi u srpskoj kulturi prisutnog antiintelektualizma koji je najdirektnije izražen u imperativu ’ne filozofiraj’, koji se često upućuje nekome ko neki široko prihvaćeni stav dovodi u pitanje, ili se upušta u kritičko mišljenje ili dublje analiziranje neke pojave.

U kombinaciji sa autoritarnošću, taj antiintelektualizam se ispoljava i na agresivan način, kao u retorskom pitanju ’Šta se ti praviš pametan?’, ili kada se na kritičke primedbe i pitanja  reaguje pretećim porukama poput ’Šta ti nije jasno?! Hoćeš sad ja da ti pojasnim?!’

’U okviru njenoga sveta, u okviru duha palanke, ima reda i zato nema ludila; sve što se njoj protivi, ili što znači izuzimanje od nje, jeste iracionalno-zaumno, haotično. Zasnovana na načelu jednoobraznosti, ona sve neapsorbovano voljom ove jedno-obraznosti najčešće, a gotovo nagonski, izjednačava sa ludilom. Zbog toga je, u njenoj viziji, genije u neposrednoj i nesumnjivoj vezi sa ludilom. Ona ga proglašava za ludaka upravo zato što je filosofija jedno-obraznosti. Time nesumjivo, ona želi da ga ismeje kao nekoga ko nije ’’načisto’’ sa stvarima, ko je ispao iz prirodnog toka tih stvari, iz njihove ravnoteže.’[23]

Pomislimo na sažaljive i posprdne izreke o obrazovanosti poput: ’On je preučio’; ’nema budale dok školu ne završi’, kojima se izražava prezir prema višem obrazovanju koje samo ’zamućuje’ inače ’realistični’, ’trezveni’ pogled na stvari.

Ulogu intelektualca i tumača stvarnosti u Srbiji u poslednje vreme dominantno zauzimaju lekari. Sklonost da se mišljenju lekara po raznim pitanjima pristupa sa naročitim poverenjem verovatno potiče iz vremena kada je lekar bio jedan od retkih pismenih ljudi, i jedini školovan čovek u nekom mestu. Što je nivo obrazovanja u jednom društvu niži ta sklonost je izraženija. To je ostatak autoriteta vrača, i na to se u Srbiji oslanja, između ostalih, jedan sumanuti lekar koji za sebe tvrdi da je poreklom vanzemaljac. Ključan deo njegove retorske taktike je lapidarno prelaženje s jedne krupne teme na drugu, što otežava sagovorniku ili slušaocu da dovede u pitanje ono što govori zbog broja dalekosežnih tvrdnji koje on pritom iznosi.

’Pametnom dosta’ je još jedan antiintelektualistički imperativ, iako donekle prikriven. To je jedan manipulativni izraz kojim govornik pokušava sebe da oslobodi obaveze dokazivanja i elaboracija svojih tvrdnji nuđenjem mamca za sujetu onih kojima se obraća. On time implicitno saopštava navodno postojanje nekakve zajednice pametnih, u kojoj je, naravno najpre on sam, ali kao čije članove je spreman da prepozna sve one koji prihvate da ne traže dalje obrazlaganje od njega, već spremno prihvate njegove tvrdnje, čime će se kao pametni momentalno potvrditi.

za P.U.L.S.E: Bojan Viculin

[1] Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Otkrovenje, Beograd, 2004. s.8.

[2] Ibid. s. 9 – 10.

[3] Više o kolektivnom narcizmu kao društvenoj patologiji u: Tatjana Milivojević, Nepodnošljiva težina njihove bezgrešnosti, https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/nepodnosljiva-tezina-njihove-bezgresnosti/

[4] Narcissistic supply (narcistička zaliha) – pojam koji je formulisao Sem Vaknin.

[5] SamVaknin, Malignant Self-love: Narcissism revisited, Narcissus publications, 2007, Prague; Skopje, FAQ 89, 5.

[6] Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Otkrovenje, Beograd, 2004.  s. 6.

[7] Ibid. s.7.

[8] Ibid. s. 16.

[9] Ibid. s.17.

[10] Ibid. s. 17 – 18.

[11] Ibid. s.7.

[12] Ibid. s.9.

[13] Ibid. s. 25.

[14] Ibid. s.25.

[15] Ibid. s.25.

[16] Ibid. s 25.

[17] Ibid. s. 25.

[18] Ibid. s. 17.

[19] Ibid. s.25.

[20] Tatjana Milivojević, Nepodnošljiva težina njihove bezgrešnosti, https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/nepodnosljiva-tezina-njihove-bezgresnosti/

[21] SamVaknin, Malignant Self-love: Narcissism revisited, Narcissus publications, 2007, Prague; Skopje, FAQ 6.

[22] Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Otkrovenje, Beograd, 2004, s. 54.

[23] Ibid. s. 56.

  Bojan Viculin, Filozofija palanke, Psihologija, Radomir Konstantinović, Sociologija